Dugogodišnji novinar beogradskog nedeljnika „Vreme“ i američkog magazina „Time“ za NetNovinar govori o svojoj ulozi svjedoka u Hagu, iskustvu ratnog izvještača tokom devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije, kao i o napadima na novinare u regionu.

Intervju vodila: Mirna Škrbić, izvršna urednica, NetNovinar.org

Dejan Anastasijević je novinar beogradskog „Vremena“ i američkog magazina „Time“. Tokom devedesetih je izvještavao sa ratišta u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, a prvi je novinar sa prostora bivše Jugoslavije koji je u Hagu svjedočio protiv Slobodana Miloševića. Dobitnik je više novinarskih nagrada, uključujući i NUNS-ovu nagradu za etiku i hrabrost “Dušan Bogavac” i nagradu beogradskog dnevnog lista „Danas“ za hrabrost i dostignuće u novinarstvu “Stanislav Staša Marinković”.

Anastasijeviću je prije dva mjeseca, ispred prozora spavaće sobe u centru Beograda, eksplodirala ručna bomba. Napad se dogodio nekoliko dana nakon njegovog gostovanja u emisiji „Kažiprst“ radija B92 u Beogradu, u kojoj je govorio i o presudi „Škorpionima.“

Prvi ste novinar koji je svjedočio protiv Slobodana Miloševića u Hagu. Mnogi novinari i redakcije smatraju da je posao novinara da piše, i da ne bi trebao da se pojavi na sudu kao svjedok u slučajevima o kojima je pisao. Šta Vi mislite o tom argumentu? Zašto ste pristali da budete svjedok?

Ja nisam prvi novinar koji je svedočio protiv Miloševića, jer su to pre mene radili Martin Bell i Jackie Rowland sa BBC-ja. Ja jesam prvi novinar sa ovih prostora koji se na tom suđenju pojavio kao svedok, i to bez zaštite i dobrovoljno.

Ja načelno nemam jasan stav u vezi sa tim da li novinar treba da se pojavljuje na sudu ili ne. Novinar je građanin, i ako ga sud pozove da svedoči, on je dužan da se odazove tom pozivu. Koliko ja znam, pred nacionalnim ili međunarodnim pravosuđem bi svi trebalo da budu jednaki, i u tom smislu ne mogu novinari biti a priori oslobođeni dužnosti svedoka. S druge strane, mislim da su zaista retke situacije u kojima bi lično svedočanstvo novinara trebalo da bude suštinski važno za sudski proces.

Što se tiče mene lično, i mog slučaja, potpuno razumem one moje strane kolege, kao na primer Jonathana Randala [bivšeg novinara, prim. red.] „Washington Posta“, koji su odbili da svedoče. Da sam ja kao novinar bio u Ruandi, ili u Darfuru, i da me međunarodni sud zvao da svedočim, nisam siguran da li bih pristao.

Međutim, ja sam smatrao da je moja građanska dužnost, upravo zbog toga što sam rođen u toj sad bivšoj Jugoslaviji, bila da svedočim, jer smatram da je građanska dužnost svih nas, posle svega što smo proživeli tokom devedesetih, da koliko god možemo damo doprinos da se utvrdi istina. Jer ako pristanemo na laži koje nam se prodaju kao istorijske istine u ime nacionalnih interesa, onda pripremamo teren za nove zločine u budućnosti.

Devedesetih ste pisali sa ratišta u Hrvatskoj i BiH, a kasnije ste izvještavali o ratnim zločinima počinjenim nad albanskim stanovništvom na Kosovu, zbog čega ste bili i krivično gonjeni od strane Miloševićevog režima. Koji su neki od problema sa kojima ste se susretali u izvještavanju o zločinu dok se on dešavao?

Bila je sreća u nesreći što su, da tako kažem, postojale oaze slobodnog novinarstva tokom ovih naših ratova. Svugde, u Beogradu, u Zagrebu, u Sarajevu, u Prištini... Oni koji nisu hteli da se uključe u propagandnu mašinu svojih vlasti mogli su objavljivati novinarska svedočanstva o onome što se dešavalo. I da nije bilo te mreže kolega koji su bili rešili da pišu istinu, današnjim politikantima bi bilo mnogo lakše da nametnu izvrnutu sliku o onome što se dešavalo.

Kad se radi o izveštavanju o ratnim zločinima, uvek sam se vodio sa dva principa: jedan princip je da se ne nanese šteta, to jest da zbog informacija objavljenih u tekstu neko ko je već propatio ne dospe u nove nevolje. Ali glavni i osnovni princip je – postoji li dovoljno dokaza da je osoba XY odgovorna za ratni zločin? To što je osoba XY na vlasti ne bi smelo da zaustavi novinara. Ja lično i moja novina „Vreme“ smo, i dok je Milošević bio na vlasti, pisali o njemu i o Karadžiću, i o Mladiću kao ratnim zločincima, i pri tom smo bili spremni da rizikujemo.

Ali, smatram da su u odnosu na sve užasne stvari koje su se dešavale tokom devedesetih, rizici za novinara bili manji nego rizici za takozvane obične ljude, pogotovo sirotinju. Novinar dođe, napiše tekst i ode. A vojnici u rovovima ili seljaci koji su se našli na spornoj teritoriji nemaju gde.

Kad sam tokom rata izveštavao iz Sarajeva, trebalo je prema propisima da nosim zaštitni prsluk. Imao sam ga, ali ga nikad nisam obukao jer mi se činilo opsceno da ja u prsluku razgovaram sa ljudima koji ovde žive a nemaju prsluk, i da ih pitam kako im je, a da onda pod zaštitom Ujedinjenih nacija izađem iz grada i vratim se civilnom životu.

Da li ste morali sačekati sa objavljivanjem nekih priča kako ne biste pogrešno okrivili osobe za koje se sumnjalo da su počinile ratne zločine?

Naravno da je bilo i takvih priča, i to je normalan deo posla. Trebalo je, na primer, dve godine meni i mojim kolegama u „Vremenu“ da sklopimo mozaik o ratnom zločinu u Ovčari, kod Vukovara. Mi smo objavljivali tekstove onoliko koliko smo uspevali da dođemo do novih informacija. Znači, na početku smo znali samo da se zločin dogodio, i gde se dogodio i kada. Ali nismo znali, recimo, broj ljudi koji su ubijeni - na kraju se ispostavilo da ih je oko 200 - i ko je u tome učestvovao. Naknadno smo saznali imena, to jest nadimke ljudi koji su u tom zločinu vodili glavnu reč, pa nam je trebalo vremena da saznamo kako se stvarno zovu, i kojoj su konkretno vojnoj formaciji pripadali.

Trebalo nam je prilično vremena, ali kad se radi o ratnim zločinima, uvek je dobro biti strpljiv, i pažljivo prikupljati informacije, jer brzopletost može ne samo da dovede do toga da neko nevin bude optužen, nego da pravi zlikovci nikada ne budi identifikovani.

Danas se izvještavanje o ratnim zločinima uglavnom svodi na izvještavanje o suđenjima za ratne zločine. Da li možda imate neke zamjerke na način na koji novinari danas izvještavaju o ovoj temi u Srbiji, kao i u regionu?

Sa suđenjima za ratne zločine i pred domaćim i pred međunarodnim sudom, sa novinarske tačke gledišta, postoji jedan problem. Naime, ona ne izgledaju kao suđenja u američkim filmovima, koja su vrhunske drame. Procedura je komplikovana, dosadna, često nerazumljiva za publiku, a novinari su često skloni da suđenje gledaju kao utakmicu i da broje poene.

Mislim da je jako važno pratiti sudske postupke koji su u toku, i domaće i strane, ali treba voditi računa da se u sudovima otkriva samo jedan aspekt onoga što se dogodilo. Za sud su važne jedino činjenice koje imaju pravni značaj, i zato se ta tema ne sme prepustiti isključivo sudskim izveštačima. Ratni zločini su nešto što još uvek jako teško opterećuje našu sadašnjost i našu budućnost, i zbog toga je ta tematika ipak nešto drugo od rutinske crne hronike. Ili bi bar trebalo da je tako.

Za „Vreme“ često pišete o organiziranom kriminalu i njegovoj povezanosti sa političkom scenom, teme koje su relevantne i za pravosuđe i za policiju u Srbiji. Kako se ponašate kada vas kontaktiraju izvori iz policije i pravosuđa i žele od vas dobiti informacije, ili surađivati sa Vama?

Ponašam se oprezno. Novinar naime mora da drži distancu prema svojim izvorima bez obzira da li su izvori iz sveta pravosuđa i policije, ili iz sveta kriminala. Važno je biti svestan svoje uloge, a novinarova uloga u istraživanju podrazumeva da on postavlja pitanja, a ne da bude nečiji doušnik ili kurir.

S druge strane, kako novinar može prozrijeti motivaciju takvih izvora kako bi izbjegao pokušaje da se njime manipuliše?

Pa to pitanje se uvek postavlja, naravno, i obično nije teško proceniti motive. Neki ljudi će vam nešto reći zato što prosto više ne mogu to da drže u sebi i imaju želju da isprave nepravdu. A neki drugi možda žele da manipulišu. U oba slučaja, svaka dobijena informacija mora da se proveri. Čovek može da greši i iz najčasnijih motiva. A s druge strane neko vam iz najsebičnijih motiva može dati važnu i istinitu informaciju. Zato je ključna stvar da se provere informacije, a ne motivi.

Kako komentarišete činjenicu da dva mjeseca nakon napada na Vas ne postoje konkretni rezultati u istrazi?

Naravno da sam razočaran, međutim, ono što se meni desilo je u krivičnoj prijavi tužioca okarakterisano kao pokušaj ubistva sa elementima terorizma. Ja i sam smatram da se radi upravo o tome. Ideja je bila mene ubiti da bi se zastrašili ostali – to je terorizam. Nažalost, ljudi koji su u ovo umešani po svemu sudeći imaju svoje političke mentore i svoje simpatizere među pripadnicima snaga reda i zakona. Ali, kad-tad, [pozadina, prim. red.] će se saznati.

Pozadinu nekoliko napada na novinare na području Balkana istraga nikad nije otkrila.

Mi sa područja Balkana često čujemo da ne pratimo svetske trendove. Na žalost, kad je reč o nekažnjenim napadima na novinare, pratimo svetske trendove. Jer je u poslednjih nekoliko godina drastično povećan broj napada na novinare svugde u svetu, i to napada čiji organizatori i počinioci po pravilu ostaju nekažnjeni. Da podsetim samo na koleginicu Anu Politkovskayu koja je ubijena prošle godine u oktobru u Rusiji, ili na Daniela Pearl-a kome su odsekli glavu u Pakistanu, ili na kolegu Alana Johnstona iz BBC-a koji je kidnapovan i još uvek se ne zna da li je živ. I šteta je što ne pratimo i one pozitivne svetske trendove, nego samo one negativne. Na žalost, kada se radi o položaju novinara i o rizicima za novinare, tu smo u svetskom trendu.

Kako biste definisali formu u kojoj pišete?

Ja samog sebe pre svega smatram reporterom. Što ne znači da ne radim povremeno i druge žanrove, kao što su analize i komentari, ali pre svega sam reporter i najviše volim to da radim.

Dugogodišnji ste dopisnik američkog „Time“-a. Da li postoje razlike u standardima između američkog i „domaćeg“ novinarstva?

Na žalost ne postoje domaći standardi novinarstva. Ono što imamo su standardi pojedinih medija. Neki imaju više, a neki niže standarde. Mogu da kažem da su standardi nedeljnika „Vreme“ i nedeljnika „Time“ dosta slični. Razlika je, naravno, najviše u količini sredstava neophodnih za ostvarivanje tih standarda. Međutim, tekstovi o istom događaju za „Vreme“ i za „Time“ će se razlilkovati međusobno. Ali ta razlika ne potiče iz različitih standarda, nego zato što se ti tekstovi obraćaju različitim publikama. Prosečno čitalac „Time“-a nema predznanje o našim posebnim okolnostima, i za njega se priča mora donekle 'uprostiti', a neke stvari zahtevaju dodatna objašnjenja. To je glavna razlika. Ali standardi u smislu objektivnosti, istinitosti informacija, su manje-više isti.