Za «muzičku boju» programa važni su svi zvučni sadržaji – dobro urađene plej liste, reklame, džinglovi, avize, instrumentali kao podloga za govor, sve ono što se čuje na radiju

Legenda kaže da su princip rotacije muzike u Americi pedesetih godina prošlog veka otkrila dvojica DJ-eva, kada su sedeli u kafiću i ukapirali da ljudi malo-malo odlaze do džuboksa i ubacuju pare da ponovo i ponovo čuju istu pesmu! Shvatili su da ljudi vole da slušaju neku muziku stalno iznova – dok im ne dosadi. I tako je, navodno, nastala prva muzički formatirana stanica tipa «Top 40», na kojoj se uvek vrtelo samo 40 pesama – najvećih hitova.

A dobra muzika je ključ uspeha radija – po definiciji, u evropskim zemljama, najveći broj slušalaca izjavljuje da radio sluša – zbog muzike. U  istraživanju koje je radio Strateški marketing oktobra 2004 za teritoriju cele Srbije, bez Kosova, 72,2 odsto slušalaca od 10 do 70 godina, odnosno oko 4,2 miliona izjavljuje da je muzika sadržaj koji ih najviše privlači kada slušaju radio.  To ne znači da je u preostalih 27,8 procenata sve ono drugo, već samo – da muzika interesuje najveći broj ljudi, a neke od njih, na primer, uz muziku – sport, a neke druge – uz muziku – vesti ili bilo šta treće.

Da li treba ukupno 40 ili 400 pesama emitovati na jednom programu, manje je važno – važno je da se tačno zna koja muzika, kada i kako treba da se pušta slušaocima. Istraživanja su i ovde dragocena – ali kod nas, zbog činjenice da je radijska industrija u ozbiljnoj krizi zbog nepostojanja tržišta, ili makar da je tek na početku razvoja, to se retko čini.

Osnovni kriterijumi izbora muzike

Suština postupka je u okupljanju slušalaca – jeftinija varijanta je telefonom – kojima se pušta muzika za koju se pretpostavlja da će im se dopasti, sa zadatkom da je kategorizuju. No, istraživanja, mada najbolji, nisu i jedini metod na osnovu kog se može utvrditi šta slušaoci zaista žele. Javljanja slušalaca u program, glasanja, izbori pesama, ali i podaci iz muzičkih prodavnica, od preprodavaca, posećenost koncerata – sve su to elementi na osnovu kojih se može utvrditi želja publike da sluša neku konkretnu pesmu. Kao i prilikom svakog koraka u pripremi programa, važno je – paziti na želje ne publike u celini, nego sopstvene ciljne grupe, sopstvenih slušalaca. Naravno, osećanje muzičkih urednika i njihovo poznavanje i muzike, slušalaca, «čitanja» podataka iz istraživanja i znanja kako sve to «spakovati» u program - ključni je element uspešnog izbora muzike i  njene kasnije rotacije.

Ukoliko je dobro «pročitana» želja slušalaca, onda je pravilo da se u kasnijoj rotaciji, «vrtenju» muzike na programu, izbegavaju pesme koje imaju najviše negativnih ocena – makar imale istovremeno još i više pozitivnih. Jer, muzika koja se nekome ne dopada, koja smeta – vrlo brzo će zauvek oterati slušaoca sa programa. Zato, na žalost retkih ljubitelja muzike istančanog ukusa, koji se po definiciji ne deli sa masom, pa da li govorimo o nekom alternativnom roku, džezu, ili savremenoj umetničkoj muzici, svejedno, takve muzike nema dovoljno na radiju. I meni je žao, priznajem da bih voleo program koji bi mi svirao samo Nika Kejva, Toma Vejtsa, Morfin i tome slično, ali sam presrećan kad naiđem na nekoga ko ne pušta samo Britni Spirs, već i Madonu. No, zakoni industrije diktiraju igru, pa sam i sâm, kao glavni i odgovorni urednik Beograda 202, puštao ono što slušaoci najmanje neće – mainstream. 

Naravno, u skladu sa prirodom radija, imperativom slušaoca i njegovih želja i navika, odluka koja vrsta mainstream-a (pop, rok, folk, turbo...) uveliko je uslovljena ciljnom grupom. Na Beogradu 202 taj, prvi, najgrublji i najjednostavniji rez, kada su iz dnevnog programa proterane sve vrste muzike osim roka, pokazao se kao najvažniji – najveći skok slušanosti ostvaren je tada, a sve kasnije bilo je fino poliranje i podešavanje.

E, sad. Sve to lepo zvuči u teoriji – ali, kako to i praktično sprovesti? Koliko i kada treba puštati, koju i kakvu muziku, da je slušalac upozna, zavoli, da je želi i kako znati kada je postepeno skidati, a kada je odložiti u «ostavu», kada je iz te ostave možda ponovo izvaditi? Na ovo pitanje, opet, postoji samo jedan tačan odgovor – puštati ono, onda i onoliko koliko što slušalac hoće.

Uspeh je u ponavljanju

Jedna stvar je konstantna – slušalac uvek hoće isto, šta god to bilo. Drugim rečima, jedan slušalac će svakako nekad biti raspoložen za Roling Stonse, a nekad za nešto drugo. To drugo može biti, za jednog slušaoca narodnjak, a za drugog – eksperimentalni džez. Nek to slušaju negde drugde – neka uvek znaju da će kod vas – čuti Stonse. To su već dva slušaoca koje smo privukli, mada bismo eksperimentalnim džezom sigurno zauvek odbili ljubitelja narodnjaka i obrnuto.

Na ovom primeru je jasno kako na radiju – manje znači više. Manje raznorodnog – više slušalaca, jer – nema one muzike koja ih sa talasa tera. U medijskom okruženju desetina drugih radio stanica, ali i ostalih tehnoloških proteza, samo specijalizacija, koja se na radiju zove «formatiranje», može doneti uspeh.

Slušalac, dakle, mora da zna šta od vašeg programe očekuje. Muziku – takvu i takvu. Toliko domaće, toliko strane. Muziku iz tih i tih godina. Toliko i toliko ženskih, toliko i toliko muških vokala. Toliko i toliko takvog i takvog ritma. Isto važi i za odnos govora i muzike, kao i za prirodu govornog dela – da li je informativni, servisni, humoristički, dramski... Posao programskog direktora jeste, pre svega, da to najbolje odredi, da najtačnije shvati potrebu ciljne grupe i da prema njoj definiše osnovne programske odnose.

Kada se osnovni odnosi programa definišu, pristupa se takozvanom «satnom planiranju» tj – planiranju programa u okviru određenog sata, kao osnovnog okvira za planiranje programa.

Ustaljen odnos govora i muzike

U najkraćem, «formatski sat» ili, «radio točak», kako ga ponekad nazivaju, jeste standardni, prosečni sat jednog radio programa, u kome su tačno postavljeni odnosi muzike i govora. Radio sat se deli na kvartale, petnaestominutne intervale, koji se podudaraju sa kvartalima koji su osnovna jedinica istraživanja radio programa. Ta istraživanja, širom sveta, pokazuju da su najslušaniji prvi kvartal, pa treći, pa drugi, pa četvrti. To će reči, najviše ljudi se uključuje u radio programe na početku sata, očigledno očekujući da tu nešto počne, zatim na pola sata, a u drugih i četvrtih petnaest minuta retko ko nov dolazi – samo neko ne odlazi.

Kada se ta činjenica, konstantna decenijama u različitim zemljama zna, jasno je koliko je pogrešna ideja nekih programa da emituju vesti 5 minuta pre početka sata, da bi «bili najbrži» - možda jesu najbrži, ali to zna samo mali broj slušalaca.

Kada su, dakle, poznati svi elementi programa i principi slušanja radija, ostaje samo tehnički deo – kombinovanje poznatih elemenata. Na Beogradu 202, princip je bio dve trećine muzike i trećina govora, sa mogućnošću da se taj odnos pomeri samo u korist muzike. Reklame se u teoriji radija vode kao govor, budući da su i one «nosilac» informacija, međutim, ja sam uveren da njih treba tretirati istovremeno i kao muziku, jer zvučni - i melodijski i ritmički - potencijal dobrih radio reklama jeste podjednako važan kao i njihov govorni sadržaj. Zbog toga mislim da odnos govor-muzika treba računati kada se reklame izbace – tj, koliko je procenata govora, a koliko muzike, u, na primer, 54 minuta programa, ako u svakom satu ima 6 minuta reklama. No, čak i ako nije tako – važno je imati uvek isti odnos muzike, govora i reklama.  

A, B i C označavaju pojedine pesme sa odgovarajućih muzičkih lista, G je govorni sadržaj – voditeljski, novinarski ili neki treći, svejedno, a R su reklamni blokovi. Obeleženi minuti pokazuju vreme kada ističe pojedini segment. Pretpostavka je da pesma traje prosečnih 3 ipo minuta – muzička industrija se i trudi da pesme budu te dužine, upravo zbog radija. U satu je, dakle, predviđeno najmanje 10 pesama, odnosno 35 minuta muzike, 19 minuta govora i 6 minuta reklama.

Naravno, trajanje muzike i govornih sadržaja nikada nije idealno, ali je važno precizno planirati program «unazad», tako da svaki sledeći segment počne kada treba. Na početku sata, naime, mora biti poznato koliko traju pesme, koliko vesti i drugi prilozi, koliko reklame, i samim tim – zna se koliko vremena ostaje voditelju. Da bi se «pogodio» početak sledećeg sata, prvo se vidi koliko traje R2, pa C6 i tako dalje, da bi se utvrdilo koliko ima govora za voditelja, po pojedinim segmentima. Pravilo na 202 bilo je – ako su muzike kraće, pa se pojavi slobodnog vremena u satu – ubaciti više muzike, a ne više govora.

Između pojedinih segmenata, uvek je moguće pustiti kratku programski identifikaciju, reći najvažniju servisnu ii neku drugu informaciju, tačno vreme, temperaturu, kroz uvodne ili završne taktove najaviti ili odjaviti muziku.

Formiranje plej lista

A kao birati muziku. Na mestu gde je u jednom satu pesma koju obeležavamo sa A1, u sledećem treba da bude A4. Kako znati kada je ponovo potrebno u istom tom satu, nekog sledećeg dana, pustiti A1. Kada ponovo istu tu – tokom tog dana. To se određuje na osnovu muzičkih lista, takozvanih plej (na engleskom play  - sviranje, izvođenje) lista. To su, u stvari, sistemi izabranih pesama i dinamika kojom se na programu puštaju. Postoje dva osnovna tipa. Tip «kućica» i tip «piramide».

Tip kućica je jednostavan. Na programu ide muzika tipa (sa liste) A, pa muzika B, pa muzika C – i onda opet iz početaka – kućice, kako se nazivaju u američkoj literaturi, ovde su predstavljene razumljivijim strelicama.

Broj uz svaku pesmu označava konkretnu pesmu, a ime liste je – tip muzike koja je na njoj. A, B, C mogu biti osamdesete, devedesete i aktuelne, mogu biti domaći rok, engleski rok, američki rok, mogu biti ženski narodnjaci, muški narodnjaci i turbo folk, ali – moraju biti srodne i moraju biti definisane po jedinstvenom kriterijumu.

Drugi najkorišćeniji tip plej lista je piramidalni, u kome se najmanja grupa pesama – najčešće pušta. Ovde su na A listi najveći hitovi, oni koji treba da se vrte nekoliko puta dnevno, i po nekoliko njih u svakom satu. Dakle, da u satu budu, na primer, tri različite pesme sa A liste i da ista pesma sa A liste bude emitovana nekoliko puta dnevno. Pesme sa B liste se ređe emituju i čine ih ili pesme koje se «probaju» za A listu, ili pesme koje su bile na A listi, a vreme im je da se polako skidaju sa nje. C lista ima najviše pesama – ali se najređe emituju. Određena pesma dolazi na red tek posle nekoliko dana.    

Skrivena matematika

Sistem je potreban pre svega zbog – ispunjavanja očekivanja slušalaca. Istovremeno, izuzetno je važno da slušalac ne primeti da postoji sistem. Zato pesme nipošto ne smeju da se puštaju u isto doba dana, nego ih treba tako podesiti da one koje hoćemo da slušalac najviše puta čuje – čuje tokom nedelje tek nekoliko puta. Slušalac, naime, ne sedi pored radija osam sati dnevno – u Srbiji uspešne stanice imaju prosečnu dužinu slušanja oko sat ipo, iz nekoliko puta. Takođe, slušalac je najčešće otprilike u isto vreme na talasu. Dakle, treba pronaći način da slušalac pesmu u prvim nedeljama rotacije čuje dovoljno puta da je zavoli, ali ne previše, da mu ne dosadi. Kada nama na radiju, koji smo stalno u studiju i stalno puštamo jedno isto, pesma sa A liste „izađe na uši“ – tek tada slušalac svesno voli pesmu. Onda mu je treba puštati još neko vreme, da uživa – mi u studiju već smo je omrzli, ali takav je to posao – i treba je skidati sa liste pre nego što slušaocu dosadi, jer će – ako mu se smučila, kada je čuje promeniti stanicu.

Da bi se postigla potrebna dinamika, prevashodno treba odrediti koliko često tokom dana i tokom nedelje treba neku pesmu emitovati da je slušalac čuje onoliko puta koliko želimo. Za tu odluku – ključno je poznavati navike i želje slušalaca. Potom je sve samo pitanje tehnike - pravi se jednostavna tabela, u kojoj je važno da se pesma ne ponavlja na istom mestu istog sata – matematika zavisi od broja sati za koje važi lista, broja pesama na listi i broja pesama sa liste koje se emituju u jednom satu.

Na 202 dnevna A lista važila je za period od 6 do 19, dakle – 13 sati i imala je 16 pesama, a puštale su se po 3 u satu. Na taj način, kao što se vidi na donjoj tabeli, ista pesma na istom mestu ne ponovi se cele nedelje, a vrti se po 3 puta dnevno. Posle 8 nedelja, po dve pesme bi bile izbacivane sa ove liste, a dve nove dodate.

Slično je izgledala tabela sa B pesmama, s tim što ih je bilo 9 a emitovale su se jednom u satu, pa ni tu cele nedelje ne bi ista pesma išla na isto mesto više od nedelju dana. C lista dnevnog programa na 202 imala je svih 300 pesama – i one su služile za postizanje zahtevanog programskog odnosa koji je određivao da li je muzika domaća ili strana, da li je muški ili ženski vokal, koja je dinamika, boja... Pa bi, ako je u satu sticajem okolnosti od tri pesme sa A liste upalo da dve budu domaće, i ako je B domaća, sve sa C liste bile strane.

Naizgled komplikovanu računicu i evidenciju bitno olakšavaju programi za rotaciju muzike – među najpopularnijim je, na primer, Selektor, u kome se sve ove funkcije mogu lako definisati. Ima, naravno, i mnogo drugih – od čitavih delova ogromnih softverskih paketa, do relativno jeftinih grčkih, ruskih i sličnih programa koji obavljaju posao za prosečnu stanicu.

Odnos voditelja i muzike

No, kompjuterski program je ipak samo alatka – ključan je izbor muzike. Pored već objašnjenog načina odluke – istraživanje, osećaj, «povratna reakcija» od slušalaca, nužno je i odrediti sve osnovne odnose onako kako pretpostavljamo da slušaocu najviše odgovara – koliko kog godišta određene vrste muzike (na 202 Vlada Džet je primetio da je produkciono zvuk različit pre i posle početka osamdesetih, pa smo se opredelili da to bude «starosna granica»), koliko muzike koje brzine (producenti sada obeležavaju broj taktova po minutu, a nekada su to muzički urednici merili sami), koliko muškog, koliko ženskog vokala...

Pored muzičkog urednika, važna je i uloga voditelja, DJ-a. U principu, on mora da svaku pesmu «proprati» na najbolji način, uvek se pozitivno i podsticajno izražavajući o njoj. Važno je i da li se i šta najavljuje ili odjavljuje. Pesme sa A liste su u principu nove, pa je potrebno naučiti slušaoce da je to nova pesma njihovog omiljenog benda. Zato obavezno u odjavi – čuli su nešto, sviđa im se, a ne znaju šta je – dakle posle pesme treba reći ime i izvođača i pesme – a može i albuma.

Kada određena pesma «padne» na B listu, već znamo koja je – a puštamo je jer je slušaoci i posle 8 nedelja žele – dakle, najava može čak i bez imena pesme – samo izvođača. Na primer «Evo novih Stonsa, koje već dobro znamo». Na C listi, u principu, trebalo bi da bude ono što se uveliko zna. Dakle – najava, da se slušalac privuče da ostane na programu – i samo ime pesme. Svako zna šta sledi ako voditelj kaže «A sada, Yesterday». U principu, sve pesme sa C liste trebalo bi da budu nivoa poznatosti za određenu ciljnu grupu onoliko koliko je «Yesterday» opštepoznat.

Evo uredničkog uputstva koga su se voditelji na 202 morali da pridržavaju:

PLAY LISTA

Play lista A se obavezno identifikuje imenom i pesme i izvođača, bolje u odjavi nego u najavi, tj. pri kraju stvari pre nego na početku. Play lista B se obavezno identifikuje imenom izvođača, može i stvari, bolje na početku nego na kraju. Napomene uz pesme služe kao pomoćno sredstvo. Potrebno je reći nešto od toga, ali i nešto više – voditelji znaju kada im koja stvar ide tokom cele nedelje i mogu da se dodatno pripreme. U petnaestominutnom najavljivanju programa, takođe je uputno davati te podatke – na primer, ako posle R1 ide sportski blok, pa R2, pa nova stvar Riblje Čorbe, pa vesti, voditelj može sve to da najavi i da kaže da idu reklame, potom najsvežije sportske informacije, pa potom stvar Čorbe a da album koji se zove tako i tako još nije izašao, da je to singl sa njihovog tog i tog albuma po redu, da potom idu vesti, a onda javljanje reportera sa događaja dana itd...

Povezivanje programa

Kad smo već kod voditelja, vredi napomenuti da su oni dužni da »povezuju« program i po horizontali i po vertikali, tako da su dužni u određenim intervalima, kao što se ponavlja muzika, da ponavljaju ključne informacije – vreme, prognozu, sadržaj u narednih 15-ak minuta, da kada se neka tema prati duže pre ponovnog vraćanja na najnoviji razvoj – ukratko sažmu dotadašnje događaje...

Identifikacija stanice – obavezno sa talasnom dužinom, pogotova za stanice sa mrežom predajnika - takođe je posao voditelja, ali je poželjno napraviti i seriju identifikacionih džinglova stanice i puštati ih – opet određenom dinamikom, po ugledu na plej liste.

Sva ova pravila, naravno, ne važe za autorske muzičke emisije, ali i autorske emisije moraju imati jasan koncept i moraju da se uklapaju u opštu boju programa.

Za «muzičku  boju» radio programa, važni su i ostali zvučni sadržaji – reklame, džinglovi, avize, instrumentali kao podloga za govor, sve ono što se čuje na radiju. Nema nikakvog smisla na nekom programu folk muzike reklamirati izložbu savremenog underground stripa, pogotovo ako je u reklami muzička podloga neka «teška alternativa» - malo je verovatno da je makar i jedan slušalac zainteresovan za takav događaj, a muzika će ga iznervirati.

Takođe, na rok radiju teško da će biti interesanta reklama sa crnogorskm narodnim pesmama, osim ako nije u ironijskom kontekstu. Na sve to, određeni filteri, koji se postavljaju na različitim mestima u sistemu distribucije zvuka od studija do predajnika, obezbeđuju onu toliko važnu jedinstvenu «boju zvuka» nekog radio programa. Ako radio uspe da pronađe tu svoju boju, to znači da je uskladio sve sopstvene programske elemente i precizno ih usmerio prema svojoj publici, pa je uspeh bukvalno neizostavan.