Kad smete da napišete da je Pera ubio Miku? Za to morate znati četiri bitne tačke u krivičnom postupku.

 

Potraga za krivcem obično počinje posle krivičnog dela i obavljenog uviđaja.  Izuzetak su, recimo, krivična dela poput posedovanja narkotika ili oružja, kad policija pretresom utvrdi da je neko učinio krivično delo, pa već ima osumnjičenog, samo je potrebno da se obavi još i uviđaj kako bi se osigurali svi dokazi.

 

Uglavnom, sve što prethodi pronalasku osumnjičenog je „policijska istraga“. Bez ičijeg poziva, policija je dužna da traži osumnjičenog, otkriva tragove krivičnog dela, pronalazi eventualne dokaze, razgovara sa svima koji mogu nešto da znaju...

 

Kad ga pronađe (ako ga pronađe) protiv njega pokreće „pretkrivični postupak“. To znači da postoje „osnovi sumnje“ da je neko nešto uradio.

 

Od momenta kad se protiv nekog pokrene pretkrivični postupak (što nije označeno nikakvim aktom ili dokumentom, već prosto činjenicom da policija protiv njega prikuplja dokaze), on se smatra „osumnjičenim“ i vi ga možete tako nazvati u novinama. Pogotovo ako je policija raspisala poternicu. Ipak, u ovom momentu nije baš preporučljivo napisati da je „Pera osumnjičen da je ubio Miku“, jer policija svako malo odustaje od pretkrivičnog postupka, a onda vam ne gine Perina tužba od koje ćete se teško odbraniti. Držite se inicijala. To je za sada dovoljno. Vest je i sama činjenica da je neko osumnjičen.

 

Čim policija prikupi dovoljno dokaza protiv Pere, znači da „postoji osnovana sumnja“ da je Pera zaista ubio Miku, što je već korak dalje od „osnova sumnje“. U pravnom jeziku izraz „osnovi sumnje“ označava indicije i bitno je različit od „osnovane sumnje“ za koju već moraju postojati dokazi.

 

Krivična prijava

 

Kad prikupi dovoljno dokaza i može da kaže da „osnovano sumnja“ da je Pera zaista ubio Miku, policija protiv njega podnosi krivičnu prijavu nadležnom tužiocu. Ovaj je već bio uključen u slučaj, štaviše rukovodio je „pretkrivičnim postupkom“, tako da mu krivična prijava sigurno ne predstavlja iznenađenje. Podnošenjem krivične prijave počinje krivični postupak  i „osumnjičeni“ postaje „okrivljeni“, što još ne znači da je kriv. Do tog je još dug put, ma koliko da vi, vaši urednici i „ceo svet“ znate da je Pera kriv.

 

Sad, krivičnu prijavu može podneti bilo ko, ali nemojte „padati“ na to. Kad krivičnu prijavu podnosi policija, znači državni organ, prilično ste bezbedni ako napišete da je protiv nekog pokrenut postupak. Ali ako je komšinica Milka prijavila da je Pera ubio Miku jer Pera vozi mercedes, pa sigurno diluje drogu i ko zna šta još, to vam baš i nije neka garancija da će protiv Pere biti pokrenut bilo kakav postupak. Radnici propalih preduzeća svako malo protiv svojih direktora podnose neke krivične prijave, političari protiv političara, kriminalci protiv policije...

 

S tim morate postupati krajnje oprezno jer nikad ne znate kakvi se motivi kriju iza ovih prijava. To ne znači da ti ljudi nisu u pravu, i da vi to ne treba da sačuvate u arhivi kao informaciju, ali činjenica da je neko protiv nekog podneo krivičnu prijavu prosto nije vest. Ali zato činjenica da je policija protiv nekog podnela krivičnu prijavu već jeste vest i niko vas ne može sprečiti to da objavite.

 

U krivičnoj prijavi policija navodi lične podatke o osumnjičenom i sve dokaze protiv njega do kojih je došla. Tu je spisak svih pronađenih predmeta, sve napravljene skice, fotografije, izveštaji veštaka, službene beleške i sve ostalo što bi tužiocu moglo biti korisno. (U ovom momentu policija obično sastavi saopštenje u kom navede osnovne podatke iz prijave, ali gledajte da nabavite i prijavu, nikad se ne zna).

Zakoni

Ovo je do krajnjeg apsurda pojednostavljen opis krivičnog postupka, koji služi samo da steknete predstavu o komplikovanom sudskom sistemu koji se stavlja u pokret kako bi „u ime naroda“ doneo presudu za neko krivično delo. Ako ste se odlučili da pratite crnu hroniku, veoma je važno da se upoznate sa zakonima koji u vašim zemljama regulišu tok krivičnog postupka.

Zakonik o krivičnom postupku Republike Srbije

Zakon o krivičnom postupku Bosne i Hercegovine

Zakon o kaznenom postupku Republike Hrvatske

Zakonik o krivičnom postupku Republike Crne Gore

 

Na osnovu svega dobijenog, tužilac istražnom sudiji podnosi zahtev za sprovođenje istrage. Tu će navesti lične podatke o osumnjičenom, opis dela, zakonski naziv krivičnog dela, okolnosti iz kojih proizlazi osnovanost sumnje i postojeće dokaze. Uglavnom će prepisati krivičnu prijavu.

 

Istragu otvara istražni sudija kako bi se uzela izjava od osumnjičenog, kako bi se saslušali svi svedoci i prikupili svi dokazi potrebni tužiocu da odluči da li će podići optužnicu. E tu počinje „prethodni postupak“, koji podrazumeva sve što se u krivičnom postupku uradi od otvaranja istrage do podizanja optužnice.

 

U momentu otvaranja istrage, predmet dobija takozvani „Ki“ broj – Ki ###/##, gde je „K“, oznaka da se radi o krivičnom (a ne parničnom) predmetu, „i“ znači da je predmet u fazi istrage, „###“ je broj koji je predmet dobio u sudskoj pisarnici i predstavlja redni broj predmeta u toj godini a poslednje „##“  su poslednje dve cifre godine u kojoj je predmet otvoren. Zašto je ovo bitno?

 

Zato što ako postanete dobri s tetama u sudskim pisarnicama, donosite im čokolade i pitate ih za zdravlje dece, na osnovu tog broja možete dobiti sve podatke koji su vam potrebni. Mala i ne baš legalna tajna dobrih novinara crne hronike.

 

Ako je osumnjičeni u pritvoru, a recimo da jeste, prvi korak u istrazi je njegovo privođenje u kancelariju istražnog sudije na saslušanje. Ovome je veoma bitno prisustvovati jer ćete tu dobiti pregršt važnih informacija.

 

Ako je saslušanje zakazano u radno vreme suda niko vam ne može zabraniti da sedite ispred kancelarije sve dok se saslušanje ne završi, potom uđete u kancelariju i pitate sudiju sve što vas interesuje.

 

Ako je van radnog vremena, ne gine vam čučanje ispred suda, ali tako to ide dok se malo bolje ne upoznate s istražnim sudijama, dobijete brojeve njihovih telefona i ne zaslužite poverenje da ih možete zvati i u po noći.

 

Nakon saslušanja bitno vam je nekoliko informacija:
•    da li je osumnjičeni priznao delo (uglavnom nije ili je delimično priznao),
•    da li mu je određen pritvor (kod težih krivičnih dela uglavnom jeste) i
•    ko mu je branilac.

 

Ako je sudija raspoložen i ako ne misli da će time ugroziti dalji postupak, prepričaće vam i pikantne detalje iz iskaza, kao i verziju događaja koje se drži osumnjičeni. O tome posle možete razgovarati s njegovim advokatom.

 

Nakon što sasluša osumnjičenog, sudija će saslušati i oštećene i sve svedoke do kojih može da dođe. Zatražiće eventualno dodatna veštačenja i prikupljanje novih dokaza. Svrha istrage nije da prikupi sve dokaze, iskaze i veštačenja, već samo one koji će biti dovoljni za podizanje optužnice. Kad zaključi da je prikupio sve što je bilo bitno, istražni sudija će čitav predmet uputiti tužiocu. Time se istraga završava i loptica je ponovo kod „organa gonjenja“.

 

Optužnica

 

Na osnovu svega što dobije od istražnog sudije, tužilac će podići optužnicu. To ne mora uvek da se desi, ali recimo da su protiv Pere prikupili dovoljno dokaza koji će tužiocu poslužiti da ga optuži da je ubio Miku (uzgred, pravnim jezikom rečeno – optužnica se   „podiže“ – ma kako to glupo zvučalo).

 

Kad napiše optužnicu, gde opet ponavlja sve podatke okrivljenog, pravnu kvalifikaciju dela, predlog dokaza i svedoka, tužilac je stavlja u predmet (u onoliko kopija koliko ima okrivljenih i njihovih branilaca + jedna za sud) i sa svim spisima ponovo vraća sudu. Ako okrivljeni nemaju prigovora (a obično imaju) ili ako je sud odbio sve njihove prigovore (a obično jeste), i kad sudija kom je predmet dodeljen zakaže početak suđenja, optužnica „stupa na pravnu snagu“. U tom momentu „okrivljeni“ postaje „optuženi“.

 

Za razliku od istrage koja je tajna, optužnica je javni akt, što znači da sve podatke iz nje možete objaviti, ako do nje dođete. Ako je ne dobijete od tužioca, možete je dobiti od suda. Ako ne od njih, dobićete je od advokata. Potpuno je svejedno, pošto će je tužilac ionako pročitati na početku suđenja. Osim ako sudija nije isključio javnost, što se dešava u zakonom propisanim slučajevima.

 

Suđenje

 

Datum početka suđenja („glavnog pretresa“) takođe možete saznati u sudu ili od advokata. Dobri sudski portparoli uglavnom će vam pripremiti spisak svih suđenja. Veći sudovi imaju istaknut raspored suđenja na svojim internet stranicama.

 

U sudnici na čelu sedi sudija koji predsedava većem. On je gazda i niko ništa ne može da uradi a da njega ne pita. Naspram predsedavajućeg sedi optuženi. Iza optuženog je publika. S leve strane publike je tužilac, a s desne advokati odbrane. Svedoci i veštaci koje saslušava sud stoje između sudije i optuženog. To je uobičajen raspored, da sad ne ulazimo u specifične slučajeve zaštićenih svedoka ili onih koji svedoče video linkom.

 

Suđenje se “otvara” tako što sudija utvrđuje da li su tu svi okrivljeni i njihovi advokati, da li su došli pozvani svedoci i veštaci… Ako su tu svi koji moraju da budu tu, suđenje može da počne tako što će tužilac pročitati optužnicu.

 

Zatim će se saslušati svedoci i veštaci koje predloži tužilac (pitanja prvo postavlja sudija, zatim tužilac, na kraju advokat odbrane i sam optuženi), potom svedoci koje je predložila odbrana. Kad se “izvedu” svi dokazi, stranke imaju pravo na završnu reč.

 

Tužilac će uglavnom biti koncizan, držaće svoju stranu i tvrditi kako je “dokazni postupak u potpunosti potvrdio navode optužnice”. Advokati odbrane umeju da budu inspirisani američkim filmovima, a vole i da rečitošću impresioniraju klijente, pa su skloni tiradama, koje, ako nisu potkovane činjenicama, niko neće ni uzeti u obzir.

 

Na kraju će i optuženi dobiti pravo nešto da kaže, posle čega će se veće “povući” kako bi donelo presudu.

 

Presuda – prvostepena i konačna

 

Ako prvostepeno veće optuženog proglasi krivim i izrekne mu kaznu, to još uvek ne znači da vi možete napisati da je Pera ubio Miku. On još uvek nije “pravosnažno osuđen”, tako da je jedino što možete napisati to da je taj i taj sud (ne morate naglašavati da je “prvostepeni”) Peru proglasio krivim i osudio ga na tu i tu kaznu. Pera na raspolaganju ima još nekoliko “pravnih lekova” kojim može da obori prvostepenu presudu i budite sigurni da će ih sve iskoristiti.

 

Prvi pravni lek je žalba Vrhovnom sudu. Ako to ne uspe, može se žaliti i na rešenje. Ako ni to ne uspe, presuda postaje konačna. Na raspolaganju su mu i neki vanredni pravni lekovi, ali oni ne odlažu izvršenje presude.

 

Morate zapamtiti četiri stvari: krivičnu prijavu, optužnicu, prvostepenu presudu i konačnu presudu. To su vam četiri bitne tačke u krivičnom postupku i svaku prati odgovarajući dokument s opisom onog što se dogodilo. Ako je stvar jednostavna, opis će u svakom dokumentu biti isti. Međutim, stvar uglavnom nije tako jednostavna.

 

Ono što piše u konačnoj presudi uglavnom bude dosta drugačije od onog što je policija navela u krivičnoj prijavi. Vi, naravno, nikada ne možete znati koliko će se naizgled jednostavna stvar, „svima jasna“  u krivičnoj prijavi, iskomplikovati do konačne presude.

 

I ne, Pera ni sad nije „ubio Miku“, niti će ga ikada „ubiti“ (samo je konačnom odlukom proglašen krivim) jer nikad ne znate da li će se za dvadeset godina neki Žika pred sudnji dan ispovediti pred bogom i narodom da je on u stvari zakuvao čitavu priču.

 

A, drugo, ko ste vi da tvrdite da je baš Pera kriv za sve?

 

I šta vam je uostalom taj nesrećnik toliko skrivio da ne možete da ga se okanete? 

 

 

U sledećem nastavku: O izvorima u crnoj hronici