Objavljivanje telefonskih razgovora snimljenih bez znanja sagovornika kao i prisluškivanih razgovora u srpskim medijima veoma je često. Novinari rutinski snimaju sagovornike bez njihovog znanja, čak i kada im je cilj samo preciznije citiranje. Po zakonu, tajno snimanje, kao i objavljivanje takvih snimaka, može se tretirati kao krivično delo.

Osnovno pravilo novinarske etike (koje se zbog "očiglednosti" često ne nalazi u novinarskim kodeksima u SCG i šire) kada se radi makar i najkraći razgovor/intervju preko telefona, jeste da se sagovornik obavesti da će biti sniman. U Kodeksu štampanih medija BiH navodi se: "Novinari će koristiti samo pravedna sredstva da dođu do vijesti, dokumenata ili fotografija. Krivo predstavljanje nečijeg identiteta ili namjera, ili korištenje mahinacija da se dođe do informacija za objavljivanje, neetički je osim u ekstremnim okolnostima i u zakonitoj formi, kada bi objavljivanje informacije dobijene na takav način jasno služilo javnom interesu".

Isti je slučaj i u Sloveniji, a u pojedinim zemljama sveta i regiona, snimak se tretira kao validan u slučaju sudskog spora samo ukoliko se na njemu čuje da novinar obaveštava sagovornika da će izjava biti objavljena. U novinarskom kodeksu Nezavisnog udruženja novinara Srbije navodi se: "U pribavljanju informacija, fotografija i ilustracija, novinar se neće služiti nečasnim sredstvima, već putevima koji odgovaraju dostojanstvu i tradiciji novinarske profesije, držeći se pri tom načela da se čuju sve strane. Povreda ovog pravila ceniće se u skladu sa pretežnim interesom javnosti da sazna informaciju koja je tako pribavljena."

Za neovlašteno snimanje - privatna tužba

Prema mišljenju Beogradskih advokata, snimanje telefonskog razgovora bez obaveštavanja ili pristanka sagovornika može se u Srbiji podvesti pod krivično delo. U Krivičnom zakonu Srbije u članu 70 navodi se: "Ko posebnim uređajima neovlašćeno prisluškuje ili tonski snimi razgovor ili izjavu koja mu nije namenjena, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom od tri meseca do tri godine". Jednaka kazna preti i osobi koja "omogući nepozvanom licu da se upozna sa razgovorom ili izjavom koja je neovlašćeno prisluškivana odnosno tonski snimana".

Gonjenje se u oba slučaja preduzima po privatnoj tužbi. Istim zakonom predviđa se i novčana kazna ili kazna zatvora do jedne godine za neovlašćeno fotografisanje (bez pristanka fotografisane osobe, pri čemu se "osetno zadire u njegov lični život"), kao i neovlašćeno objavljivanje ili prikazivanje spisa, portreta, fotografije, filma ili fonograma ličnog karaktera.

I pored ovakvog zakonskog okvira i česte prakse da novinari skrivenim sredstvima za tonsko, foto i video snimanje beleže događaje bez znanja onih koje snimaju, u Srbiji nisu poznati slučajevi pokretanja postupka protiv medija zbog snimanja razgovora bez prethodnog upozorenja sagovornika. Mnogo češće, međutim, mediji prenose prisluškivane razgovore koje im prepuštaju oni koji su ih i prisluškivali. Prema srpskim zakonima, takve snimke legalno mogu da načine samo bezbednosne službe, ali sa napretkom i pojeftinjenjem novih tehnologija, uređaji za sofisticirano prisluškivanje dostupni su gotovo svima. 

Procedura legalnog prisluškivanja u Srbiji regulisana je Zakonikom o krivičnom postupku (ZKP) i Zakonom o Bezbednosno informativnoj agenciji (BIA). Prema Zakonu o BIA, direktor agencije može, "ako je to potrebno iz razloga bezbednosti Republike Srbije, svojim rešenjem, a na osnovu prethodne odluke suda, odrediti da se prema određenim fizičkim i pravnim licima preduzmu određene mere kojima se odstupa od načela nepovredivosti tajne pisama i drugih sredstava opštenja, u postupku utvrđenom ovim zakonom".

«Afera prisluškivanje» iskonstruisana?

Odluku odobrava predsednik Vrhovnog suda Srbije, a mere se mogu primenjivati najduže godinu dana. I u ovom slučaju, ukoliko sudija oceni da snimci nisu dovoljni za vođenje krivičnog postupka ili ukoliko ne bude pokrenut krivični postupak, materijal se uništava pod nadzorom istražnog sudije.

U članu 232 ZKP-a navodi se: "Istražni sudija, na pismeni i obrazloženi predlog javnog tužioca, može narediti nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica za koja postoje osnovi sumnje da su sama ili sa drugim izvršila krivična dela: protiv ustavnog uređenja ili bezbednosti;  protiv čovečnosti i međunarodnog prava; sa elementima organizovanog kriminala, davanja i primanja mita, iznude i otmice...  Mere mogu trajati najduže tri meseca, a zbog važnih razloga mogu biti produžene za još tri meseca. Izvođenje mere se prekida čim prestanu razlozi za njihovu primenu".

Snimci se u istim slučajevima uništavaju pod nadzorom istražnog sudije. Takođe, ako prisluškivanje nije obavljeno prema odredbama ZKP-a,  na prikupljenim podacima se ne može zasnivati sudska odluka, bez obzira na sadržaj. U oba slučaja snimci se smatraju službenom tajnom. Zakoni koji regulišu ovu oblast u zemljama u okruženju vrlo su slični. Jedina razlika je što prema srpskim, ne postoji obaveza da se prisluškivana osoba nakon prekidanja obavesti o merama koje su bile sprovođene nad njom.

Jedan od poznatijih slučajeva objavljivanja prisluškivanih razgovora u Srbiji, dogodio se u aprilu 2005. godine. Tada je list "Kurir" počeo da objavljuje feljton sa transkriptima navodnih telefonskih razgovora između bivšeg potpredsednika srpske vlade Čedomira Jovanovića i šefa tzv. Zemunskog klana Dušana Spasojevića, koji je ubijen u akciji Sablja nakon atentata na premijera Zorana Đinđića. Dragan Janjić, u izveštaju Saveta za štampu Medija centra, navodi da je, iako su mnogi upućeni javno tvrdili da su delovi transkripta sačinjeni na osnovu razgovora Spasojevića sa osobom koja se zove Čeda, ali koja nije Čedomir Jovanović, list "'Kurir' potpuno ignorisao ove tvrdnje, nastavivši da objavljuje stenograme". Demantiji Jovanovića, takođe nisu objavljeni.

Kako odrediti interes javnosti?

Nakon toga, "Kurir" je tvrdio da je stenogram potpuno autentičan, dobijen od odgovarajućih službi koje su zadužene za snimanje telefonskih razgovora i da će to moći da bude potvrđeno i na sudu. "Tako su čitaoci ostali uskraćeni za informaciju da bi jedan deo stenograma mogao da bude falsifikat. U novinarskoj praksi u svetu poznati su slučajevi da iz tajnih službi u štampu 'procure’ neki važni podaci, ali u takvim slučajevima država, dakle 'vlasnica’ tajnih podataka, odmah reaguje. Srpska država se, međutim, ne oglašava, pa se stiče utisak kako postoje centri moći koji, mimo odgovarajuće kontrole, mogu po sopstvenom nahođenju da u javnost izbacuju kompromitujuće materijale o bilo kome...

Mediji, dakle, treba da pokažu znatno više opreznosti i profesionalne uzdržanosti prema informacijama koje dobijaju iz takvih krugova, kako bi izbeli da postanu 'alat’ u njihovim rukama. Ovo naročito zbog činjenice da je u proteklih nekoliko godina postalo više nego jasno da u sistemu vlasti ne postoje razrađeni mehanizmi koji bi sprečili zloupotrebu takvih informacija", navodi se u izveštaju.

Za medije bi trebalo da važi opšte pravilo da se ne može objavljivati ništa što bi moglo da šteti istrazi ili efikasnom vođenju sudskog postupka. Urednici i novinari na ovo najčešće odgovaraju da se u uređenim zemljama zna šta može da remeti suđenje, a šta ne, ali da to u Srbiji nije slučaj. Ukoliko mediji ipak objave snimak, to se može tretirati kao pomenuto "neovlašćeno prisluškivanje ili snimanje". Ipak, izuzetno su retki slučajevi da je novinar optužen zbog objavljivanja prisluškivanih razgovora, između ostalog, i zato što to aktuelizuje pitanje porekla snimka, njegovog puta do redakcije i motiva onoga ko je dostavio snimak redakciji.

Jedini razlog zbog kojeg bi mediji, po novinarskim kodeksima, mogli da pristanu na objavljivanje takvog snimka, jeste javni interes. Ako preteže, često se smatra i da je objavljivanje moralna obaveza redakcije, naročito ako može da preokrene tok suđenja, ili da bude dokaz na suđenju. Nakon procene odnosa štete i koristi od objavljivanja i detaljne provere autentičnosti snimka (u idealnom slučaju kod osobe koja je snimana, a najčešće kod više ili manje upućenih), mediji takođe treba da razmotre i ostale aspekte: ko može imati korist od objavljivanja, da li onaj ko nudi snimak prisluškivanog razgovora otkrivanjem jedne pokušava da prikrije drugu stvar itd.

Realnost svakodnevnice u Srbiji, suočava profesionalne novinare sa neadekvatnim reakcijama državnog aparata, kako na pretnje i druge vidove nasilja prema novinarima, tako izgleda i na neke vidove nasilja medija nad pojedincima. Sve je prepušteno privatnim tužbama, zakonima koji za razvojem situacije u stvarnosti kasne desetinama godina i jednoj stvari koja bi u teoriji sve to mogla da uredi i bez "pomoći" države, ali se često relativizuje mnogo radikalnije no što je to zaista potrebno - novinarskom kodeksu rada i ponašanja.