Kada je Jack Dorsey, američki web developer i preduzetnik, osnovao Twitter 2006. godine sa još trojicom ko-osnivača, nije ni mogao da zamisli kakav će uticaj ova društvena mreža ostaviti na svet u godinama koje će doći. Od surovih vremenskih nepogoda preko arapskog proleća i protesta na Wall Street-u, pa sve do blokada na Kosovu i bombaškog napada u Bostonu, Twitter je postao nezamenljiv servis za spoznaju najnovijih informacija u realnom vremenu. 

 

Kako za narod, tako i za profesionalne novinare, ova društvena mreža napravila je pravu pometnju u procesu prikupljanja informacija. I dok pojedini stariji novinari (pogotovo na ovim prostorima) čvrsto stoje iza stava da je Twitter ubio profesionalno novinarstvo, te poslužio kao svojevrsni vetar u leđa amaterskom izveštavanju (tzv. građanskom novinarstvu), mlađe kolege su prihvatile ovaj servis kao još jedan od alata pomoću koga mogu posmatrati razna dešavanja.

 

 

Kako bi utvrdili zašto Twitter danas predstavlja jedan od stubova izveštavanja u 21. veku, moramo se vratiti par godina unazad kako bi ustanovili odakle je sve krenulo. Negde u leto 2008, dok je Twitter i dalje bio relativno nova pojava, Istočnu obalu Amerike pogodio je snažan uragan Gustav. Rani korisnici ovog servisa tvitovali su sa lica mesta kako bi sunarodnicima na istoj mreži pružili najnovije informacije vezane za jačinu i putanju uragana. Ove informacije ubrzo su pokupili i lokalni mediji, a kako su se pokazale tačnim, počeli su da ih prenose u svojim informativama nadajući se da će spasiti još koji život. Nakon više od 150 poginulih osoba i 6 milijardi dolara štete, uragan je prošao ostavivši za sobom pustoš ali i praksu koja će uskoro uzdrmati novinarstvo.

 

 

Gotovo dve godine nakon nemilih događaja u Sjedinjenim Američkim Državama, Twitter je ponovo pronašao svoj put do glavnih naslova i večernjih dnevnika svetskih televizijskih stanica. Kako su krajem 2010. u Tunisu izbili protesti koji su ubrzo i pokrenuli Arapsko proleće, lokalni i strani mediji jedva su čekali da se domognu krovova zgrada koji su okruživali trgove. Nažalost, retko ko se našao u takvoj poziciji budući da je državni aparat uspostavio strogu cenzuru koja nije davala mnogo slobode medijskim predstavnicima. Pored nameštenih izleta u obližnje gradove koji su za cilj imali da pokažu reporterima navodno blagostanje u kome se nalaze Tunižani, novinari gotovo da nisu ni imali kontakt sa lokalnim stanovništvom. 

 

Ovo nikome nije išlo u korist, pogotovo ne demostrantima koji su bili izloženi nasilju vojske i policije na trgovima. Sve to, promenilo se onog trenutka kada su se prisutni okrenuli Twitteru te počeli da tvituju o dešavanjima koja su ih okruživala. Uvek budni, predstavnici medija ubrzo su prihvatili ovaj koncept “građanskog” izveštavanja, a informacije dobijene tim putem završavale su na naslovnim stranicama New York Timesa, Heralda i drugih listova. Čak su se i mediji uključili u komunikaciju putem svojih Twitter naloga, ne bi li prestigli konkurenciju i prvi došli do željenih podataka. Informacija o padu Vlade Zine El Abidine Ben Alija došla je upravo putem ovog servisa.

 

 

Kako su se protesti širili severnim delom Afrike, a ponajviše u Egiptu, tako se i celokupna industrija menjala. Lokalni novinari koji su vladali engleskim jezikom otvorili su svoje lične Twitter naloge sa kojih su izveštavali o dešavanjima u sada već ratnim zonama. Nedugo potom stigle su i prve ponude od strane zapadnih medija koji su u tom trenutku iscrpeli sve resurse ne bi li došli do novinara na terenu. 

 

Ovakvi reporteri bili su izuzetno funkcionalni za redakcije - putem svojih pametnih telefona fotografisali su i kada je to bilo moguće, uživo prenosili demonstracije. Da lepe stvari ne traju dugo, pokazala je vlast koja je isključivala prijemnike u blizini trgova i naređivala provajderima da blokiraju pristup Internetu. No, svetskoj informacionoj mreži i dalje se moglo pristupiti putem telefonske linije, tako da su na Twitteru počele da kruže poruke sa pozivnim brojevima stranih provajdera. Zahvaljujući njima, nekoliko života je spašeno a izveštači su mogli nesmetano da rade svoj posao.

 

 

Setimo se Stefana Živkovića, dečka koji je sasvim slučajno krenuo da tvituje o dešavanjima na barikadama u leto 2011. godine. Kako su okupljanja srpskog stanovništva u Zvečanu postala sve učestalija, tako je i Stefan prenosio dešavanja. U svega nekoliko dana, njega je zapratilo više od 5,000 ljudi među kojima su bili i domaći i strani političari. Pojavili su se čak i Twitter profili koji su prevodili Stefanove tvitove na engleski i francuski jezik. 

 

Vest o tome da su pripadnici KFOR-a upotrebili prekomernu silu nad civilnim stanovništvom, opet smo saznali u roku od par sekundi i to upravo zahvaljujući Twitteru. Gotovo svi su retvitovali ovu vest, uključujući i naloge domaćih medija koji su u tom trenutku shvatili da je ovo jedini način izveštavanja iz tih krajeva. No, budući da su terenske ekipe zakazale po pitanju fotografija i snimaka, sami tvitovi nisu bili dovoljni kako bi izazvali burnije reakcije među stranim državnicima.

 

 

Setimo se i okruglog stola koji je organizovan svega par dana nakon što je kriza sa barikadama završena. Određena grupa novinara zauzela je stav da tvitovanje nikako ne može biti objektivni izvor vesti, te da se kod takvih, delikatnih stvari može verovatni isključivo profesionalnim novinarima koji su plaćeni da izveštavaju i koji mogu objektivnije da sagledaju dešavanja na terenu. Da situacija nije tako jednostavna, objasnio je Dragan Varagić, profesor i Internet strateg koji je uputio načelnu kritiku svim domaćim medijima i njihovom zastarelom načinu prikupljanja vesti. Ono što sledi jeste citat sa njegovog bloga:

 

 

Ovaj citat ujedno i objašnjava ono što domaće, pa i pojedine regionalne medije koči kada je primena novih formi izveštavanja u pitajnu. Da bi ih usvojili potrebna je edukacija, kako čelnih ljudi tako i samih novinara, a to je danas, čini se, veoma nepoželjan korak.

 

 

Gotovo je neminovno da je budućnost izveštavanja usko vezana za društvene mreže i zajednicu ljudi koja se okuplja oko njih. Dovoljno je pogledati sadržaj na servisima poput Facebooka, Twittera, Instagrama i Vinea za vreme nekog dešavanja - sve fotografije i svi statusi pružaju veoma istinitu sliku o dešavanjima. Šta više, protesti na Wall Streetu, demonstracije u Istanbulu pa i JMBG protesti u Sarajevu pokrenuti su upravo zahvaljujući Internetu i ljudima na društvenim mrežama. 

 

Upravo iz tog razloga, novinari trebaju da budu aktivni na društvenim mrežama jer su one odličan pokazatelj u kom smeru se kreće svet. Istina je da Internetom kruži dosta lažnih informacija, ali konstantnom edukacijom novinari će lako prepoznati laž od istine. Iako svaki tvit nije vest, iako svaki Twitter profil nije medij, sadržaj koji se može pronaći na toj društvenoj mreži može postati vredan naslovne strane ili večernjeg dnevnika. Pitanje je samo, hoćete li vi biti novinar koji će prvi doći do te informacije?