Prezentaciju priče najbolje je osmisliti još u fazi planiranja istraživanja. Izrada sinopsisa istraživačke priče pomaže nam da na sva ključna pitanja u vezi sa procesom rada na priči, pa i to kako ćemo je najefikasnije opremiti pri objavljivanju, odgovorimo na vreme i tako izbegnemo greške.

Nakon što smo u prethodnom nastavku teksta, prateći formular za izradu sinopsisa istraživačke priče, isplanirali stil i formu buduće priče, dolazimo do sledećeg pitanja: 

Šta predstaviti posebnim odeljcima, fotografijama, grafikonima ili anketama?

Ankete, da obrnemo redosled stavki u pitanju, nisu činjenično relevantne. Šta misli nekoliko nasumično odabranih osoba na ulici može samo da zbuni čitaoca i da mu raspe pažnju u hiljadu nekontrolisanih pravaca.

Urednici, međutim, često vole da imaju „glas naroda“ na svojim stranicama. Razlozi su pomalo banalni. „Ljudi vole ankete“ je najčešće objašnjenje koje skriva mali urednički oportunizam. Ankete se naime rade lako i brzo i popunjavaju veliki prostor sadržajem koji se gotovo nikada ne dovodi u pitanje.

Na televiziji je „vox-pop“ (anketa sa slučajnim prolaznicima; naziv potiče od latinskog vox populi – glas naroda) izuzetno popularan i nezaobilazan. Ne pretenduje na činjeničnu utemeljenost, već predstavlja ilustraciju mogućih stavova i mišljenja slučajno odabranih građana. Postoje precizna pravila o snimanju „vox-popa“ kojih se novinari moraju držati ako ne žele da budu optuženi za manipulaciju snimljenim materijalom.

Ipak, anketa među stručnim sagovornicima ili među ljudima direktno pogođenim posledicama onoga što istražujete ipak nešto znači. Stručni sagovornici imaju relevantna mišljenja jer se problemom dugo i temeljno bave na kompetentan i profesionalan način, dok osobe pogođene temom vašeg istraživanja predstavljaju stranu u priči, pa lepeza njihovih stavova i mišljenja predstavlja relevantne informacije.

Ako možete, radije koristite relevantna istraživanja i njihove rezultate, a anketama ih samo „obojite“, učinite življim.

Grafikoni su beskrajno korisna stvar. Dobar grafikon, koji se bavi važnim podacima, čini pisanje mnogo lakšim. Jedan pogled na grafikon uštedeće vam stranice i stranice objašnjenja tokom kojih možete izgubiti masu manje zainteresovanih ili manje koncentrisanih čitalaca.

Ipak, grafikoni nose i jednu opasnost – ponekad ih ljudi samo pogledaju, šokiraju se, iznenade ili padnu u depresiju i – pređu na drugi tekst smatrajući da su shvatili suštinu. Ako je suština vaše priče izražena grafikonom, pobrinite se da oprema teksta kaže još nešto zanimljivo što će naterati čitaoca da se pozabavi i slovima, a ne samo slikom i brojevima.

Jedna dobra fotografija često je moćnija od stranica i stranica teksta, i to je staro pravilo koje nije izgubilo na istinitosti. U stvari, čak je postalo važnije sa pojavom online medija, na koje možete da postavljate i serije fotografija (umesto samo jedne ili dve, kao u štampi), video i audio snimke.

Ako o tome ne budete vodili računa već od formiranja sinopsisa, neće vam, možda, pasti na pamet da snimate diktafonom često i dugo, ne samo razgovore već i zvuke događaja, što može da bude veoma efektno na internetu, ili ćete zaboraviti da sugerišete fotografu da napravi seriju fotografija, kao strip.

Fotograf se može, u tom slučaju, fokusirati na traženje jedne sadržajne i simbolične fotografije, zaboravljajući na mogućnost serije fotografija, kakvu pruža internet prezentacija.

Ako vaša priča ide i na internet, ili samo na internet, imate vi i mnogo više tema za razmišljanje o njenoj prezentaciji. Čitav repertoar novih mogućnosti čeka vas na internet prezentaciji vašeg medija. Obratite se web uredniku da vam ih sve predstavi i pomogne da priču učinite atraktivnijom.

Naravno da ćete izdvojiti segmente teksta u posebne odeljke („boks“, „antrfile“) ako nepotrebno razvlače i opterećuju tekst.

Upravo je nad (u prošlom nastavku pomenutim) tekstom o „avarskom pojasu“, kao noćna mora, visio čitav istorijat pojasa, drugih nađenih pojaseva avarskih vođa, njegova istorijska i finansijska vrednost, zatim kompletna pojava ilegalnih kopača, dilera i prodavaca arheoloških nalaza u Srbiji...

Sve je to bilo zanimljivo i nepoznato čitaocima, dakle potrebno da se objavi. Međutim, čitav slučaj je bio veoma složen i samo iznošenje osnovnih činjenica zahtevalo je mnogo prostora.

Jasno, iz glavne priče o samom slučaju i njegovim akterima, nezakonitostima u policijskom postupku i tajnim dogovorima učesnika izdvojeni su krupni segmenti o istorijatu pojasa, ilegalnom tržištu arheoloških nalaza i drugim kontekstualnim informacijama i prikazani u boksovima i antrfileima. Nakon čitanja glavne priče, oni ostaju kao nešto što čitaocima nedostaje, zanima ih, pa su prosto „pogurani“ da ih pročitaju.

Hoćete li slučaj predstaviti u jednoj ili više priča?

Ovo zavisi pre svega od medija u kojem se priča objavljuje. Ako on ne trpi duge tekstove, a vi ste istraživali šest meseci i nemate nameru da to svedete na proširenu vest, logično rešenje je – serijal kraćih tekstova koji funkcionišu ili svaki za sebe, ili kao nastavci iste priče.

Postoji, međutim, i strateški razlog za razbijanje priče na više celina – možda ćete naići na izvore koji jednostavno ne žele da razgovaraju sa vama misleći da im „ne možete ništa“, možda poneti svojom moći i „važnošću“. Istraživački novinar se može odlučiti na mali strateški manevar. Objavljujući prvi deo priče u kojem ne iznosi sve što je bitno za izvor koji ne želi da sarađuje, ali dovoljno da ga uznemiri, novinar može da izazove reakciju izvora.

Zašto istraživač nije objavio baš sve? Iz dva razloga. Prvi je taj što izvor pretpostavlja da je novinar objavio sve što zna i može pokušati da obmane javnost prilagođavajući svoju priču objavljenim činjenicama. U tom slučaju, istraživač je spreman da momentalno dovede u pitanje novu tvrdnju izvora, „obori“ njegova objašnjenja i možda ga dovede do tačke u kojoj je izvor najzad spreman da bude iskren.

Drugi razlog je tehničke prirode – ako ništa ne „zadrži za sebe“, novinar može doći u situaciju da u sledećem nastavku serijala bude prinuđen da objavi samo reakciju izvora, a bilo koje predstavljanje samo jedne strane u medijima obično je neuspeh i loše novinarstvo.

Ovako, novinar ima novi materijal za urednike, plus nove kontra-argumente za sagovornika. Izgleda lukavo, ali je ovakav postupak obična upotreba zdravog razuma smirenog novinara koji planira malo dalje od svog nosa. Moglo bi se dodati i - malo dalje od urednikove nervoze, često usmerene samo na sledeće izdanje novina ili radio ili TV emisiju.

Može li slučaj biti pokretač pozitivne kampanje?

Društva država našeg regiona opterećena su velikim problemima i masovne društvene akcije izazvane jednim istraživačkim novinarskim radom veoma su retke. Još su ređi konkretni rezultati, dakle promene u društvu, inicirane radom medija.

Ipak, nekakva reakcija se ipak može očekivati, a ako novinar smatra da ima dobar materijal za određene društveno angažovane grupe, može s njima stupiti u kontakt pre objavljivanja priče.

Naravno, novinar ne sme da se stavi na njihovu stranu jer bi time izgubio objektivnost svoje pozicije. Ali, može svoju priču, po objavljivanju, poslati direktno na adrese za koje misli da su pogodne i napraviti malu priču sa sagovornicima koji bi mogli biti zainteresovani za akciju usmerenu na rešenje problema ili bar skretanje pažnje javnosti na njegovo postojanje i posledice.

Isto tako, ako novinar otkrije da neke organizacije pripremaju kampanje nezavisno od njegovog istraživanja, može dodati priči delove koji bi je učinili zanimljivom grupi koja se sprema za akciju. Tako bi se vezao i za publiku koju će sebi privući kampanja.

Možda zvuči parazitski, ali naš posao je da dopremo do korisnika svim etički prihvatljivim sredstvima. Dodatna pažnja potrebna je i aktivistima i novinarima. Ako ničiji interesi i etički standardi nisu ugroženi u procesu saradnje, korist je obostrana.

Dve naše polaznice su formirale tim koji je trebalo da se bavi vrbovanjem žrtava trgovine ljudima preko interneta, ali su naišle na brojne probleme. Gotovo da nije bilo podataka o istraženim ili potvrđenim slučajevima ovakvog vrbovanja žrtava. Ispostavilo se, međutim, da istaknuta nevladina organizacija upravo sprovodi istraživanje na istu temu.

Novinarke su uspele da se dogovore sa istraživačima nevladine organizacije o saradnji – postojale su oblasti koje istraživačice organizacije nisu mogle da obrade, ali su novinarke bile više nego spremne da to učine za njih, i obratno.

Priča (još) nije objavljena iz tehničkih razloga, ali je bilo očigledno da je saradnja sa nevladinom organizacijom učinila uspeh istraživanja novinarki mnogo izglednijim.

S druge strane, naša polaznica je pokušala da istraži fenomen pranja novca u svojoj državi. Uprkos postojanju specijalizovanih službi za borbu protiv ove pojave, ispostavilo se da nema dokazanih slučajeva i da podataka o fenomenu uopšte nema. Kao da niko nikada nije oprao prljav novac u istoriji njene države.

To je, naravno, bila besmislica, pa je polaznica „kopala“ dalje. Iako nikoga nije uhvatila na delu, otkrila je takav nedostatak u zakonu o pranju novca da je nakon objave njenog teksta parlament sazvao hitnu sednicu i u velikoj žurbi pokušao da ispravi grešku. Pri tome je preskočio nekoliko stepenica u proceduri, pa se prepravci zakona moralo pristupiti još jednom, naknadno.

Može li slučaj biti predstavljen dodatnim elemetnima (poseban logo, reklamna najava, uvodnik)?

Ako smatrate da vaša priča zavređuje ovakav tretman, pokušajte o tome da razgovarate sa urednikom ne čekajući da se on toga sam seti. Ne bi bilo loše da pre tog razgovora sami razvijete predlog o vrsti i sadržaju ovakvih najava. Svaki posao koji uštedite svom uredniku ima neuporedivo veće šanse da zapravo i bude obavljen.

(U sledećem nastavku – Planiranje: Koliko vam je potrebno vremena i novca, timskog rada, pomoći fotografa i stručnjaka?)