Publika želi dokaze da izvorima informacija može verovati.

Foto: Pixabay

Plakat na protestu ispred zgrade Radio-televizije Srbije (RTS), koji se ovih dana redovno održava kao deo šireg pokreta mladih akademskih građana, poručuje: „Informacija nije luksuz, već pravo.“ Studenti, koji već nedeljama blokiraju rad univerziteta u Srbiji, tražeći krivičnu odgovornost i procesuiranje odgovornih za pogibiju 15 ljudi u padu nadstrešnice u Novom Sadu, nemaju poverenje u institucije niti u javni medijski servis. Pravo na informaciju za sada zahtevaju pištaljkama, blokadama i protestnim usklicima, iznova otvarajući pitanje odnosa tradicionalnih medija i sistema prema mladima kao grupi često marginalizovanoj u svakodnevnoj proizvodnji i distribuciji sadržaja.

Tokom pobune GenZ u Keniji prošlog juna, lokalni medijski giganti pali su u senku digitalnih platformi poput Instagrama i TikToka, kao i alternativnih izvora informacija koji u svom nazivu simbolično sadrže termin „trač“. Nairobi Gossip Club, prema nedavno objavljenom istraživanju, bio je glavni izvor vesti na Meta platformama tokom protesta protiv povećanja poreza, koji su kulminirali 25. juna 2024, kada je policija otvorila vatru na demonstrante.

Formula uspeha u digitalnom protoku informacija već je poznata – interaktivnost i brzina, uglavnom kratkog vizuelnog sadržaja. No, komponenta koja nosi dodatnu vrednost i omogućuje opstanak i održivost medija, pa i takozvanih influensera, na duge staze jeste poverenje. Publika, bez obzira na to kojoj društvenoj kategoriji pripada ili na način na koji konzumira sadržaj, želi dokaze da izvorima informacija može da veruje.

Pad poverenja u Velikoj Britaniji

Prošle godine, baš kao i prethodne, Amerikanci su najviše poverenja imali u kanal posvećen vremenskoj prognozi. U Velikoj Britaniji, prema Edelman Trust Barometru, poverenje u medije prošle godine palo je za šest procenata i trenutno je najniže u 28 zemalja koje su učestvovale u istraživanju. Samo 31 odsto britanskih ispitanika kaže da ima poverenje u medije.

U slučaju Britanaca, pored promene u navikama konzumiranja informacija u digitalnoj eri, presudnu ulogu u nedavnom gubitku poverenja u medije imao je Bregzit. Polovina građana tvrdila je da veruje medijima pre nego što je 2016. godine održan referendum o izlasku zemlje iz Evropske unije (EU). Ishod glasanja iznenadio je mnoge, uključujući i novinare, urednike, analitičare – jednom rečju, liberalnu elitu koja, kako se ispostavilo, ne komunicira dovoljno sa velikim delom društva.

Možda najupečatljiviji primer perpetuacije neistinite, neproverene informacije u kampanji za izlazak iz EU, bila je tvrdnja o 350 miliona funti nedeljno, koje će, tvrdili su tada Boris Johnson i Nigel Farage, umesto u Brisel preusmeriti u zdravstveni sistem Velike Britanije. Cifra, koja je čak osvanula i na crvenim autobusima korišćenim u kampanji za izlazak iz EU, nikada nije do kraja proverena. Ugledni Institut za fiskalne studije ocenio ju je kao očigledno apsurdnu.

Nešto slično dogodilo se u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) kada je Donald Trump prvi put pobedio na izborima za predsednika. Većina mejnstrim medija, zaslepljena klikabilnošću Trampovih parola i tvitova, nije primetila da u zemlji buja čitava jedna zajednica birača koji će ga 2016, baš kao i 2024. godine, dovesti do Bele kuće.

U savetima za bolje izveštavanje o događajima poput Bregzita i izbora, profesor novinarstva Gareth Harding poručuje novinarima: „Nemojte lagati ili osećati potrebu da ponavljate laži političara. Posao novinara je da centre moći drži odgovornima, a ne da im se dodvorava. Posao novinara je da preispituje neistine, a ne da ih prikazuje kao činjenice. Treba izveštavati što je moguće poštenije i humanije, bez upuštanja u političku slavu ili PR.“

Oslanjanje na zvanične izvore informacija i tvrdnje političara primetno je kao kontinuirani trend u medijima u zemljama regiona. Istovremeno, političari se nalaze u grupi onih koji najviše promovišu govor mržnje u krhkom, postkonfliktnom javnom prostoru Zapadnog Balkana.

Takođe, političari na Balkanu, pokazuje istraživanje SEENPM-a, manipulišu brojkama i statističkim podacima. „Političari, uz pomoć medija koje direktno ili indirektno kontrolišu, obično objavljuju samo djelomične informacije kako bi kreirali pozitivan utisak, ali ne pružaju kompletnu sliku. Ponekad čak izmišljaju statističke podatke, pretpostavljajući, vjerovatno tačno, da će se samo mali broj ljudi potruditi ili znati kako da provjeri tačnost njihovih tvrdnji“.

Transparentnost i interakcija sa publikom

Pored jačanja etičkih standarda i praksi, transparentnost procesa proizvodnje medijskog sadržaja čini se kao vrlo dobar put za vraćanje poverenja u medije. Dve trećine ispitanika u Velikoj Britaniji kaže da bi imalo više poverenja u medije ukoliko bi znali više o tome kako novinari proizvode vesti, pa i kojim (samo)regulatornim pravilima podležu. Otvorenost za interakciju sa publikom, uostalom, pokazala se kao vrlo delotvorna u procesu proizvodnje sadržaja tzv. influensera na društvenim mrežama.

Analizirajući zašto publika gubi poverenje u tradicionalne medije, ugledna istraživačka novinarka i autorka Julia Angwin smatra da su ključni faktori sposobnost, dobronamernost i integritet.

Individualni kreatori sadržaja, smatra Angwin, uporno demonstriraju da su sposobni, dobronamerni i da imaju integritet. Sve to ima za cilj izgradnju poverenja s publikom. Za razliku od novinara u tradicionalnim medijima, oni se dodatno trude da pokažu svoju ekspertizu, odgovaraju na pitanja i sugestije publike i upuštaju se u interakciju s kritičarima. Tradicionalni mediji obično zovu druge eksperte za komentar i analizu, iako su često sami novinari već stručnjaci u oblastima o kojima izveštavaju.

Ovo ne znači da novinarima i tradicionalnim medijima ne treba verovati. Naprotiv. Samo je unutrašnje, često zatvorene procese samoregulacije potrebno obznaniti publici.

Takođe, transparentnost u proizvodnji sadržaja, pa i u greškama koje u tom procesu nastaju, dobar je put za vraćanje poverenja u medije. Popularni norveški tabloid VG našao se u žiži skandala u vreme #MeToo pokreta, kada je Komisija za žalbe dobila prigovor jedne devojke koja je tvrdila da je pomenuti medij izmanipulisao njenu izjavu u cilju zadovoljavanja preovlađujućeg narativa o seksualnom zlostavljanju i iskorišćavanju. U priči koju je norveški tabloid objavio, šteta je naneta lokalnom političaru.

Način na koji je VG priznao grešku, izvinio se i potom otvorio Portal za transparentnost pravi je put ka vraćanju poverenja u medije. Ne samo da je ovaj medij počeo da objavljuje detalje iz procesa novinarske proizvodnje, već je otvoreno pisao i o greškama i ispravkama koje su neizbežan deo novinarskog posla. Jednom rečju, transparentnost procesa proizvodnje informacija dovela je do jednog od dobrih primera vraćanja poverenja i održivosti tradicionalnih medija poput VG.

Povezivanje sa zajednicama

Karakteristično za aktuelni trenutak društvene krize u Srbiji, ponašanje studentskog pokreta prema tradicionalnim medijima takođe postavlja pitanje poverenja. Studenti u Srbiji retko se pojavljuju na TV kanalima i onlajn portalima. Saopštenja za javnost distribuiraju gotovo isključivo preko društvenih mreža, proizvode sopstveni sadržaj i o medijskim nastupima, kao i o svemu drugom, odlučuju na plenumima. Ali, u skladu s jednim od glavnih principa i karakteristika digitalne komunikacije, pozivaju na razgovor i interakciju s građanima.

Stereotipe o mladima koji su zalepljeni za mobilne telefone, nezainteresovani za politiku i društvena dešavanja, najbolje i najbrže dekonstruisali su oni sami. Mali broj medija imao je uvid u studentsko delovanje i razmišljanje pre blokada univerziteta. Slično kao i u primerima evropske i američke štampe, očigledna je neophodnost povezivanja tradicionalnih medija sa zajednicama i marginalizovanim grupama koje su često izvan vidokruga svakodnevnog medijskog izveštavanja.

Pitanje povratka poverenja u medije ne može se posmatrati mimo pitanja reprezentacije i zastupljenosti manjinskih grupa i zajednica, kako u sadržaju, tako i u redakcijama. Uz potpunu transparentnost procesa proizvodnje i objavljivanja medijskog sadržaja, poštovanje etičkih standarda i praksi, veću zastupljenost i inkluziju različitosti, siguran je put ka vraćanju poverenja u medije.

___