„U vrijeme kada su te fotografije napravljene, tu se vjerovatno radi o prvim konvojima koji su počeli dolaziti u Srebrenicu. Znači, to je negdje od kraja aprila, odnosno maj 1993. Do tog vremena, u Srebrenicu nisu uopšte dolazili konvoji, osim pomoći iz vazduha, koju su u periodu februar-mart 1993., isporučivali iz ogromnih, teretnih aviona. To je poznata „Operacija Padobran“.

 

Tada je neki Francuz, koji je radio u UNHCR-a došao u Srebrenicu. Zvao se.... mislim Pierre, ne znam prezime. Nakon njega bio je i jedan Meksikanac. Oni su, navodno, izračunali koliko nam tona hrane treba sedmično. Tada je negdje oko 45 hiljada ljudi živjelo u Srebrenici. Tako da smo mi trebali dobijati 3 konvoja sedmično da bi došlo dovoljno hrane. Svaki konvoj je imao negdje desetak kamiona. Ali gotovo ništa od toga nije bilo. Dobijali smo najosnovnije – makaroni, nešto brašna...nešto sitno sira, neke ribe, malo ulja...ali uvijek smo imali problem sa solju. Znači, imali smo taj problem i prije dolaska konvoja, pa čak i kasnije. Koliko sam ja shvatio, zabilježeno je da su srpske vlasti u ratu, čak konfiskovale konvoje sa solju, tako da smo mi sve vrijeme imali nestašicu soli u Srebrenici. Znam da je par puta, trebao krenuti konvoj soli iz Tuzle, ali nije mu bilo dopušteno. Naš doktor Pilav, Ilijaz Pilav, govorio je o tome kako se zbog nedostatka joda pojavljivala ta bolest, gušavost. Taj problem nikad nije riješen do 1995. godine. Prvi konvoji koji su počeli dolaziti, u  maju 1993. bukvalno su spasili ljude od smrti od gladi. Hiljade ljudi ih je dočekivalo na ulici, pogotovo djeca.“

 

„Na fotografijama se uglavnom vidi centar grada, oko Robne kuće. Robna kuća je ustvari korištena kao magacin, najveći magacin humanitarne pomoći. To je ona ista zgrada ispred koje će general Mladić snimiti onu svoju izjavu 11. jula 1995. godine.“  

 

 

 

„Kada je pala Srebrenica i kada smo došli u Tuzlu, onda smo u Tuzli čuli kako su ljudi dobijali...zapravo, ljudi u Tuzli su se žalili na monotonu ishranu, pominjali su neke artikle koji mi nikad očima nismo vidjeli...recimo hurme koje su im stizale. Čuj hurme ej! Mi to nismo vidjeli. Isto tako smo čuli u Sarajevu da im je dosadila riža i leća. Mi nismo ni rižu ni leću vidjeli očima. Riže vrlo malo, ako je nekad nešto došlo. Evo u Sarajevu dižu taj spomenik, to je riblji ikar čini mi se. Dobijali smo mi taj ikar, ali to je bilo vrlo rijetko i to je bila prava gozba, dobiti ribu ikar. I tako brojne neke druge artikle, kažem, koje mi apsolutno nikada nismo dobili u Srebrenici.

 

Onda, recimo, jedna od stvari koja je nedostajala tamo, pored hrane, bila je odjeća i obuća. Nekada bi nešto došlo od korištene odjeće ali je najgore bilo za cipele. Ljudi su nešto improvizovali za odjeću, neko je nešto mogao i sašiti, međutim cipele su bile apsolutno nedostižne...Zimi je to bilo nemoguće. Uglavnom, ljeti se uglavnom to moglo vidjeti, ljudi su hodali u papučama, ljudi koji nisu imali cipele, a većina ih nije imala, pravili su papuče od nanula. Komad drveta i stave onaj komad kože ili platna i tako hodaju, u tim nanulama. To je bilo jedino što su imali na nogama. I onda su jednom, tokom 1994. godine, u jednom konvoju stigle cipele za sve ljude u Srebrenici. Taj konvoj je došao iz Beograda. To je interesantno, da je jedan veliki broj tih kola zapravo došao iz Beograda. Išli su rutom Beograd-Šabac-Zvornik-Srebrenica. Neki su vraćani, nisu svi došli. Znači, dobila je kompletna populacija u Srebrenici po par cipela. Oni su valjda prvo uzeli brojeve, ti brojevi nisu uzeti na odgovarajući način. Uglavnom, svi smo imali iste cipele. I ja sam isto dobio te cipele, pukle su vrlo brzo, bile su lošeg kvaliteta. Dakle, imali smo praktično jedan par cipela za te 3 i po godine i interesantno je da su te cipele nađene na ljudima koji su završili u masovnim grobnicama. A ljudi su se šalili, to je bio crni humor, kad smo bili u Srebrenici, ljudi su govorili: „Ovo su cipele koje grobari koriste za jednokratku upotrebu, što idu u kovčeg.“