Novinari u Srbiji razmatrali su da li je Twitter konkurencija tradicionalnom novinarstvu, uz uzvik tviteraša “Mi nismo novinari. Mi smo tviteraši!”. Prenosimo nedavnu debatu u organizaciji NUNS-a.

Stefan Živković, momak iz Zvečana, brznom prenošenja informacija preko Twittera sa severa Kosova pretekao je beogradske medije krajem jula 2011, kada su kosovski policajci pokušali da preuzmu kontrolu na administrativnim punktovima Brnjak i Jarinje. Objavljivao je preko Twittera i slike koje je sam napravio na terenu.

Kako se većina njegovih postova bavila upravo krizom na Kosovu, broj ljudi koji prate njegove postove brzo je rastao. 25. jula imao je 40-ak followera, a 27. jula već oko 4.000¹. U ovom trenutku ga na Twitteru prati skoro 5.000 ljudi, pa i neki visokopozicionirani političari.

“Mesto dešavanja bilo je blizu mog doma i pisao sam samo ono što sam video svojim očima. Garantujem za tačnost”, bile su neke od prvih Stefanovih reči na debati pod nazivom “Društvene mreže i mediji: Twitter na Kosovu”, koja se u organizaciji Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) održala u beogradskom Medija centru 05. avgusta 2011.

“Stojim iza svega što piše na mom Twitter nalogu”, potcrtao je Stefan okružen stručnjacima za internet i tradicionalne medije, novinarima i urednicima, pa i kolegama tviterašima, na početku debate koja je krenula u tematskom pravcu ‘da li je Twitter novinarstvo’.

Stefan je zato s pravom imao potrebu da naglasi da njegovi tvitovi jesu bili verodostojni, a drugi su već i sami rekli da je u nekoliko navrata bio brži od beogradskih medija što se tiče slanja kratke, inicijalne informacije o onome što je video na terenu. Stefan kaže da koristi svoj Twitter nalog samo „malo drugačije od drugih ljudi" da bi „obavestio sugrađane koji nisu mogli da prate šta se dešava na licu mesta“.

‘Zeleno’ građansko novinarstvo u Srbiji

“Grаđаnsko novinаrstvo u Srbiji je veoma sveže”, stoji u NUNS-ovom pozivu na događaj. “Uprkos približno 3 milionа ljudi nа Fejsbuku, 100.000 аktivnih korisnikа Twittera i brojnim blogovima, klаsični mediji, posebno TV i novine, i dаlje su dominаntni izvori informаcijа. Međutim, svakodnevno raste broj korisnika interneta kаo primаrnog izvora informаcijа, što dаje sve veći znаčаj grаđаnskom novinаrstvu.”

NUNS je, podstaknut slučajem Stefana Tviteraša, osetio da je trenutak da se konačno i u Srbiji otvori diskusija o odnosu građanskog i klasičnog novinarstva, pogotovo što ovo nije prvi slučaj da najsvežije informacije u kriznim situacijama stižu preko Twittera – to se dogodilo i u novembru 2010. na početku razornih zemljotresa u Kraljevu.

NUNS je kao cilj rasprave postavio objаšnjenje smisla i značaja grаđаnskog novinаrstvа, kao i utvrđivanje prednosti i slаbosti ovog načina prenošenja informacija u poređenju sа klаsičnim novinаrstvom. A namera je bila i upozoriti korisnike i jаvnost na njegove moguće zloupotrebe i štetne posledice. Još jedan cilj debаte bio je i dа ukaže na mogućnosti zа sаrаdnju grаđаna i novinаrа.

Na žalost, ovaj put se do konstruktivne priče o saradnji nije stiglo. Utisak je da se debata ipak zadržala na nivou ‘da li je Twitter novinarstvo’, debate koja u svetu jenjava, dok je zamenjuju praktične razmene iskustava i kreativnih strategija o neupitnom uključivanju društvenih mreža u redakcije kao izvora informacija koji podleže daljoj novinarskoj proveri i obradi, kao i o izlaznoj platformi za distribuciju informacija. Ostaje da očekujemo ovakvu, fokusiraniju i praktičniju debatu u što skorije vreme u Srbiji.

Jel’ to onaj mali s Twittera?

Da bi ilustrovao koliko je brzo Stefan postao poznat, Vukašin Obradović, predsednik NUNS-a rekao je da je direktor hotela u koji su organizatori debate smeštali Stefana pitao: “Jel’ to onaj mali s Twittera?”. Nameravajući da tako ilustruje popularnost i važnost koju Twitter dobija u Srbiji, Obradović je najavio da je bi ova debata trebalo da bude samo početak ozbiljnije rasprave o medijima i društvenim mrežama, koja može znatno da doprinese boljem razumevanju pravca u kojem mediji idu uopšte.

Zoran Stanojević, urednik Radio-televizije Srbije, priznao je da je dobro imati što više informacija, ali je „problem kad se tvitovanje automatski proglašava novinarstvom“, rekao je. „Nikada se neću složiti s tim“. „Zar nije dovoljno da blogeri budu blogeri“, "pa nema potrebe da i tviteraši budu novinari“, rekao je.  „Novinari mogu da koriste Twitter, ali nije tačno da tviteraši automatski postaju novinari. Novinarstvo nije nešto što se lako uči i može da staje u 140 karaktera “, dodao je Stanojević.

Moderator debate novinar Vojislav Stefanović prepoznao je da polemika ‘da li je Twitter novinarstvo’ često prelazi u nepotreban sukob, i izrazio želju da se na ovog debati govori o saradnji, a ne sukobljavanju.

Dragan Varagić, internet konsultant, naglasio je da tviteraši i novinari treba da uče jedni od drugih, da treba da ostvare saradnju i tu se kritički obratio novinarima:”Većina vas koristi internet iz 2002. godine. Novinari treba da nauče internet 2011. godine.” Po njemu, Stefanovo korišćenje Twittera, nekoga ko je sticajem okolnosti bio na licu mesta i prenosio ono što je video, je knjiški primer građanskog novinarstva i njegove prednosti danas u situaciji kada “klasični mediji nisu bili prisutni i nisu dobro odradili posao”.

2 mesta ispred Cece

Poredeći brojku od trenutnih 5.000 ljudi koji prate Stefanov nalog sa drugim popularnošću drugih tviteraša, Varagić je napomenuo da je to sada jedan od najpopularnijih Twitter naloga na srpskom jeziku, posle Vukaljije sa 9.000 pratilaca, dnevnog lista Blic sa nešto više od 7.000, dok je dva mesta iza Stefana twitter nalog pevačice Cece Ražnatović.

Novinar Branislav Grković, koji ima blog branegrkovic.blogspot.com, rekao je da je kao korisnik još u 2007, koristi Twitter i prati dešavanja, ali nije još na nivou novinara 2011. Međutim, kako kaže, video je Stefana na Twitteru i shvatio da treba da napraviti priču o njemu za klasičan medij. Napomenuo je i da su upravo klasični mediji potvrdili Stefanov identitet, dali mu lik, i odagnali skepse i brige da li se na tom tvitu možda i podvaljaju informacije. Ukazao je na “gomilu budalaština” koja se zaista i pojavljuje na Twitteru i koju treba znati razlučiti od onog vrednog i ignorisati.

Napomenuo je važnost Twittera i kao alata za plasiranje informacija od strane medija, rekavši da je “bitno da novinari, urednici, ali i mendažment medija moraju da shvate koliko Twitter može da doprinese, na primer kada informacije dolaze u trenutku, kao što je bio slučaj na Kosovu. “Šta bismo tek dobili od Stefana da je imao iskustvo dobrog reportera”, dodao je.

Twitter je tu i nikuda ne ide – Novinari, prilagodite se!

Upitan kako budući novinari vide razliku između Twittera i društvenih mreža kao izvora vesti i "klasičnog" novinarstva, Branko Čečen, šef Centra za istraživačko novinarstvo pri NUNSu, je rekao: “Imate novinare koji jako brane novinarstvo kao profesiju. S druge strane, imate Twitter zajednicu koja ima sopstvene argumente. Kada radite s ljudima koji ulaze u novinarstvo ova rasprava je besmislena. Twitter i slične platforme su tu, neće da odu i ako ih ignorišete, imaćete veliki problem.”

Čečen je naveo da su u SAD novine imale pad tiraža od 25% u prvih 10 godina postojanja interneta, te da su novine izgubile jer su ignorisale internet, što se kasnije desilo i u Srbiji.  “Mi smo uradili isto. Internet je kasnio, a kad je došao ignroisali smo i ga i to je teško oštetilo novine. Twitter je tu – radi, postoji, ali ako se novinari ne uključe, na gubitku su.”, rekao je Čečen.

Čečen je kao prednost Twittera naveo to što je kratka forma, živa, ali je problem što je pun dezinformacija. Kao primer je naveo da je bio u SAD kada se na Twitteru pojavila vest da se naoružani čovek kreće po kampusu, vrlo ozbiljna informacija, koja se kasnije ispostavila kao netačna.

“Pravo analitičko novinarstvo ne može da stane u 140 karaktera, pa ne možemo u tvitovima da odgovorimo na sva novinarska pitanja i nijanse u činjenicama. Tako kratke informacije bi morale da se stave u barem najosnovniji činjenični kontekst da bi imale smisla kao novinarstvo”, zaključio je Čečen.

Ko je bio prvi?

Dinamici diskusije doprinela i informacija novinarke beogradskog “Novog magazina” da je upravo njen medij prvi objavio informaciju o Stefanu jer stalno prate Twitter. Dragan Varagić se suprotstavio tvrdeći da se na tu temu vodila diskusija ceo prethodni dan, a da su po njegovim saznanjima, prvi bili portali Frontal.ba iz Republike Srpske i Trojka.rs iz Srbije. 

Novinarka “Novog magazina” naglasila je da je Twitter veoma koristan za medije i mnogo bolji izvor od Facebooka (ne zatrpava besmislenim statusima, manje je privatnih informacija, a i daleko je pregledniji), ali problem je, kao što je rekla, “što novinari ne proveravaju informacije s Twittera: “To je kao da pitam prvu ženu na licu mesta nesreće šta je bilo i odem i napišem članak”.

Naglasila je, međutim, da su tviteraši od velike koristi jer mogu da budu na terenu gde još uvek nema novinara, kao što je bio slučaj sa Stefanovim tvitom u kojem informiše da je postavljena barikada.  Novinarka je zaključila da tema ne treba da se razvija u smeru koliko Twitter može da uguši klasično novinarstvo, već kako mediji najbolje da iskoriste Twitter. “Više bi trebalo da se bavimo time što je bilo agencijskih vesti nabijenih emocijama u ovom slučaju”, dodala je.

“Mi nismo novinari. Mi smo tviteraši!”

Na pitanje novinara Baneta Grkovića kakvu odgovornost imaju tviteraši u poređenju s dobro poznatom odgovornošću novinara, osveženje je doneo odlučan glas osobe iz publike koja se predstavila kao tviterašica: “Mi nismo novinari, mi smo tviteraši!”.

“Nije naša obaveza da informišemo javnost ili da prenosimo agencijske vesti”, dodala je i objasnila da ni jedan novinar koji je bio na Kosovu nije aktivan u korišćenju Twittera i društvenih mreža, pa je, prema njenom mišljenju, novinarima narušen ego jer je jedan tviteraš prvi imao informaciju.

“Zašto novinar nije bio na licu mesta i tvitnuo? Ja bih njemu više verovala”, rekla je i zaključila obraćajući se novinarima: “Tviteraši ne mogu da budu novinari, a vi ne znate da budete tviteraši, i to je problem”.

Čečen je podsetio da novinar me može odmah nešto da objavi jer mora prvo da proveri informaciju. Podsetio je da je Twitter samo platforma za širenje informacija na kojoj će novinar opet ili preuzeti profesionalnu odgovornost – ili ne. “Mi kao novinari ovde razgovaramo o tome kakav odnos da zauzmemo prema Twitteru, ali ne očekujemo da tviteraši budu novinari”, zaključio je.

Medijski stručnjak Dragan Kremer zamolio je da se reši terminološka nejasnoća time što će se termin “klasični mediji” zameniti terminom “tradicionalni mediji”, smatrajući da druga odrednica sadrži vrednosne sudove, pa se može govoriti o profesionalnom novinarstvu s jedne strane, i građanskom druge, i kako da i jedni i drugi imaju koristi.

Vest se retko desi tamo gde je novinar

Grković je podsetio da će Twitter i slične platforme doneti novinarima još posla jer treba da ih iskoriste na najbolji način da bi poslali informacije do publike. Dragan Varagić se nadovezao rekavši da posao novinara nije samo da kreira vest, već i da je distribuira drugim medijima, te da se tako može iskoristiti i ograničenje od 120-140 karaktera koje nameće Twitter (ili 100 karaktera + link). Napomenuo je da je agencija Associated Press (AP) napravila novu strukturu piramide vesti, nastavak priče o obrnutoj piramidi, koja uzima u obzir duh današnjeg vremena u kreiranju i distribuciji informacija.

Zoran Stanojević je osetio potrebu da reaguje na ponovljeni iskaz da novinari nisu bili na licu mesta kada je Stefan poslao svoje prve tvitove s Kosova. Rekao je da je njegova kuća, RTS, imala svoj uplink 1 sat posle krize, a živu sliku 3 sata posle. “Novinari su krenuli ka mestu događaja čim su saznali za barikade. Ne bih se puno ljutio na kolege, u ponoć nije lako stići”, rekao je i naveo primer svog američkog kolege koji i u privatnom životu stalno nosi kameru sa sobom, ali nikad tako nije naišao na vest. “Dakle, ne dešava se vest uvek tamo gde su novinari, tj. obično je neko tamo pre novinara  - očevici. Sada, međutim, oni mogu sami da se jave s lica mesta, da pošalju signal. Biće probleme ako misle da od toga mogu da naprave posao”, zaključio je Stanojević.

“Prednost Twittera je brzina, jednostavnost i kratkoća, ali nije pretnja novinaru. Ako medijska kuća smisli bolji način od toga, neka to uradi jer je ljudima bitno da vest pročitaju što pre”, rekao je Stefan Živković . Tvitovao je s mobilnog. Kaže, da je skupio dovoljno informacija i došao do kompjtera da napiše vest, ona bi se već bila pročula, zakasnio bi. Poručio je novinarima da Twitter ne treba shvatiti kao pretnju, već kao izvor informacija koji se mora proveriti, kao i svaka druga informacija koja se nađe na internetu.

Imaju li tviteraši odgovornost?

Čuli su se potvrdni glasovi – da se ne treba takmičiti s Twitterom jer će on uvek biti brži buduići da novinar mora da proveri, obradi i sredi informaciju, čime rasprava o poređenju Twittera i novinarstva postaje besmislena. Istaknuto je i da je objavljena novinarska informacija velika odgovornost, dok tviteraš naprosto može da obriše tvit, te da postoji mogućnost zloupotrebe ako beskrajno verujemo izvorima građanskog novinarstva.

Zoran Stanojević je dodao da je novinarstvo vekovima stvaralo sisteme profesionalnosti, dok takvi kriterijumi na društvenim mrežama ne postoje.

Pred kraj debate Varagić je rekao da je da se građanski novinari kao amaterski mediji trude da ozbiljnije izveštavaju. “Što je ozbiljniji tviteraš, bloger ili predstavnik drugih društvenih medija, ima i veću odgovoronost nego novinari jer lažnom i pogrešnom informacijom mogu da unište svoju reputaciju.”

Diskusija se privodila kraju, pa je ova Varagićeva izjava nekako ostala neprokomentarisana, ali se usuđujemo da barem ovde pitamo šta je npr. tužba za klevetu ili ogromna novčana kazna koja može da uništi ceo tradicionalni medij u Srbiji u poređenju sa reputacijom tviteraša koji će se na netu pojaviti pod novim imenom.

Istina, Varagić je pomeno da po novom zakonu o medijima blog može da se prijavi kao javno glasilo, pa se time blogeri mogu posmatrati kao profesionalni novinari. Tu bismo dodali: ako je tako, onda su oni pre svega novinari sa svom odgovornošću koju ta profesija nosi, a blog je naprosto platforma preko koje objavljuju i ne treba je terminološki i pojmnovno  izjednačavati sa vrstom profesije koja se preko nje odvija.

Novinar Dejan Kožul srećan je što postoje Twitter i tviteraši, mada sam nije aktivan tviteraš. Međutim, on naglašava da je u Srbiji danas bitnija istina od brzine, budući da je Srbija zemlja sa problematičnim slobodama medija i informacijama od javnog značaja. Uputio je pristune i na dokumentarac “Zeleni talas” o Iranu u predizborno vreme koji je, prema Kožulovim rečima, napravljen na osnovu informacija tviteraša i korisnika Facebooka, a koji, po njemu, pokazuje potencijal Twittera i sličnih društvenih mreža.

Twitteraški izveštaj sa debate pogledajte ovde. 

---------------------------------------------------------------------------------------

¹ Rekao je na debati Dragan Varagrić, internet konsultant.