Pišem, polaskan upitom urednice-novinarke kuće koju iznimno poštujem, da ponudim kratki tekst vođen sentimentom rečenica objavljenih na Facebook profilu Emine Ganić, te iz Emininog pera na blogu jedne međunarodne medijske kuće koju vrlo malo poštujem. 

 

 

Ja sam potpuna atrofija Eminine građanske moći.

 

Atrofija Eminine moći ogleda se u njenom sunovratu iz aristokratskih, vlastelinskih visina u niže, građanske sfere, no uvijek ima gore od goreg: danas Emina hoda upljuvanim asfaltom srednje građanske klase, a koliko jučer je na svom za javnost otvorenom FB profilu bila pogorjela trafikantica-proleterka.  

 

Ja sam spaljena trafika u kojoj je za 400 KM radila Emina Ganić.

 

Ja sam godinama sistematično gušen glas nezavisnog i progresivnog pojedinca.

 

Emina Ganić, s kišobrančićem u molotovljevom koktelu i torbicom punom kamenja iz zgrade Predsjedništva, stoji na braniku pojedinstva, ideološkog i svjetonazorskog monoteizma u kojem je jedini bog nezavisno i progresivno JA, usred revolucije koju vodimo MI, a Emina je jedna od nas, i posuđuje svoj godinama sistematično negušeni glas progresivnom pojedincu. Reci "Ouroboros" triput, što brže možeš!  

 

Ja sam Eminina upotreba prvog lica množine.

 

Ja sam patos u Emininom tekstu, koji se iz apozicija iščitati dade. 

 

Ja sam banalnost zahtjeva da se iz budžeta ne može bolje od Škode kupiti.

 

Pošto je upravo danas dan za naše razumljive, ljudske i opravdive (sic!) strahove, ja moram pitati: praveći se da nema razlike između onih koji imaju nešto što bi moglo da gori -- kuće i zgrade, planove i ambicije -- i rulje u crnim duksericama (jer svi smo mi MI, dakle eMIna), nasjedamo li na perfidno plasiranu tezu da je ovaj val građanskih nemira nadklasne naravi, da mu je za legitimitet potrebna (i) Emina Ganić, generalna menadžerica izgorjele trafike? Radi li se o tome da Emina, u pauzi raščišćavanja kamenja u svojstvu komunalca, pokušava svojim progresivnim osobstvom rulji ogaditi vatru?

 

Ja sam Eminin groteskni bezobrazluk da se pozove u srž revolucije.

 

Ja sam revolucija koja traži Eminu. Ili tačnije, i Eminu.

 

Ulični nemiri koje Emina naziva revolucijom diskriminatorne su naravi, nema tu mjesta za one koje ne dotiču problemi dnevnog preživljavanja. Socijalno isključeni, pripadnici Emininog staleža stoje na marginama revolucije. Na marginama. Na Al Jazeerama. Zagledani u epicentre. Ne stoji u epicentru onaj ko ruši vlast jer nema šta jesti, nego onaj ko je navik'o. Na epicentar pažnje. I zbivanja. Zbivanja u čijem epicentru stoji Emina Ganić i ostatak staleža kojem ona pripada naravi su senzacionalne. Ergo, revolucionarne.

 

Ja sam problem dnevnog preživljavanja koji ne dotiče Eminu Ganić.

 

Ja sam gradacija pogrešnog u zavisnosti od motivacije počinitelja.

 

Tiranija donatorske kulture, tiranija pravila neke političke korektnosti samo krije impotenciju (mada Emina ima i bolju riječ!) međunarodne zajednice. Pitanje koje sadrži bolju riječ: čiju inkontinenciju krije otimačka privatizacijska kultura čiji nositelj je nezavisni progresivni pojedinac, građanin, umjetnik i intelektualac (kojem mašta po potrebi prhti od spaljene trafike kod Predsjedništva do najisturenije barikade u Barceloni trideset i neke), a čija žrtva je neznani počinitelj varijabilne motivacije, poznato dijete iz haustora, mentalno oboljeli manjinac u Sarajevu devedeset i neke? Čiji groteskni kukavičluk da se preispita vlastita pozicija krije ta kultura? Koga ona porađa, slavi, promovira, ustupa mu medijsku platformu s koje će, u svom autizmu i odrođenosti od stvarnosti, patronizirati pučetini da kako je vandaluk fuj i kaka?    

 

Ja sam Eminina podrška obezvatrenoj revoluciji koja postoji samo u Emininoj glavi. 

 

Ja sam saveznik ogromnog hladnog gladnog bijesa Emine Ganić.

 

Ja sam moja sestra koju ne mogu zamisliti u razjarenoj masi.

 

Pojeo sam 12 (slovima: dvanaest) kila zeljaste materije koja izgledom asocira na opojnu drugu speed.

Želim udisati dim.