Nakon što se ispostavilo da u Evropi redakcijski budžet i istraživačko novinarstvo nisu u direktnoj vezi, pitanje: "Zašto ovde nema istraživačkog novinarstva" lišeno je prvog, jedinog i večnog odgovora: "Zato što nema para". Zbog čega ga onda nema? U odgovoru na to pitanje leži klica njegovog mogućeg razvitka i putokaz ka povratku digniteta profesije.

Veliko istraživanje koje je u ime Globalne konferencije istraživačkog novinarstva (Global Investigative Journalism Conference) sproveo domaćin ovogodišnje konferencije (Amsterdam 29.09. - 02.10) Dutch-Flemish Association for Investigative Journalists (VVOJ http://www.vvoj.org), pokazalo je da, barem u Evropi, postojanje i kvalitet istraživačkog novinarstva nije u vezi sa količinom novca kojom redakcije raspolažu. Nakon intervjua sa više od dve stotine novinara iz dvadeset zemalja Evrope, istraživači su sa iznenađenjem utvrdili da veoma mnogo medijskih organizacija koje su "finansijski ranjive", gaji veoma snažna istraživačka odeljenja.

Šta više, u takvim se redakcijama posvećenije istražuje, što najverovatnije ima veze sa osećajem potrebe da se konkurentnim istraživačkim pričama pomogne svojoj organizaciji.

Ovaj iznenađujući zaključak, mogao je biti važan za profesionalne krugove u regionu, koji tako često odjekuju dubokim uzdasima urednika i novinara: "Eh da nam je para, ala bi istraživali...". Ali nije ni primećen. U stvari, verovatno nije ni dopro do profesionalaca u značajnijoj meri. Razlog za to je isti onaj zbog kojeg istraživačkog novinarstva u regionu gotovo da i nema. A to, kako smo upravo saznali, nije nedostatak novca.

Urednik, šta je to?

Nije ni nedostatak entuzijazma. Desetine mladih novinara, s kojima se čovek može sresti na programima obuke, imaju dovoljno poleta i hrabrosti da nasrću čak i na osvedočeno smrtonosne grupe i pojedince, a kamo li benignije političko-poslovne klanove. Među mladim profesionalcima je mnogo onih koji se više pale na Woodwarda i Bernsteina nego na Hefnera. Oni kao zapete puške, šlajfujući u mestu, čekaju da ih urednici "puste s lanca" da u jednom silovitom jurišu iskorene pre podne korupciju, posle ručka organizovani kriminal, a ako im ostane vremena, pre nego što odu da se uveče zezaju po gradu, i javni nemoral i hipokriziju.

Što je naivno, ali svedoči o njihovoj volji za radom i veri u profesiju. Uostalom, setite se sebe u njihovim godnama. Pa, šta rade ti urednici, šta čekaju? Zašto momentalno ne zajaze tu mladost i organizovano je ne puste na korupciju i ostala endemsko-entropijska zla u kojima se krčkaju društva u tranziciji i tako doprinesu bržem suočavanju naših država sa svojim nedostacima, i osiguraju sebi i svojim medijskim organizacijama čvrste pozicije na nacionalnim scenama?

Pa, prvo bi morali da im kažu šta da rade. Trebalo bi da ih upute u definiciju istraživačkog novinarstva, elemente njegovog procesa, tehnike istraživanja, rada sa izvorima, tehnike intervjua, praktične posledice lokalnih zakona kojima je regulisana oblast medija i slobode informisanja. Osim toga, morali bi da analiziraju svoje novinare kao profesionalce, organizuju ih u funkcionalne timove, prate ih, gaje, savetuju, podstiču i susprežu, kako kad, kontolišu, ali ne ubijaju u pojam, vaspitavaju kao nezavisne, samostalne, odgovorne i, ako je moguće, kreativne profesionalce... Iskreno, koliko urednika koji bi ovo znali da urade poznajete, uključujući i sebe, ako ste urednik i čitate ovo?

Niko nam to do sad nije pokazao

Koliko njih je uopšte svesno postojanja veoma razvijene terminologije, odavno razrađenih i efikasnih sistema u profesiji, tona precizne, praktične literature? Ako ste se setili nekoga od njih, da li znate za medij čiji bi vlasnici takvom svecu profesije dali i odrešene ruke da ovako radi sa mladim novinarima, očekujući da im stečene sposobnosti onih mladunaca koji se kasnije ne razmile po drugim medijima vrate nešto od tog ulaganja kroz nekoliko godina?

Ako ste na prethodna dva pitanja odgovorili potvrdno, molimo vas da nam pišete, kako bi mi za naš edukativni website napisali nekritički panegirik o lokalnom čudu, ali nekako anticipiram da nećemo biti zatrpani poštom. Jer, da bi profesionalac uopšte saznao za vest o nepostojanju direktne veze između količine novca kojom redakcija raspolaže i istraživačkog novinarstva koje ona gaji, morao bi se interesovati za taj vid profesije, obaveštavati se o njemu barem na websiteovima koji se njime bave, ako već ne čita stranu literaturu, biti radoznao i imati energije i vremena da sazna šta se radi izvan njegovog malog profesionalnog zabrana balkanske državice. Morao bi znati šta je zaista istraživačko novinarstvo i samim tim biti svestan kako ga malo u njegovom okruženju ima.

Na programima obuke istraživačkog novinarstva, mladi novinari padaju u nesvest od sreće i generalno se ponašaju kao da ih pripuštamo u tajno svetilište iz legendi, za koje su čuli, ali su verovali da postoji samo u udaljenoj mitskoj zemlji obilja, sreće i večnog života. Kada završimo veoma intenzivan i dug radni dan, ne puštaju nas iz učionice još po dva-tri sata. Oni ne dolaze sa ulice. Ali često kažu: Niko nam to do sad nije pokazao.

Dolaze iz etabliranih redakcija, nekada i sa stogodišnjim tradicijama. Kako to da tamo nisu čuli ni za osnovne postavke istraživačkog novinarstva kojima ih obučavamo, kada smo mi, njihovi urednici u redakcijama, tako sjajni u svom poslu, i tako mnogo znamo?

Novinarstvo se uči po redakcijama

Neprijatna je istina da ne znamo mnogo. Nismo baš sasvim sami krivi za to. Cela stvar sa novinarstvom je u samom startu loše, obično navijački postavljena, u doba kada su novine po Balkanu osnivane. Nije bilo bolje ni u drugim društvima, ali umesto da balkansko novinarstvo odatle napreduje, ono je decenijama sistematki degenerisano u socijalizmu, pa degradirano, uniženo i kompromitovano tokom animalne podele bivše države.

A novinarstvo se ovde uči po redakcijama, ne po univerzitetima. Predaju ga prethodne generacije profesionalaca, sa kompletnim paketom profesionalne etike, standarda, trikova i vrednosti koji sa sobom nose iz prošlosti. Ali, šta nas sprečava da se danas, kada je sa ratovima i autoritarizmom (uglavnom) gotovo, latimo knjiga, interneta i treninga? Sujeta? Inercija? Strah od neadekvatnosti? "Objektivne okolnosti"? Strah od novih generacija?

Kada sam kao mlad novinar predlagao urednicima obimna istraživanja, govorili su, sasvim prijateljski: "Za to nema para". To je bila rečenica koja je u startu sekla svaku pomisao da se iko makar i raspita šta je to istraživačko novinarstvo, kako se to radi, od čega je, da li se jede, jel' to živo... Šta više, ovde je istraživačkim novinarstvom proglašeno nešto što s tim nema nikakve veze, nekakvo prikupljanje ogromnih količina informacija dostupnih svima koji imaju vremena i strpljenja da se time bave, pa sažimanje u novinsku, obično feljtonsku formu.

Dakle, termin se standardno upotrebljavao (negde se još uvek upotrebljava) za nešto toliko dosadno, da su za to dodeljivane nagrade koje su imale tretman: "Svaka mu čast, kako je to temeljno obradio, ja bi' umro od dosade". Iako sam čitao o (zapadnom) istraživačkom novinarstvu, sve dok na kratko nisam otišao u Ameriku, nisam bio u situaciji da shvatim da to, uzbudljivo, vredno, vrhunsko novinarstvo koje zovu istraživačkim, postoji i van filmova i knjiga.

I istraživačko novinarstvo je zanat

Šta više, shvatio sam i da je ono, kao i novinarstvo uopšte, zanat koji jeste obiman i komplikovan, ali je samo zanat, pa se nauči i radom u njemu napreduje. Pare, sada znamo, s tim nemaju mnogo veze. Šta sada mogu mladom novinaru koji želi da istražuje, kažu kolege urednici?

Šta god da kažu, neće navesti dovoljno dobar razlog da se barem ne nauči šta je istraživačko novinarstvo zapravo i kako se sprovodi. Jer, ima ovde mnogo medija kojima bi ono dobro došlo. I ti mediji ne bi nikako propali baveći se njime. Uostalom, svetli pojedinačni primeri uspešnih istraživača u regionu privlače upravo spektakularnu pažnju. Dakle, čak i pravog istraživačkog novinarstva, koliko god da ga je malo, ipak ima.  

Ono čega nema, jesu urednici koji ga poznaju, shvataju njegovu vrednost i vide načine da organizuju svoje resurse u pravcu optimalnih puteva do postizanja istinskih rezultata. Ali, pre toga - nema dovoljno urednika koji su spremni da uče.

Istraživanje VVOJ je pokazalo još jednu činjenicu - istraživačko novinarstvo najbolje uspeva u redakcijama koje neguju autonomiju novinara i njihovu kreativnost. Čini se da se na medijskoj sceni ovog regiona, u mainstream medijima, na ova dva polja ide unazad sa uznemiravajuće hladnokrvnim ignorisanjem posledica.

I zapadni se novinari žale na smanjenje razumevanja za istraživačko novinarstvo i kritiku velikog biznisa, ali tamo se nazaduje polako, uz žilav otpor, i sa veoma blistave pozicije. Ovde je svaki milimetar u tom pravcu novi ekser u sanduku slobodnog novinarstva. O istraživačkom da i ne govorimo.

Neće vaša redakcija, hoće web site

Pa opet, u svim zemljama regiona ima medija u kojima se može objaviti sve što je istina, svuda devojke i mladići ulaze u redakcije u potrazi za delatnom potvrdom svoje vere u pravedno društvo, ma na koju stranu u političko-poslovnom smislu informacije pomerale ravnotežu. Sve je više web-siteova. Tu su i strani mediji, često zainteresovani za takav materijal.

Dakle:

- Moguće je efikasno, a pravilno istraživati i bez mnogo novca.

- Moguće je organizovati redakciju da istražuje, paralelno sa svakodnevnim izveštavanjem.

- Moguće je raditi i učiti o istraživačkom novinarstvu jednovremeno.

- Moguće je ostati u životu i profesiji i nakon rečenice: "Ja o ovome ne znam dovoljno, hoću da naučim".

- Moguće je napisati autoru ovog teksta da je pokazao ogroman manjak razumevanja za okolnosti u kojima rade ovdašnji urednici i novinari, a i mnogo gore stvari na: brankocecen@yahoo.com