Švajcarska se, na primjer, protivi neoliberlanim težnjama da se raspusti javni servis, a ponovo su i u zapadnoj Evropi i u siromašnijem delu kontinenta javni medijski servisi u preispitivanju, neki i u dilemama o sistemu naplate takse.

foto: srgssr

Bosna i Hercegovina godinama nema odgovor na pitanje o funkcionalnom sistemu naplate radio-televizijske takse, a to je bilo i predmet brojnih žustrih rasprava u parlamentu. Najave o prekidu produkcije i emitovanja programa BHRT-a izazvale su kratkotrajnu galamu u medijskom prostoru, među političarima i građanima, ali posle galame nije ostalo nikakvo konkretno rešenje.

Finansijski problemi prate BHRT već godinama, a taksa koja se prikuplja od građana deli se i na dva entitetska emitera, FTV i RTRS. Zbog manjka sredstava, tri javna medija u situaciji su da se često ponašaju kao privatni mediji na tržištu oglašavanja, a u svemu tome su podložni i političkim uticajima.

Ekonomski i politički faktori utiču i na javne servise mnogo uređenijih i snažnijih evropskih država, i iako je većina njih već pronašla model za javne servise (način upravljanja, regulacije i naplate takse), i u zapadnoj Evropi, kao i u Bosni i Hercegovini, oni su pred opasnim izazovima.

Javni servisi – nova preispitivanja?

Nakon izbijanja svetske finansijske krize 2008. godine, pokazalo se kakvo lice mogu imati finansijske elite koje su u dobrom delu sveta (osim na Islandu) prošle nekažnjeno za opasno manipulisanje novcem građana. Uvećala se bojazan da napadi tržišnog neoliberalnog kapitalističkog „oslobađanja“ streme i ka medijima, pa i ka javnim servisima koji su izgledali, od svog osnivanja, kao posebno zaštićeni sistemi.

U balkanskom delu Evrope (bez obzira da li su zemlje kao Hrvatska u EU, ili ne) uz ove tržišne opasnosti stalno postoje i ozbiljni politički pritisci ili pak nije rešeno ni elementarno pitanje naplate RTV pretplate i finansijske održivosti – kao u Bosni i Hercegovini, ili do nedavno u Srbiji.

Karakteristično je da se u našem regionu kad dođe do pitanja pretplate o njemu govori isključivo kao o pitanju plaćanja jednog od državnih nameta, a nemamo jasnu sliku o tome šta je javni servis i da li nam treba najšira dostupnost dobrom informisanju kao što bi trebalo da imamo dobro školstvo i zdravstvo jer je to bitno za mentalno i fizičko zdravlje nacije, a informisanje kao neophodni osnov demokratije. 

Da informisanje treba smatrati javnim dobrom poput školstva, govori profesorka ekonomije sa pariskog Instituta za političke nauke, Julia Cagé, u nedavno objavljenoj knjizi „Saving the Media: Capitalism, Crowdfunding, and Democracy“. Ona predlaže da se informisanje tretira kao i obrazovanje i da država mora da ga pomogne ulaganjem u medije. U Francuskoj se razgovora i o novom zakonu koji će afirmisati informaciju kao javno dobro koje mora biti nezavisno.

Švajcarsko rešenje?

Dugogodišnji dopisnik Švajcarskog radija sa Balkana, Walter Miler, u razgovoru za Media.ba  kaže da je sada glavni pritisak ideje neoliberalnog kapitalizma na medije – da će “tržište sve rešiti”. U Švajcarskoj se, tako, nedavno predlagao i referendum o tome da li javni servisi treba da se privatizuju pod argumentom da bi svi mediji trebalo da imaju iste tržišne pozicije.

“Iznenadilo me”, kaže Miler, “ali i sama ideja za takvo referendumsko pitanje je odbijena, te tog referenduma neće biti”.

“O Javnom servisu se stalno razgovara i pre tri meseca Vlada Švajcarske je izdala saopštenje u kojem je izrazila snažnu posvećenost Javnom servisu. U tom saopštenju se kaže šta treba da predstavlja javni servis i izražava se protivljenje neoliberlanim težnjama da se raspusti. Javni servisi nisu državne kompanije nego pola-pola državno-privatne. Kao i pošta, struja i voda, i televizija i radio su zaštićene zone. Ne daju se potpuno privatnicima, inače bi bile uništene tržištem“, zaključuje dopisnik Švajcarskog radija sa Balkana.

“75% prihoda Švajcarskog javnog servisa čini pretplata, a 25 % stiže iz reklama. Ceo budžet se deli na četiri dela Javnog servisa koji pokrivaju četiri zvanična jezika u upotrebi u ovoj zemlji”, kaže on i pojašnjava kako je ključ za uspeh u deljenju novca – u balansiranju – kao i u svemu ostalom u Švajcarskoj.

U Švajcarskoj postoji poseban sistem kontrole Javnog servisa koji predstavlja vezu sa građanima: To su građanska neprofitna udruženja: Parent organizations. Svaki jezički region ima svoje udruženje za svoj deo Javnog servisa. Parent organizations po Zakonu treba da prate i izveštavaju o programu Radio-televizije Švajcarske.

Švajcarski radio i televizija moraju da im podnesu izveštaje svakog meseca, objašnjava Miler: “Oni, na primer, prate jutarnji program, a zatim se sastanu i razmatraju šta je bilo loše, a šta dobro. Napišu izveštaj upravi Javnog servisa i onda uprava treba da se pojavi i razgovara sa njima o tim izveštajima”.

Kako piše na sajtu Švajcarskog javnog servisa, predsednici ovih regionalnih organizacija su članovi Upravnog odbora Švajcarske Radio-televizije. Regionalni delovi Parent organizacija sastoje se od po sedam članova, a oko 22,500 građana su članovi tih organizacija koje nadziru rad Švajcarske Radio-televizije. 

Walter Miler objašnjava da se u Švajcarskoj nije desilo da nakon izbora dođe do smene direktora na Javnom servisu i da politički pritisci, iako, naravno, postoje, nisu nikad tokom njegove karijere prešli u cenzuru.

“Razgovarali smo o kvalitetu izveštaja, popravljao sam ih ako nešto nisam dobro napisao ili video, ali to je bila samo kvalitativna prepravka”.

Na naše pitanje - nije li svako društvo pred problemom cenzure kad se otvore tajne ili unutrašnje rane tog društva, Miler se podseća da u Švajcarskoj informacije o tome koliko su banke učestvovale ulaganjem u režim aparthejda u Južnoafričkoj republici nisu izašle u javnost dok Nelson Mendela nije izašao iz zatvora. Tek nakon toga su se pojavile.

Island – odupiranje pritiscima

Na Islandu taksu za Javni servis plaćaju svi građani od 18 do 80 godine, pojašnjava Birgir Gudmundsson, nekadašnji novinar, a sada urednik “Novinara” magazina  Islandskog udruženja novinara i predavač na Univerzitetu Akureyri.

“Nema problema sa naplatom pretplate, iako se dešavalo ranije da Vlada ima tendenciju da taj novac upotrebi u druge svrhe”, kaže Gudmundsson, “Javni servis mora da ispuni mnoge uslove koji su upisani u regulativi usvojenoj deklaracijama EU i skoro pola budžeta namiruje profitom od reklama”.

Islandski profesor objašnjava za Media.ba da se Upravni odbor Javnog servisa bira u Parlamentu, ali da su pre pet godina načinjenje izmene u Zakonu o javnom servisu i ovlašćenja Upravnog odbora Javnog servisa su ograničena na operativne aktivnosti i finansije.

”Pre toga je Upravni odbor koji se bira u Parlamentu mogao da se meša i u programsku politiku. Ali, uprkos ovim promenama i dalje imamo debate o tome da li je Javni servis radio bez pritisaka, ali se uticaji osećaju manje nego ranije”, kaže Gudmundsson. 

Naš sagovornik sa Islanda kaže da Upravni odbor treba da imenuje direktora Javnog servisa i da je on odgovoran za uređivačku politiku.

”Iako bi političari trebalo da se drže podalje od uticaja na Javni servis, od 1930., kad je osnovan Radio, postoje konstantne diskusije o tome da li je program politički neutralan”.

Važna tema – Javni servis u Sloveniji

“U Sloveniji je pozicija Javnog servisa velika javna tema “, objašnjava za Media.ba situaciju u Sloveniji, urednik u „Delu“ i potpredsednik Slovenačkog novinarskog društva, Jernej Verbič.

„Nema problema sa naplatom pretplate koja je vezana za račun za struju, ali je programski Televizija u krizi i luta između toga da li da se takmiči sa komercijalnim televizijama u rejtinzima ili ne. Pre nekoliko sedmica je počela javna rasprava o strategiji razvoja medija i na osnovu te strategije praviće se novi medijski Zakon i nakon toga bi trebalo da se donese novi Zakon o Javnom servisu“, kaže Verbič.

On napominje da Programsko veće - glavno upravno telo u Javnom servisu - ima veliku odgovornost i uticaj politike na njega je snažan.

„Sada se preispituje kako da se napravi bolji način upravljanja“, kaže Verbič.

Izvodeći poređenje sa novinarstvom na privatnim televizijama, Verbič objašnjava da su  privatne televizije otpornije na pritiske nego Javni servis.

„Na primer, najviše se veruje emisiji ’Provereno’, Pop Televizije, koja je postala brend nakon petnaest godina emitovanja.  A, dve sezone je emitovana emisija ’Epilog’, koja je nažalost bila preskupa za komercijalnu televiziju i oni su je ukinuli. Tim se emisijama verovalo više nego programu na Javnom servisu. Međutim, drugačija je pozicija Javnog Radija, to je elektronski medij koji sveukupno uživa najviše poverenja u javnosti“, tvrdi Verbič.

Na pitanje kako bi rešio problem regulative Javnog servisa, Verbič kaže da je mnogo puta razgovarano o tome i nije nađeno dobro rešenje.

„Ako politika direktno postavlja ljude da upravljaju - to nije dobro. Mi smo imali i situaciju da organizacije civilnog društva biraju upravu Javnog servisa, ali ni to nije bilo dobro jer je politika kroz te organizacije opet uticala. Sad ima predloga da Vlada imenuje u Nadzorni odbor stručnjake, da budu sa Univerziteta, ali mislim da bi to isto bili ljudi koji bi bili blizu političkim strankama“.

U Sloveniji nema jasne ideje o tome šta je pravi model, kaže Verbič, ali i dodaje da postoje neki primeri iz kojih bi mogle da budu izvučene lekcije. Navodi primer Slovenačke državne agencije koja nije d.o.o., nije javni servis – izdržava se iz budžeta i delom iz prodaje vesti i medijskih sadržaja i to je možda i najstabiljniji medij do sada.

„Imaju razvoj koji je dobar, modernizuje se većom brzinom nego pre, ima stabilnost. Možda je to to“, zaključuje Jernej Verbič.

U Bosni i Hercegovini već duže vreme se priča o nekoliko različitih rešenja, ali oko bilo kakvog predloga nema saglasnosti svih političkih stranaka, što je potrebno za izmene zakona. Dugogodišnje sporno pitanje formiranja korporacije javnih emitera koči mnoge procese, a dok se govori o ugroženom programu BHRT-a, paralelno postoji i nezadovoljstvo programom, sumnje u finansijsko poslovanje, tužbe i prepirke među menadžmentima tri javna emitera, dok mnogi građani u međuvremenu ne plaćaju taksu.