U Srbiji je u toku drugi ciklus privatizacije medija. Prvi, koji je sproveden između 2003. i 2007. godine, nije doneo dobre rezultate, ali se preko toga prešlo bez zvaničnih analiza i nakon donošenja novog Medijskog zakona u avgustu 2014, ušlo se u novi proces. Prema nekim podacima, samo jedan medij od 52 koliko ih je u prvom pokušaju privatizovano, nastavio je uspešno da radi. Veliki broj privatizacija je završio poništavanjem procesa ili čak gašenjem medija. Glavna ideja privatizacije o tome da se politički uticaj izbegne povlačenjem državnog novca iz finansiranja medija, bila je sasvim izneverena, jer je bilo slučajeva da su se političari udruživali sa novobogatašima i kupovali medije.

 

Nova privatizacija izvodi se uz argument da će raspodele budžetskog novca za medije biti isključivo na osnovu projektnog finansiranja i javnog konkursa. Ovo međutim, zvuči još uvek kao obećanje koje realno nije utemeljeno. Od samo početka su se pojavile nedoumice o tome kad stupa na snagu ovaj propis, ko će činiti komisije za raspodelu novca i kako će se izvoditi ovi konkursi. Prema istraživanju BIRN-a „dosadašnja primena projektnog finansiranja nije povećala medijski pluralizam, niti je vidljivo unapredila kvalitet medijske produkcije. Konkursno finansiranje, zapravo, je predstavljalo vrstu državne pomoći koja olakšava opstanak lokalnih medija na nerazvijenom i siromašnom medijskom tržištu”, zaključili su istraživači BIRN-a.

 

Nezavisno udruženja novinara Srbije objavilo je nedavno podatke dobijene od Agencije za privatizaciju o licima i kompanijama koje žele da kupe medije sa državnim vlasništvom. 

 

Na listi su, ispostavlja se, ponovo ljudi bliski političkim strankama, ili nekadašnji člavnovi, tu je i jedan od najmoćnijih novobogataša Miodrag Kostić, ali na primer, i javnosti nepoznati student koji je za sada jedini zainteresovan da kupi „Politiku” , dok je za beogradsku RTV  stanicu „Studio B” zainteresovana kompanija povezana sa firmom „Pollino doo”, poznatim proizvođačem dečije obuće.

 

O tome kakvo značenje ima novi process privatizacije medija za društvo u Srbiji govori za Media.ba Vladimir Milutinović, profesor, urednik sajta dvogled.rs, koji je nedavno objavio knjigu „Neoliberalna bajka“ – Kritika neoliberalne ideologije.

 

 

 

Vidim da je na spisku anonimni student kao i novobogataš Miodrag Kostić, no zanimljivije je da se ti ljudi kandiduju za vlasnike u okruženju u kome se ne podrazumeva da je vlasnik poznat. Vlasnika „Politike” i B92 ne znamo ni danas. Ono što je još važnije jeste da vlasnike novca koji se vrti u medijima ne znamo uopšte. Nekad se govorilo da tržište reklama u medijima drže dvojica članova i funkcionera Demokratske stranke, koji su bili u marketinškim poslovima - bivši gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas i jedan od prvih ljudi „Mc Can grupe“ za jugoistočnu Evropu, Srđan Šaper. Da li je to još uvek tako ili su se pojavili neki novi ljudi? O tome javnost ne zna ništa više od vremena u kome je pokojna Verica Barać, nekadašnja predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, pisala svoj izveštaj o pritiscima u medijima. 

 

 

Najverovatnije nekretnine koji će poslužiti kao odlični poslovni prostori, recimo za buduće notare ili izvršitelje. U jednom nedavno objavljenom analitičnom tekstu na sajtu Mašina, tvrdi se da od 52 privatizovana medija od 2012. godine do danas radi samo jedan, valjda B92. Izgleda da je medijski posao veoma skup, i da se na “tržištu” ne može opstati ili profitirati bez vesti o starletama ili detaljima zločina. Ozbiljno izveštavanje o poslovima vlasti to nije i privatizacija lokalnih medija je jednostavno ukidanje i same mogućnosti takvog informisanja. Najgore je što je, po mom mišljenju, i takozvano “projektno finansiranje” samo paravan za politički uticaj, samo što će sada novac ići ne samo, recimo Studiju B, nego i „Kuriru“ i „Blicu“.

 

 

 

Kao što rekoh ranije, vlasnici nisu poznati zbog toga što je stvarni vlasnik – bilo direktno, bilo preko novca koji je potreban za opstanak medija – neko drugi. Imali smo i „Press” u kome su vlaništvo po svoj prilici delili Miroslav Mišković i Dragan Đilas, s tim da ovaj drugi do danas to nije priznao. Ali vlasništvo nije glavni problem, vlasnik „Studija B” je država, „Pinka” Željko Mitrović, „Kurira” Rodić itd, ali svi ovi mediji jednostavno rade za vlast. Njih niko ne cenzuriše, niti oni svojevoljno rade za vlast, najpreciznije bi bilo reći da su oni PR agencije koje su sklopile sa vlašću poslovni aranžman o njenoj promociji. Koliko je to daleko od “novinarstva” može se samo zamisliti.

 

 

Isti je slučaj i kod drugih privatnih i državnih preduzeća. To se tiče rasprave koja se kod nas vodi o neoliberallizmu. Mnogi kažu, pa kakav je ovo neoliberalizam (oni pod neoliberalizmom podrazumevaju da je sve na tržištu i da nema intervencije ili subvencija države) ako još imamo velika državna preduzeća, pa i „Studio B“ ili „Politiku“ koa je pola u državnom vlasništvu. A odgovor je tu jednostavan: U odnosu na to šta naše vlasti misle da je dobro mi smo 100% u neoliberalizmu – samo još nismo stigli da sve privatizujemo, a možda i nećemo sve “pošto smo meka srca”. To je kao da smo rešili da poubijamo sve ulične pse, doneli zakon, ali tvrdimo da kod nas nema surovosti prema životinjama jer još ima pasa na ulici.

 

 

 

Alternativu nije teško formulisati. Po mom mišljenju javnosti su potrebni javni mediji. U Srbiji to može biti RTS i mreža lokalnih medija. Oni bi trebalo da budu potpomognuti javnim novcem, ali zauzvrat bi morali da pružaju najbolje novinarstvo i servisne informacije. Ne bi trebalo da bude moguće da javni novac po bilo kom osnovu završi u „Kuriru” ili „Blicu” ili na B92. Ako bi i javna preduzeća svoj novac usmeravala na javne servise bilo bi dovoljno novca. Ostali, ukoliko žele da kvalitetno informišu, niko im ne brani. Potrebno je i zakonski sprečiti da se zarađuje na čerečenju žrtava, privatnosti. Sve bi to dovoljno pomerilo standarde u prilog kvalitetnijem novinarstvu. A novac koji ljudi odvajaju za medije verovatno bi ostao isti.

 

 

Naravno, da bi produkcije poput „Insajdera“, trebalo da dobiju javnu pa i finansijsku podršku. Ja u stvari ni Kesićevu emisiju ni „Insajder“ ne tretiram kao deo B92 (sad je jasno da ni „Utisak“ ne bi trebalo tako tretirati) To su u stvari mahom nezavisne produkcije koje potpisuju ugovore sa B92. „Insajder“ je emisija B92, ali je očigledno da B92 ima problem sa takvim emsijama i da one nisu strateško opredeljenje kuće. Malopre sam mislio ponajviše na jasno komercijalne i manipulativne medije. Mediji koji su otvorenije posvećeni javnoj debati, mogli bi da dobijaju javnu pomoć. Oni su bez te pomoći nemogući, samo što je kod nas to strana pomoć. Treća alternativa su društvene mreže, blogovi i sajtovi poput Dvogled.rs koji rade na dobrovoljnoj bazi, ali oni nemaju domet koji je potreban. Poenta je da javni novac ne bi trebalo da ide ka tabloidima - akcija „Veži pojas" je najnoviji primer ili reklama „Beograd na vodi“ na sajtu B92. Ta sredstva su izvor korupcije medija.

 

 

Ja, inače, volim medije, rado čitam novine, gledam televiziju i slušam radio, pogotovo govorne i debatne emisije. Zbog toga sam u vreme kada su druge televizije ostajale bez političkih emisija blagonaklono dočekao pojavu N1. Partnerstvo sa CNN i vlasnička struktura sigurno će uticati na program ove televizije, ali to ne mora da bude hendikep za ukupnu javnost u Srbiji dok postoji dovoljno kvalitetnih emisija na drugim programima. Prava distributera u Srbiji nisu u dovoljnoj meri proučena, što je slučaj i sa drugim strukturnim monoplima. Ja ni danas ne znam ko kome plaća da bi se pojavio na „kablu” SBB televizijama ili one njemu, ko odlučuje koji će program gde biti itd. Kao i u svemu drugom potrebne su nam institucije koje će podsticati konkurenciju u oblasti koja kao da je stvorena za konkurenciju kakva je oblast medija.