U nekoliko tekstova objašnjavamo kako prevazići ključne probleme s kojima se početnici i mladi novinari mogu suočiti tokom istraživanja tema u crnoj hronici.

Do sada u serijalu:
Crna hronika (1): Lavirint drame

Novinarsku rekonstrukciju krivičnog dela ne treba mešati s procesno-pravnom rekonsktrukcijom (policijskom, tužilačkom i sudskom).

Razlika je nepremostiva. Policija i državni organi zaduženi za istragu rekonstruišu slučaj kako bi pronašli dokaze i uhapsili osumnjičene. Tužilaštvo rekonstruiše slučaj kako bi došlo do kvalifikacije krivičnog dela na osnovu kog će zatražiti odgovarajuću kaznu. A onda sud, u okvirima optužnice, utvrđuje činjenice i na osnovu njih donosi presudu “u ime naroda”.

Iako se svakog dana u novinama može videti drugačije, novinar nije ni policajac, ni tužilac, ni sudija. Rezultat njegovog rada nije krivična prijava već informacija za koju smatra da je korisna čitaocu.

Pravda je stvar od javnog interesa. Ukoliko je neko, bilo koji član društva, pretrpeo nepravdu, interes je javnosti s jedne strane da to sazna, a s druge da pravda bude zadovoljena na adekvatan način. To objašnjava otkud crnoj hronici uopšte mesto u medijima – novinari su tu da izveste javnost da je nekom članu društva učinjena nepravda i šta je društvo učinilo da pravda bude zadovoljena. Zato su informacije iz crne hronike korisne čitaocima.

Pravdu zadovoljavaju društvene institucije izricanjem kazne članu društva koji je učinio zločin nad drugim. A ta kazna bi trebalo da bude adekvatna učinjenoj nepravdi i okolnostima koje su dovele do zločina.

Sve to je suvoparno objašnjeno u krivičnim zakonima svih država bivše SFRJ, možda najsuvoparnije (i najpreciznije) u jednoj dugoj rečenici hrvatskog Kaznenog zakona:
“Svrha kažnjavanja je da se uvažavajući opću svrhu kaznenopravnih sankcija izrazi društvena osuda zbog počinjenog kaznenog djela, utječe na počinitelja da ubuduće ne čini kaznena djela, utječe na sve ostale da ne čine kaznena djela i da se primjenom propisanih kazni utječe na svijest građana o pogibeljnosti kaznenih djela i pravednosti kažnjavanja njihovih počinilaca.” (Kazneni zakon Republike Hrvatske Član 50.)

Obaveza je svih državnih organa da čitav proces učine vidljivim, a posao novinara je da o tome obaveste javnost.

Novinarska rekonstrukcija zato podrazumeva tačan i precizan opis događaja zasnovan na zvaničnim i potvrđenim nezvaničnim podacima iz istrage, potkrepljen dokumentima i izjavama očevidaca, nezavisnih stručnjaka i stručnjaka uključenih u proces.

Novinar crne hronike izveštava o krivičnom delu, istrazi, identifikaciji osumnjičenog, hapšenju, podnošenju krivične prijave, saslušanju kod istražnog sudije, podizanju optužnice, suđenju, izricanju presude, žalbama i konačnoj odluci, odnosno “stupanju presude na pravnu snagu”.

U krivičnim delima koja su manje uznemirila javnost ne ide se toliko daleko. U onim drugim ide se mnogo dalje – uglavnom predaleko.

“BEOGRAD – M***** J******* (31) iz Beograda silovao je do smrti trogodišnju K******* J*******! Ovaj nezapamćeni zločin dogodio se 17. jula u Zvezdarskoj šumi u Beogradu, a u svemu je učestvovala i K***** majka A** F******** (26)!”

U samo dve rečenice lida, novinar i urednik jednog beogradskog tabloida uspeli su da prekrše skoro sva pravila zanata – otkrili su identitet osumnjičenog, presudili mu pre suda, otkrili identitet žrtve, pritom maloletne, slagali čitaoce o načinu smrti, s čitavim slučajem povezali majku žrtve i na kraju otkrili i njen identitet. Pored toga slični zločini i nisu tako retki da bi se ovaj mogao nazvati “nezapamćenim”.

Onih nekoliko preostalih pravila prekršili su u ostatku teksta. A priča je objavljena dok policija još nije podnela ni krivičnu prijavu.

Novinarstvo bez etike nije novinarstvo. Bez poštovanja pravila, objavljivanje priloga u medijima je diletantizam – kao u svakom zanatu.

Na smrti trogodišnje devojčice svi srpski mediji, bez izuzetka, pokazali su u kojoj meri poštuju pravila igre. Isto se dešava i u zemljama s mnogo višom medijskom kulturom, u momentima kad društvo potrese tragedija poput ove. Tada novinari moraju uložiti krajnji napor da ostanu hladne glave na visini zadatka, a to je izuzetno teško iz više razloga: konkurencija će imati više, urednici su nezajažljivi, informacije stižu iz časa u čas, potrebno je povećati tiraž, “nabildovati” priču, šokirati, uz to “samo loša vest je dobra vest”, a i etička pravila su više smernice nego pravila…

Sve su to prazni izgovori – ni četiri godine od smrti trogodišnje K. J. sud nije doneo odluku o stvarnoj krivici njene majke A. F. (26) i njenog partnera M. J. (31), a kvalifikacija krivičnih dela koja im se stavljaju na teret nekoliko puta je menjana. Sve i da se na kraju ispostavi da su novinari pogodili kako je devojčica umrla, to neće umanjiti njihovu krivicu u ovom slučaju. Novinari se ne bave proricanjem već prenošenjem informacija.

Na kraju krajeva, ako je M. J. zaista do smrti silovao K. J., novinari su to isto uradili nakon ubistva. I to rade već četiri godine. Objavljivanjem njene fotografije, patetičnim epitetima kojim su pokušavali da pogode emocije čitalaca, opisivanjem svega što se dešavalo u poslednjih nekoliko dana njenog života, iznošenjem sadističkih detalja o njenim povredama – zločin novinara jednak je pretpostavljenom zločinu M. J.

S obzirom na elemente drame koje ima svako krivično delo, šteta je ne iskoristiti ih za pisanje priče. Narativno novinarstvo u crnoj hronici ima sve što je potrebno, ali ako novinar “u prstima” nema sposobnost da upotrebi sve te elemente na pravi način, uz poštovanje etičkih pravila, najbolje je zadržati se na obrnutoj piramidi i taksativnom slaganju činjenica po važnosti. Ko, šta, gde, kada, kako, zašto, pa onda sve ostalo.

Veoma je lako manipulisati osećanjima čitalaca crne hronike. Novinar je stalno na ivici patetike i dobrog ukusa, na ivici objektivnosti i voajerizma. “Monstruozno”, “stravično”, “svirepo” – smrt K. J. i roditelja Darka V. dovoljno su “šokantni” da im nije potreban nikakav epitet. Ipak, nije bilo novina u kojima novinari i urednici nisu bili inspirisani da priče dodatno začine domišljatim “zverskim” epitetima. U stalnoj potrebi da kod čitalaca izazovu što snažniju reakciju, novinari i urednici posežu za pleonazmima. Svako ubistvo je teško krivično delo. Gradacija je suvišna.

Zakoni već razlikuju “ubistvo” od “teškog ubistva”, “ubistvo na mah” od slikovito opisanog “ubistva na svirep i podmukao način”.

Kada novinar ili urednik neko ubistvo okarakterišu kao “krvoločno”, recimo, siguran je znak da ni jedan ni drugi nisu sposobni da pravilnim slaganjem činjenica i adekvatnim stilom pisanja objasne čitaocima šta se dogodilo. Istovremeno, to je siguran znak potcenjivanja njihove inteligencije.

Neprofesionalnost se ne može sakriti iza dodatnog silovanja papira, teme, čitalaca i na kraju, učesnika opisanog događaja.

U sledećem nastavku: O mestu zločina i odabiru informacija