Akt o digitalnim uslugama obavezuje platforme da istraživačima omoguće pristup podacima radi otkrivanja sistemskih rizika

foto: Unsplash/Dole 777

Ko god je posetio neki događaj ili pročitao par tekstova na temu regulacije platformi, sigurno je primetio da je verovatno najčešće spominjana reč – transparentnost. Tačnije, nedostatak transparentnosti često je povezivan sa načinom na koji različiti proizvodi platformi, njihova infrastruktura i ultimativno biznis modeli utiču na ljudska prava, društvene procese i demokratiju. Na primer, nakon slučaja Cambridge analitika, medijska i akademska istraživanja su pokazala kako je politički mikro-targeting u osetljivom periodu, u ovom slučaju Brexit–a, uspeo da “poljulja” javno mnenje i promeni ishod glasanja. Tada, kao i mnogo puta pre toga, bilo je jasno da bez veće dostupnosti podataka o logici njihovog rada, platforme će zauvek ostati crne kutije, a zakonodavci će regulisati u mraku.  Sada se situacija značajno menja, a istraživači i istraživačice iz regiona, u saradnji sa svojim kolegama i koleginicama iz Evropske unije, aktivno učestvuju u ovom procesu – što je detaljno analizirano u ovom tekstu.

Kakve mogućnosti DSA daje istraživačima

Akt o digitalnim uslugama (DSA) je pokušao da na mnogostruke načine poveća transparentnost i različitim akterima omogući uvid u rad sistema veoma velikih online platformi i pretraživača (u daljem tekstu: platformi). Na taj način, evropski zakonodavac proširio je krug aktera koji mogu da doprinesu uspostavljanju višeslojne kontrole i nadzora nad radom i uticajem platformi. Kroz tako osmišljen ekosistem aktera, DSA prenosi najveći deo odgovornosti na Evropsku komisiju, koja pokreće i sprovodi postupke protiv platformi. Pored Evropske komisije, na nacionalnom nivou, Koordinatori digitalnih usluga takođe imaju ograničena ovlašćenja u pogledu nadzora nad radom platformi. DSA omogućava i neobičnom velikom broju nedržavnih aktera, kao što su nevladine organizacije i profesionalna udruženja, da se uključe u proces implementacije kroz, na primer, mehanizme kao što su “pouzdani prijavitelji” ili “vansudsko rešavanje sporova”. Kroz ovako umrežene nivoe odgovornosti u sprovođenju DSA, EU - sa pravom i učeći iz iskustva - priznaje da je kontrola i korekcija rada i uticaja platformi veća od njih samih i zahteva ekosistem aktera koji svako iz svoje pozicije i polja ekspertize doprinosi primeni DSA normi.

Tako je član 40(4) DSA-a predvideo da će na zahtev Koordinatora digitalnih usluga, platforme, u razumnom periodu, omogućiti pristup podacima odobrenim istraživačima/cama sa “primarnim ciljem sprovođenja istraživanja koje doprinosi detekciji, identifikaciji i razumevanju sistemskih rizika [...] i procene efikasnosti, adekvatnosti i neophodnosti mera za umanjenje rizika.” Sistemski rizici i mere za umanjenje rizika su precizno definisani kao oni rizici, na nivou Evropske unije, koji se odnose na distribuciju ilegalnog sadržaja, rizike po fundamentalna ljudska prava, negativan uticaj na građanski diskurs, izborne procese i javnu bezbednost, rizike od rodno zasnovanog nasilja, rizike po mentalnu i fizičku dobrobit dece i pojedinaca koji koriste mreže. 

Takođe je precizno definisan i pojam “odobrenih istraživača” (“vetted researchers”) koji, pored toga što moraju podneti zahtev za pristup podacima, moraju biti povezani i sa istraživačkom organizacijom (uglavnom se odnosi na univerzitete ili neakademske institucije koje sprovode naučna istraživanja u javnom interesu, kao što su nevladine organizacije), nezavisnom od komercijalnih interesa, i što je jako važno, rezultati istraživanja moraju biti besplatno javno dostupni u razumnom roku. Zakon predviđa i tačne mere za zaštitu podataka i opet zahteva usku povezanost istraživanja sa sistemskim rizicima.

Postupak predviđa da platforme imaju (prilično kratak) rok od 15 dana u kome mogu zahtevati od Koordinatora digitalnih usluga da izmeni zahtev ukoliko tražene podatke ne poseduju, ili smatraju da će pristup podacima narušiti bezbednost servisa, tajnost komunikacije, a posebno trgovinske tajne. Važno je napomenuti da je pozivanje na trgovinsku tajnu u ranijim razgovorima sa platformama, u eri pre DSA, najčešće navođeni razlog za odbijanje da se podele informacije ili podaci, pa ostaje veliko pitanje da li će se nastaviti sa ovom praksom. DSA, možda upravo zbog toga, insistira da zahtev za izmenu traženih podataka mora sadržati alternativne načine za pristup zahtevanim podacima. Zahtev se podnosi ili u zemlji gde je kompanija osnovana, dakle u većini slučajeva Irskoj, ili nacionalnom Koordinatoru, koji svoje mišljenje u vezi sa zahtevom šalje zemlji osnivanja. Nakon što Koordinator digitalnih usluga odobri pristup podacima, platforme bez “nepotrebnog odlaganja” – dakle, u kratkom roku – su dužne da urede način pristupa kroz odgovarajuće programe ili databaze, “navedene u zahtevu za pristup podacima.”

Pred kraj člana 40, navodi se i da će platforme omogućiti pristup određenim podacima pod uslovom da su javno dostupni na njihovom interface-u, po prethodno navedenom postupku, ne samo istraživačima već i “neprofitnim telima, organizacijama i asocijacijama” koji ispunjavaju pojedine navedene uslove. Preliminarna odluka berlinskog suda iz februara ove godine je ohrabrujuća jer zahteva od platformi, u ovom slučaju X, da omogući neometan pristup svim javno dostupnim podacima kompanije, kao što su “share i like” signali u kontekstu izbora u Rumuniji, koji su bili predmet odlučivanja u ovom postupku. Ključna reč je “neometan”, a ne samo “pristup”, jer je od samog pristupa važnije kako se pristupa podacima, u ovom slučaju kroz određene instrumente (API), a ne manuelno.

Nacrt podzakonskog akta za pravila postupka

Trenutno, Evropska komisija, kroz proces otvorenih konsultacija, radi na pripremi dodatnog Nacrta podzakonskog akta koji će detaljnije predvideti pravila postupka i dalji “život” člana 40  (u daljem tekstu: Nacrt). Nacrt previđa formiranje posebnog DSA portala za pristup podacima (the DSA data access portal- AGORA), a najveću odgovornost predaje Koordinatorima koji utvrđuju ispunjenost svih uslova i nadziru postupak. Nacrt, takođe, spominje primere podataka kojima istraživači mogu zahtevati pristup. To su informacije o korisnicima (profil, mreže, istorija angažovanja), podaci o interakcijama (komentari, lajkovi), preporukama sadržaja (uključujući personalizaciju), ciljanju oglasa i profilisanju (npr. cena po kliku), testiranju novih funkcija (npr. A/B testovi), moderaciji sadržaja (algoritamski i drugi sistemi, arhive uklonjenog sadržaja), kao i podatke o cenama, količinama i karakteristikama ponuđenih proizvoda i usluga. Navedeni primeri su upravo oni podaci na koje istraživači, bilo da su iz istraživačkih centara, civilnog ili medijskog sektora, godinama ukazuju kao važne za prikupljanje kvalitetnih dokaza o sistemskim rizicima. Opseg pristupa podacima je, dakle, širok što je krucijalno za uspešnost ovih novih režima transparentnosti.

Ostaje pitanje kako će Koordinatori tumačiti krug aktera ovlašćenih za podnošenje zahteva za pristup, budući da se Nacrt bavi isključivo pristupom iz perspektive istraživača, bez eksplicitnog pominjanja drugih aktera iz člana 40. Uzimajući u obzir širi ekosistem aktera na kojima je podeljena odgovornost za nadzor nad usaglašenosti rada i uticaja platformi, može se posredno zaključiti da se pravila iz Nacrta najverovatnije odnose i “na organizacije civilnog društva koje sprovode istraživanja u javnom interesu” (recital 97).

Pristup istraživačima i organizacijama Zapadnog Balkana

Vreme i primena Nacrta će pokazati. Za Zapadni Balkan je jako važno da pored istraživača i organizacije civilnog društva, profesionalne asocijacije, think tankovi, mediji, mediji u formi civilnih društava imaju omogućen pristup podacima kroz ovaj mehanizam. Prvo, zbog toga što su civilni akteri, naročito iz oblasti digitalnih prava, godinama unazad ulagali iznimne napore da učine način rada i platformi vidljivim i razumljivijim. Sva ta istraživanja otkrivaju različite, uglavnom perfidne i perverzne, uticaje infrastrukture i odluka platformi, u zemljama gde one nemaju prisustvo i interes da usaglase svoje poslovanje sa principima zaštite ljudskih prava. Bez tih istraživanja, saznanja o interakciji balkanskih društava, politika i medijskih sloboda i platformi svela bi se na špekulacije.

Drugo, pristup podacima je važan u društvima u kojima je načelo transparentnosti retko poštovan princip u procesu usvajanja zakona i javnih politika. Zbog toga su istraživanja kako civilnog društva tako i akademije važan mogući katalizator procesa gde će saznanja dobijena iz ovih istraživanja biti važan faktor u kreiranju politika. S tim u vezi je i stanje akademskih istraživanja na ove teme. Iako iz godine u godinu istraživanja napreduju, ona su i dalje dominantno monodisciplinarna, a što je takođe slučaj u zemljama Evropske unije.  DSA zahteva povezivanje različitih ekspertiza od kompjuterskih nauka, socijalne psihologije, prava, komunikologije, humanistike, jer samo kroz ekosistem znanja i aktera moguće je ozbiljno se baviti pitanjem regulacije platformi.

Treće, i najopasnije, Koordinator za digitalne usluge igra presudnu ulogu u procesu odobravanja istraživača i zahteva, proveri ispunjenosti uslova, i ima nadzornu ulogu u većem delu procesa. DSA zahteva nepristrasnost i transparentnost u radu Koordinatora, kao i njihovu “funkcionalnu, institucionalnu i operativnu” nezavisnost, te odgovarajuće ljudske, tehničke i finansijske resurse.  Iako je u većini zemalja Zapadnog Balkana proces harmonizacije sa DSA još na početku, pa se i ne zna ko će biti Koordinatori, evidentno je da će upravo nezavisnost i transparentnost u radu ovog tela biti jedan od ključnih problema usled brojnih primera političkih uticaja na rad i izbor kadra, kao i nedostatka finansijskih, tehničkih resursa i ljudskih kapaciteta i ekspertize. Dodatno, a imajući u vidu rešenja u zemljama članicama Evropske unije, u implementaciji DSA je verovatno i učešće regulatora za elektronske medije. Sa časnim izuzecima i bez nepotrebnog generalisanja, ova važna institucija medijskog upravljanja na Zapadnom Balkanu pati od teških anomalija. Zbog svih ovih ozbiljnih slabosti i ograničenja, postavlja se pitanje da li domaće institucije u trenutnoj situaciji uopšte mogu omogućiti transparentan, zakonit i valjan pristup podacima, na zahtev istraživača i civilnog sektora, koji se u nekim zemljama  tretiraju kao “nepodobni”. Ostavljajući po strani bez odgovora pitanje kako uopšte Koordinatori na Zapadnom Balkanu planiraju da sprovede ovu normu, što je posebna tema.

Prikupljati dokaze o sistemskim rizicima

Dok se politika i institucije spremaju za harmonizaciju i primenu DSA normi, uključujući i čl. 40, istraživači i civilni sektor sa Zapadnog Balkana imaju otvorena vrata da, povezujući se sa svojim kolegama iz Evropske unije, koji moraju biti vodeći istraživači na projektu, krenu da otvaraju podatke i kreiraju znanja koja su toliko dugo čekala da budu otključana. Praktično i nakon usvajanja Nacrta, što se očekuje u drugoj polovini 2025. godine, biće moguće saznati više o radu sistema za preporučivanje i vidljivost (medijskog) sadržaja, načinima na koji dezinformacije vode do veće monetizacije sadržaja, vezi između ilegalnog sadržaja, a naročito pozivanja na nasilje, i profita kompanija, uticaju na izbore, na javno zdravlje, naročito mentalno, na mlade, na politike pomirenja. Dolazeći do ovih informacija, kreira se mogućnost da prikupimo kvalitetne dokaze o sistemskim rizicima koji su važni iz najmanje tri razloga. 

Prvo, tako prikupljenim dokazima, otvara se mogućnost boljeg razumevanja, a potencijalno i pokretanja istraga u okviru DSA, povezanosti rizika koji su uočeni na Zapadnom Balkanu i njihovom uticaju na procese u EU. Ova veza je već vidljiva kada je reč o izbornim procesima u zemljama članicama EU iz istog ili sličnog govornog područja kao zemlje regiona. Kako ističu u UG “Zašto ne” koje, u okviru IGNITA inicijative, provodi regionalne zagovaračke aktivnosti u cilju usklađivanja sa DSA, primena DSA bi trebala uzeti u obzir činjenicu da se širenje štetnih narativa i dezinformacija koje potiču iz regiona može smatrati sistemskim rizikom i u kontekstu same Evropske unije i njenih građana i građanki. Drugo, pored doslednije primene DSA, pristup podacima otvara mogućnost jače saradnje i sa nekim od spomenutih aktera, kao što su tela za vansudska poravnanja, čiji delokrug rada i nadležnosti nije nužno samo vezan za zemlje EU ili EU građane. Ipak, da bi se ovi postupci pokrenuli potrebno je izgraditi slučaj, za koji su potrebni kvalitetni dokazi koji mogu biti prikupljeni kroz ovaj tip istraživanja. Treće, integracija istraživača i nedržavnih aktera u proces primene DSA  zahteva usku saradnju ovih aktera u regiji, ne samo zbog jezičke i kontekstualne sličnosti, nego i zbog toga što se saradnja sa akademskim i neakademskim institucijama u okviru ovog mehanizma bazira na saradnji različitih aktera (od civilnog društva do univerziteta) i nauka (od kompjuterskih do pravnih nauka) u cilju što većeg opsega pristupu informacijama i znanju.

Iz svega navedenog, jasno je da je korist od mehanizma pristupa podacima za istraživače kako na Zapadnom Balkanu tako i u EU višestruka. U ovoj regiji je možda i značajnija zbog generalno ograničenog razumevanja rada i uticaja platformi, nedostatka artikulisane političke volje da se regulacijom platformi bavi na način na koji se ulaže u slobodu izražavanja, koliko i u digitalno tržište usluga, kao i zbog mogućnosti da se region indirektno uključi u proces utvrđivanja sistemskih rizika koji su važni kako u EU tako i ovdašnjem kontekstu. Da bi se ove koristi realizovale, neophodno je povećati ulaganja u znanje i veštine istraživača u akademskim, nevladinim i drugim sektorima, njihovom disciplinarnom i multi-disciplinarnom povezivanju, umrežavanju aktera, postojećih podataka i znanja. Samo tako umreženi moguće je bolje spoznati sistemske rizike koji će informisati buduće regionalne politike regulacije platformi, ali i približiti region procesima izgradnje mehanizama za odgovornost platformi na nivou EU.

___