Kako mladi novinari uče od starijih kolega, ali im istovremeno i pomažu. O radu u timu u dnevniku Blic, o Školi istraživačkog novinarstva u nedeljniku Vreme i o brzoj obuci u agenciji Beta

Podmlađivanje redakcija i regrutovanje novog, školovanog novinarskog kadra obavlja se u beogradskim dnevnim listovima i agencijama na jedan isti način već dvadesetak i više godina. Ili se nasumice primaju honorarni saradnici ili se, s vremena na vreme, objavljuje konkurs i na osnovu testa, koji se najčešće svodi na pisanje vesti ili izveštaja, bira nekoliko mladih ljudi koji počinju rad u redakciji.

Najčešće bivaju upućeni u beogradske rubrike, gde o njima brine urednik. Obuka mladih novinara kroz praksu je do te mere rudimentarno i nesistematski organizovana, da se može opisati i rečima urednika beogradske rubrike u beogradskom dnevnom listu „Glas javnosti“: „Mnogo vičem na njih, jer ništa ne znaju. Većinu njihovih tekstova moram da rirajtujem, a posle moram da ih, takođe vikom, prisiljavam da pročitaju tekst, koji je izašao u novinama i da zaključuju kako je trebalo da ga napišu“.

Novine i novinske redakcije su poslednjih godina, i po izgledu i po tehnologiji rada, otišle mnogo dalje u razvoju i u dobroj meri usvojile evropska iskustva, nego što su se potrudile da takvu razvojnu praksu primene i u podmlađivanju redakcije i u obuci mladjih novinara. Bez namere da se ulazi u razloge zbog kojih beogradske novinske redakcije, ne razmišljaju u pravcu promene zastarele, mada ne i sasvim nedelotvorne, prakse novinarske obuke, dajemo nekoliko pozitivnih primera njihove obuke.  

Učenje kroz praksu rada u timu

U beogradskoj rubrici dnevnika Blic, u kojoj se odvija obuka novinara, formiraju se često timovi od jednog iskusnog novinara i bar jednog ili dva mladja novinara. Iskusniji novinar rukovodi radom, dok mladje kolege asistiraju u svim fazama rada, od odredjivanja teme, preko prikupljanja novinarskog materijala, do finalnog pisanja teksta.

Princip formiranja novinarskog tima sastavljenog od jednog iskusnog novinara i najmanje jednog ili dva mladja novinara višestruko je koristan za redakciju, jer istovremeno dobija novinarsku školu za mlađe novinare i postiže veću efikasnost u istraživanju neke teme, brži rezultat i sveobuhvatniji prilaz temi, na kojoj radi više novinara.

Novinarski timovi mogu biti stalni, iskusni novinar uvek može da radi sa jednim ili više mlađih kolega u istom timu ili se mogu dnevno menjati sastavi timova. Izbor zavisi od ličnih afiniteta, ali i sticaja okolnosti. Ova praksa se, na žalost, ne primenjuje redovno, već po potrebi, kada iskrsnu teme koje zahtevaju sveobuhvatniji novinarski pristup.

Faze timskog rada:

1. Iskusan novinar, odnosno novinar-koordinator bira temu i objašnjava svojim saradnicima njen značaj i cilj koji se želi postići

2. Brifuje svoje saradnike o svim aspektima teme koja se istražuje, upućuje ih na dokumentaciju, ako je potrebno, ili na pretragu po internetu

3. Biraju se sagovornici i posao deli na članove tima

4. Na polovini urađenog posla organizuje se sastanak tima koji razmenjuje prikupljene informacije i odlučuje šta dalje

5. Nakon što su prikupljene sve neophodne informacije iskusan novinar piše tekst u čemu mu asistiraju mlađi saradnici. Može od njih da traži i da mu napišu delove novinarske priče koje su prikupili pa da on na kraju uobliči tekst.

Evo kako to izgleda na primeru istraživanja teme i pisanja serije od tri teksta o beogradskim legatima, koji su u beogradskom dnevniku Blic objavljeni tokom poslednja tri dana jula 2004. Rađeno je u timu od dva novinara, jednog iskusnog i jednog mlađeg kolege.

1. Novinar-koordinator odabrao je da obradi temu o sudbini devet velikih i značajnih beogradskih legata koje su pre tridesetak ili više godina beogradski umetnici poklonili gradu, a većinom nisu dostupni javnosti, ili su izgubljene slike, ili su vile, umesto da služe kao muzeji, pretvorene u nečije stanove. Cilj novinarskog istraživanja je bio da se utvrdi tačno šta se dešava sa stanovima, vilama ili umetničkim predmetima koji su poklonjeni gradu.

2. Novinar – koordinator je napravio plan istraživanja koji je podrazumevao razgovor sa zvaničnicima iz grada, zaduženim za kulturu, i direktorima muzeja kojima su legati bili povereni; obilazak legata i utvrdjivanje tačnog stanja na licu mesta; razgovor sa ljudima koji žive u legatima, pronalaženje i prikupljanje, kako se kasnije ispostavilo, malobrojnih tekstova koji su o tome objavljeni; proveru ugovora kojima su slavni beogradski umetnici ostavili gradu svoja dela, stanove ili vile.

3. Posao je podeljen na dva jednaka dela, a novinarsko istraživanje trajalo je svega tri dana, jer priroda dnevnih novina, kao ni broj ljudi u redakciji, nisu dopuštali da istraživanje traje duže. Ono je zato bilo intenzivno. Da ga je radio samo jedan novinar trajalo bi mnogo duže i bio bi izgubljen efekat ekskluzivnosti, koji je na kraju istraživanja ipak postignut.

4. Na polovini uradjenog posla uporedjene su informacije dobijene iz muzeja, od gradskih zvaničnika i one prikupljene na licu mesta. Ustanovljeno je da muzeji i gradski zvaničnici imaju potpuno različite podatke. Odlučeno je da se tekst bazira upravo na ukazivanju na te razlkie i detaljnom opisu onoga što je pronadjeno na terenu.

5. Na kraju obavljenog novinarskog istraživanja novinar – koordinator je, uz asistenciju mladjeg saradnika, napravio koncept tri različita teksta koji su u novinama objavljeni kao mini-serijal i u kojima su razjašnjene mnoge nelogičnosti koje su do tada bile vezane za devet velikih beogradskih legata. Naravno, ostale su i neke nerazjašnjene stvari. Nismo uspeli da pronadjemo udovicu čuvenog slikara Petra Lubarde, koja izbegava bilo kakav kontakt sa novinarima, ali je bar javnosti postalo jasno da Beograd ne može da računa na vilu, kao ni na galeriju čuvenog slikara jer je dotadašnjim nemarom prokockao poverenje.

6. Mladji novinar je ovom prilikom naučio kako se pristupa složenoj temi, kako se uporedjuju podaci iz različitih izvora, kako se obavlja rad na terenu i vodi razgovor sa različitim sagovornicima, kao i način na koji se koncipiraju tekstovi, tako da svaki rasvetli jedan problem i istakne jedan važan princip ili poruku ili upozorenje javnosti.

Princip da mladji novinari sprovode novinarsko istraživanje da bi na kraju iskusan, často veoma poznat i ugledan novinar iskoristio taj materijal za svoj članak, komentar ili neki drugi navinarski oblik, veoma je uobičajen način rada u velikim redakcijama u Americi i zapadnoj Evropi.

Škola istraživačkog novinarstva u nedeljniku "Vreme"

Kada su u pitanju štampani mediji u Srbiji, jedinu školu novinarstva u okviru redakcije, takozvani „inhouse training“, uspostavio je nedeljnik „Vreme“, veoma cenjeni beogradski politički magazin, najpoznatiji po visokokvalitetnom analitičkom i istraživačkom novinarstvu.

Vreme je pre tri godine, uz finansijsku pomoć američke nevladine organizacije IREX, formiralo „školu istraživačkog novinarstva“ kroz koju je do sada prošlo oko 80 novinara različitih profila. Predavanja i vežbe drže iskusni novinari ovog nedeljnika.

Škola se odvija kroz kurseve koji traju po mesec dana. „Vreme“ svake godine objavi konkurs za svoju školu. Primaju se praktično svi koji se prijave, studenti, postidplomci, novinari iz drugih redakcija... Zastupljeni su ljudi svih struka, i sa tehničkih fakulteta i sa humanističkih nauka.

Neki od retkih uslova, koje moraju da ispune da bi bili primljeni, jeste da nisu previše stari, pri čemu je granica vrlo visoka – 50 godina, kao i da, ako su iz unutrašnjosti, imaju mogućnost da sebi obezbede smeštaj i hranu tokom jednomesečnog kursa u „Vremenu“.

Tokom 2004. je, recimo, stiglo oko 60 prijava zainteresovanih da uče istraživačko novinarstvo. Oni su podeljeni u grupe od šest do deset polaznika, što znači da su se kursevi odvijali tokom šest meseci. 

Školu vodi Aleksandar Ćirić, pomoćnik glavnog urednika „Vremena“, koji polaznike razvrstava u grupe trudeći se da one ne budu homogene, da ne budu sastavljene isključivo od studenata novinarstva. Ćirić kaže da ima jako loše iskustvo sa studentima novinarstva i u pogledu njihove pismenosti i u pogledu znanja o novinarstvu. Ističe jedan zaista ekstreman primer studenta druge godine novinarstva, koji nije znao čemu služi čak ni kompjuterska tastatura. Ćirić ima i „lični kriterijum“ za formiranje grupa – da podjednako budu zastupljena oba pola.   

Jednomesečni kurs je podeljen u tri celine. Polaznici prvo odslušaju desetak teorijskih predavanja koje im drže novinari i urednici „Vremena“. Zatim se grupa podeli na dve-tri podgrupe i svakoj se dodeli jedna tema koju istražuje. Istraživanje, odnosno prikupljanje novinarske građe za tekst traje narednih desetak dana. Poslednja nedelja kursa rezervisana je za pisanje teksta koji na kraju bude objavljen u „Vremenu“, što znači da mora da ispuni sve kriterijume uglednog nedeljnika. To je istovremeno i najveći test uspešnosti kursa i do sada ga nije položila samo jedna grupa.

Struktura kursa:

Teorija: predavanja koja polaznici u početku slušaju su: studija slučaja (kako se zapravo istražuje jedna novinarska tema), ponašanje i rad na terenu, tehnika vođenja razgovora, upotreba dokumentacije, upotreba fotografije, korišćenje interneta u istraživanju, upotreba stenograma i beležaka, timski rad, pravna odgovornost novinara.

Izbor i istraživanje teme: grupe od dva, tri polaznika dobijaju jednog novinara „Vremena“ koji koordinira njihov rad, upućuje ih na sagovornike, brifuje ih o sagovornicima, razmatra sa polaznicima da li je sakupljeno dovoljno materijala koji rasvetljava temu... Često sami polaznici predlažu koje će teme raditi ili im ih predlaže koordinator. Sastanci polaznika i koordinatora odvijaju se na dva-tri dana i na njima se analizira do tada obavljeno istraživanje. Svaki koordinator ima svoj sistem rada sa grupom. Jedni zahtevaju od polaznika kursa da im redovno pišu tekstove bazirane na dotadašnjem istraživanju, a drugi se zadovoljavaju usmenim izveštajem.

Pisanje teksta: Tekst se piše timski, kao što se i straživanje obavljalo. „Vreme“ je i inače redakcija poznata po specifičnom timskom radu i to svoje iskustvo prenosi na polaznike. Koordinatori veoma često na tekstu koji nastane imaju samo uredničke intervencije, poput davanja naslova, a neki ga i rirajtuju.

Ćirić kaže da je ova škola „Vremena“ obostrano korisna ne samo polaznicima već i samom „Vremenu“ kome ostane 5-6 tekstova godišnje, ima uvid u ponudu mladih novinara na tržištu i najčešće ostaje u dobrim kontaktima sa polaznicima. Nevolja je, kaže, što su oni koji se pokažu kao najbolji, već zaposleni u firmama u kojima zarađuju i po osam puta veće plate nego što bi im bila plata u ovom nedeljniku. Novinari „Vremena“ koji vode kurseve ne dobijaju novčanu nadoknadu. IREX polaznicima isplaćuje honorar za obavljeni posao.

Na kraju kursa „Vreme“ ne dodeljuje zvanične diplome, ali je na osnovu potvrda da su kroz ovaj kurs prošli, nekoliko polaznika konkurisalo i dobilo inostrane stipendije, što govori o značaju koji se školi „Vremena“ pridaje u inostranstvu.

Praksa u agenciji "Beta"

Kada je počeo napad saveznika na Irak , a uobičajeno smirena atmosfera u desku počela da se komeša, novinar početnik J.S.  je bio uveren  da će se njegova uloga svesti na ulogu posmatrača  agencijskog pokrivanja velikog dogadjaja.

Kada mu je urednik, posle datog “fleša” o prvom napadu, dao u zadatak da pripremi širu priču, kombinujući strane agencije i uključeni C-N-N,  počeo je  besomučno da trči od mesta na kome je prikačen tv ekran do svog kompjutera i nazad.  Nepotrebno, naravno.

Zadatak u takvom trenutku, u kome je potrebna brzina, znanje o kompoziciji agencijske vesti i izveštaja i, naravno, dobro poznavanje jezika, J.S nije dobio slučajno. Uz prethodno dvonedeljno obučavanje tokom koga je testiran i njegov talenat, tzv veliki svetski dogadjaj,  koji ne pokriva lično vec putem drugih medija, bio je odličan test i za snalažljivost novinara početnika.  J.S je posle tri kruga trčanja seo za svoj PC i korektno ispričao početak iračke priče.

Agencija Beta je svoj ugled i kredibilitet stekla , pored ostalog, orijentacijom na mlade ljude, najčešće početnike, koje je “oblikovala” prema standardima agencijskog novinarstva. Svaki novinar prolazi kroz dvonedeljni probni period, u kome se, pod paskom nekog od urednika, upoznaje sa osnovama rada u agenciji. I nakon tog perioda, u kome se odlucuje da li će neko ostati u redakciji, rad mladih novinara dnevno prate urednici ukazujući im na propuste i podstičući ih na još bolji rad.    

Na samom početku, novinar dobija brošuru, priručnik za agencijsko novinarstvo koji sadrži uputstva o pravljenju vesti, njenim karakteristikama,  vrstama i sadržaju informacija itd. Brošura je pravljena na osnovu znanja i iskustva novinara Bete u kombinaciji sa pravilima velikih svetskih agencija, uputstvima iz razlicitih novinarskih udžbenika i enciklopedija.

Pošto se upoznaju sa tehnologijom rada u agenciji, novinari početnici se veoma brzo šalju na dogadjaje, prvo sa iskusnijim kolegom, a potom i samostalno. U drugom slučaju biraju se dogadjaji koji mogu, a ne moraju biti pokriveni, tako da izveštaj, ukoliko nije valjan, ostaje u fascikli.

U Beti postoji zajednički desk unutrašnje i spoljnopolitičke rubrike, tako da svi novinari početnici prolaze kroz obe rubrike. To se pokazalo  veoma dobrom praksom, posebno u slučajevima kada nema dovoljno ljudi u redakciji (odmori, bolovanja) i kada skoro svaki novinar može da bude poslat na svaki dogadjaj. 

U edukaciji mladih novinara, Beta  posebno insistira na profesionalnim standardima i pitanju odgovornosti  za tačnost i pouzdanost vesti koja se donosi u redakciju. Novinari se takodje od početka uče da ne budu pasivni prenosioci izjava i dogadjaja,  već da postavljaju pitanja, proveravaju, sami donose vesti.  

Tako se više puta dogodilo da je Beta imala neku ekskluzivnu vest, zahvaljujući svom novinaru (često i veoma mladom), koji je nešto čuo, proverio na više mesta, a potom javio redakciji.

Novinari Bete su takodje istrenirani  da deluju kao tim kada su veliki dogadjaji u pitanju, tako da su  tokom proteklih deset godina u kojima Beta deluje, a u kojima je bilo bezbroj takvih dogadjaja,  njeni novinari bez poziva urednika dolazili u redakciju ili se javljali nudeći se da pomognu.

Tokom  bombardovanja, Beta je imala problem da obuzda jednog mladog novinara da ne sedi neprekidno na krovu visespratnice u kojoj je bila smeštena, želeći da javi gde je bomba pala. Za vreme demonstracija 1996-67, rukovodstvo Bete je moralo da saziva sastanke na kojima je odvraćalo mlade novinare od “hrabrosti” isturanja pred policijske pendreke, navodeći da je agenciji važnija bezbednost novinara od eventualne vesti koju će doneti.

Kako je agencija mehanizam sa velikim ubrzanjem (Beta emituje prosečno oko 250 vesti u vremenu od 7:00 do 2:00)  pa novinari  Bete  ponekad dnevno pokriju i više događaja, početnici brzo postaju samostalni i spremni za različite novinarske zadatke.  

Prilog Medija centra Beograd