Fudbalske reprezentacije Srbije i Albanije susrele su se, 14. oktobra, u okviru kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2016. Sve što se dešavalo u toku meča i u nekoliko dana nakon njega, predstavlja gomilu emotivno nabijenih, šokantnih, zbunjujućih zbivanja koju je zapravo teško razumeti.

Foto: Novosti.rs

Probajmo da sagledamo ključne događaje. Naime, utakmica je procenjena kao visoko rizična od samog starta. U već uzavreloj atmosferi navijačkih poziva na nasilje, u 41. minutu se nad stadionom pojavljuje teledirigovani dron sa zastavom Velike Albanije. Kao domine, dron pokreće pravu bujicu nemilih dešavanja u vidu pesničenja, gađanja, lomljenja, paljenja i naposletku povlačenja albanskih fudbalera sa terena koje je učinilo da sve liči pre na ratno nego sportsko dešavanje.

Ratna zona koja je otvorena na stadionu lako se prelila u medijasferu već isto veče. Svi mediji, gotovo unisono, potpirivali su i dokazivali spektakularnost ovog događaja, sve sa naslovima koji kao da su nas vratili u industrijsku eru i sam početak masmedija: NEVEROVATNO! ZAPANJUJUĆE! ŠOKANTNO! Zakotrljala se bujica medijskih natpisa, pokrenule su se PR agencije i službe za odnose s medijima, prostor u medijima dobili su razni treneri, fudbaleri, selektori, diplomate i tumači svih vrsta. U samo nekoliko sati, mnogo pre bilo kakve policijske istrage, saznali smo ko je i odakle dirigovao dronom, šta je zapravo podli plan, ko su glavni vinovnici i slično. To veče uznemirili su se stari duhovi, prizvale se razne istorije, pokrenule se mnoge kafanske rasprave.

Međutim, uprkos emotivnom naboju, kroz medijske tekstove je provejavala značajna doza familijarnosti. Kao kada komšija – kreten – po ko zna koji put, napravi žurku i odvrne do daske neku njegovu idiotsku muziku. «Nećeš verovati šta je onaj kreten sinoć uradio!» Ovaj put, jedina je razlika ta što je kupio novo ozvučenje. U medijskom prikazivanju, kompleksnost, nepredvidivost, multidimenzionalnost ovakvih zbivanja, olako su odbačene i sve je vraćeno na poznato tlo. Naposletku, Albanci i Srbi su stari znanci. U očima jednih, drugi su uvek prepredeni, zlonamerni, sramni, nacionalisti, koji koriste svaku priliku za ponižavanje, diskriminaciju, pretnje, ako ne i otvoren sukob. Duž ovih linija, kretao se neverovatno velik broj izveštaja tih dana. Iako je krv u venama prostrujala brže, naše simboličke mape i naši prikazi nas i njih, zlih drugih, ostali su netaknuti. Mit o srpsko - albanskoj mržnji, pokazao se još jednom kao sasvim prirodan i samim tim nepromenjiv.

Alternativne medijske realnosti?

Ova pojednostavljena totalna slika, kao glazura na rođendanskoj torti, imala se očuvati po svaku cenu. Svaki tekst koji postavlja pitanja, koji dovodi u sumnju i markira nepoznate teritorije samim tim je sasvim suvišan i potencijalno štetan. Tih tekstova bilo je očekivano malo, uprkos tome što je mogućih pitanja neograničeno mnogo. Kako se desilo da dron uopšte izvrši upad na teren? Šta bi bilo da je dron nosio bombu ili neko hemijsko i biološko oružje? Šta rade obaveštajne službe? Kako je moguće da nekolicina navijača na čelu sa uobičajenim krivcem, puno puta osuđivanim vođom navijača Crvene zvezde uđe na teren i otvoreno se pobije sa fudbalerima iz suparničkog tima? Kako je moguće da je premijer Vučić znao danima da se «nešto sprema» o čemu je čak i obavestio EU, a da to nisu znali oni koji je trebalo da obezbede ovaj visoko rizičan skup? Da li su baš svi albanski zvaničnici i novinari stali iza provokacija sa utakmice kao što smo čitali? Sva ova i još mnoga druga pitanja, postavljala su se na raznim Fejsbuk stranicama, Tviter profilima i alternativim medijskim portalima tipa Peščanika. Ipak, torta je odbranjena.

Pekare kao interni drugi, albanska Vlada kao eksterni

U danima koji su usledili, doza déjà vu osećaja je sačuvana. Po mnogim gradovima Srbije paljene su i kamenovane pekare albanskih vlasnika i džamije. Međutim, izveštavanje sa ovih događaja značajno je izmenjeno. Mediji su se obukli u ruho objektivnih, vrednosno neutralnih očevidaca koji samo izveštavaju i prenose tuđe reči, ne tumače i ne upotrebljavaju emotivno nabijene metafore i alegorije. Počinioci ovih napada su nazivani samo «počiniocima», «izvesnim osobama», a u više navrata i huliganima, na koje smo već navikli i koji su već normalni deo svakodnevice. Većina žrtava ovih napada je izvestila kako se ne oseća ugroženo i iznela beskrajno poverenje koje ima u srpske organe bezbednosti da će ih zaštititi. Većina se zgražavala nad ovim besmislenim nastrajima «pojedinaca», «huligana», neke nezadovoljne, apolitične mladeži koje ima svuda po svetu i koja je problem svakog društva (teza da su to samo nasumični napadi bezumnih pojedinaca je potkrepljivana više puta i time da neki od napadnutih lokala uopšte nisu u vlasništvu Albanaca). Time se vidno relativizovala i razvodnjila problematika, spirajući odgovornost sa države i policije. Pominjanjem kako su ovakvi napadi svakodnevni i učestali zamaglila se povezanost ovih ispada sa dešavanjima na utakmici Srbija - Albanija. Ponovo se sve vratilo u dobru staru normalu, gde srpsko stanovništo u miru živi sa svojim sugrađanima koje bezuslovno prihvata pa makar oni bili i Goranci i Albanci, a gde ti «nasilni», «primitivni» žive zapravo sa druge strane južne granice.

Welcome to the desert of the media

U svom novom tekstu na Peščaniku, Svetlana Slapšak upečatljivo opisuje medijsku realnost u Srbiji, koja “danas izgleda onako kako će izgledati Sredozemno more za deset miliona godina – suva slana ravnica preko koje povremeno pretrče puževi na nogicama koje podnose vrelo tlo”. Tih hrabrih puževa uvek ima, upitan je samo njihov broj i njihov uticaj. Poslednjih dana se i na čitanijim medijima pojavljuju glasovi pojedinaca koji pozivaju na odgovornost obe strane, a najviše političke vrhove obe zemlje. Takav je recimo tekst Živojina Rakočevića, novinara sa Kosova, koji prenosi portal B92 (opet u stilu meteo izveštaja).

Međutim, pitanje je da li je kasno. Prvobitna nekritičnost, paušalnost, senzacionalnost i pokornost vodećih medija kreirala je upečatljivu sliku koju mediji na margini, pa čak i naknadni pokušaji teško da mogu promeniti. Jer šteta je već napravljena i na izlozima pekara i u glavama i grudima nekih novih naraštaja koji će mržnju naslediti kao deo svog nacionalnog identiteta. U međuvremenu, možda je vredno pomenuti još jednu normalizaciju koja je tekla i teče paralelno sa našom.

Mnogobrojni svetski mediji rado su preneli najnovija dešavanja sa «krvavog Balkana» i još jednom potvrdili njihove stare slike o zlim drugima sa Balkana. Ringišpil se dalje okreće. Kao što Teodor Geškof piše, "vesti o Balkanu prodiru u spoljni svet samo u vreme užasa i nevolje; inače se Balkan s prezirom ignoriše." I ovde su stvari poznate, mučno poznate. Mučno, zato što je ovaj citat star 74 godine.