Novinar vredi onoliko koliko mu je „težak“ telefonski imenik.

Uporan novinar crne hronike doći će do svake informacije u vezi sa određenim krivičnim delom, pod uslovom da zna gde da je traži. U svakom momentu, odnosno u svakoj fazi krivičnog postupka, na raspolaganju mu je po nekoliko pisanih i usmenih izvora – samo ih je potrebno prepoznati. Zato je važno znati napamet tok krivičnog postupka, sve koji u njega mogu biti uključeni i svaki dokument koji iz pojedine faze proizilazi – to je spisak izvora u crnoj hronici.

Lanac komandovanja

U dnevnom novinarstvu (bilo štampanom ili elektronskom), na prvom mestu je pravovremeno dobijanje informacije. Ako na poprište ubistva stignete kad čistači već speru krv s ulice, kao da niste ni stigli tamo. Zato je najvažnije saznati prvi.

U lancu komandovanja, informacija o svakom događaju prvo stiže na komandni sto dežurne službe policije. Postoji nekoliko načina da tamo „uđete“ i nije baš sigurno da su svi potpuno legalni.

Ako novinska kuća za koju radite ima „motorolu“ (a ima je svaki veći medij), čućete sve što čuje svaki prašinar – gomilu neupotrebljivih informacija: tu su porodične svađe, svaki minut neko čukanje na ulici, pregršt sitnih krađa, pijanstava i glasne muzike. Za početnika to može biti interesantno i korisno da dobije predstavu šta se sve dešava u njegovom gradu, ali za iole iskusnijeg novinara to je gubljenje vremena.

Prisluškivanje policijske frekvencije dobro je za brzo reagovanje na veće nesreće, razbojništva, masovne tuče ili požare. S obzirom na to da ne moraju da poštuju strogu subordinaciju i pravila službe, novinari tako često mogu da stignu na mesto događaja i pre policije.

Povezivanje

Ako ne želite da džedžite za stolom i slušate beskrajno „tiruliru“, morate biti „na vezi“ s dežurnim policajcima, njihovim starešinama ili dežurnim istražnim sudijama – s bilo kim ko za događaj sazna pre nego što ovaj uđe u redovnu proceduru.

Uvek će se naći nekoliko njih koji imaju „žicu“ za medije, koji znaju šta je interes javnosti, koji shvataju važnost objavljivanja takvih informacija ili, najčešće, imaju neki svoj interes da budu „dobri“ s novinarima. Prepoznajte ih. Upoznajte ih tako što ćete napisati reportažu o njihovom radu, ići s njima na teren ili ih intervjuisati za neku temu – nađite bilo koji način da dođete do njih jednom, dvaput, triput. Posle će vas sami zvati.

Povežite se i s vatrogascima, lekarima hitne pomoći, taksistima, svima koji bi mogli prvi da saznaju da se nešto dogodilo – ako vas ne zove jedan, zvaće vas drugi, treći. U svakom slučaju, dobro ih je sve imati u imeniku.

Novinar vredi onoliko koliko mu je „težak“ telefonski imenik – koliko ljudi može pozvati u bilo koje doba dana ili noći – zato gledajte da taj imenik bude što veći – od običnih policajaca do predsednika Vrhovnog suda. To će vam pomoći i pri pisanju tema jer ćete istu stvar moći da sagledate iz više uglova.

Ključni ljudi

Kada planiraju značajnije akcije, policijske starešine na svaki način gledaju da izbegnu korišćenje radio-veze jer time smanjuju mogućnost da za akciju sazna neko ko ne treba, poput novinara ili korumpiranih kolega. Za takve akcije zna samo nekoliko upućenih koji se koordinišu službenim mobilnim telefonima i tu vam ne vredi prisluškivanje motorole jer ćete tako za događaj saznati tek kad je sve gotovo i kad se dežurna služba pozove da „očisti“ teren.

Zato je potrebno da poznajete po nekoliko glavnih operativaca u svakoj policijskoj upravi čiji rad pokrivate. To su ljudi bez kojih ne može da prođe ni jedna veća akcija. Negde je to načelnik odeljenja kriminalističke policije, negde šef istog odeljenja, negde šefovi pojedinih grupa, negde sâm načelnik policijske uprave (desi se da i načelnici budu dobri policajci). Do njih ćete doći vremenom, pišući o njihovom radu i prisustvujući policijskim konferencijama za novinare čiji jedini smisao u crnoj hronici i jeste upoznavanje starešina.

S njima morate biti svakodnevno u kontaktu. Ali ne tako što ćete ih proganjati – to rade svi novinari – a operativnim starešinama u policiji dovoljno je što ih proganjaju nadređeni sa svojim idejama, podređeni sa svojim problemima, unutrašnja kontrola sa svojim proverama, deca, porodica... Svi oni imaju profesionalne i lične probleme s kojima svaki dan dolaze na posao, pa su im novinari poslednje osobe na svetu s kojima žele da kontaktiraju.

Sačekajte da vam sami daju svoj broj mobilnog telefona i da sami počnu da vas zovu. To vam je signal da možete da ih pozovete kad god smatrate da je potrebno. Ali uvek imajte na umu da ste potrebniji vi njima nego oni vama – jer ćete vi sve što možete saznati od njih moći da saznate i na nekom drugom mestu. A oni samo preko vas mogu da dođu do prostora u medijima.

Tako ćete biti u toku s akcijama koje planiraju, kojim poslovima se bave, s kojim problemima se susreću, kako vam ništa što se desi ne bi bilo iznenađenje...

Struje

Policija je neiscrpan izvor informacija. Tamo ćete, naravno, saznati sve detalje iz krivične prijave, ali i gomilu stvari koje nikada neće ući u konkretan predmet – pikanterije s hapšenja, podatke iz istrage, ko je i kako „otvorio“ osumnjičenog, detalje s ispitivanja na detektoru laži...

Istovremeno, morate imati u vidu da je policija veoma kompleksna organizacija. Od najmanje policijske stanice, preko pojedinih Uprava do Ministarstva unutrašnjih poslova imate ljude postrojene po različitim strujama, mahom političkim, ali i stručnim, rodbinskim, nacionalnim... Svi oni su tu gde su došli na različite načine, ali svi imaju iste ambicije – da „avanzuju“.

Nikad ne znate ko će kako „avanzovati“ i kako će od potrčka kom su se svi podsmevali doći do mesta šefa ili načelnika. Zato morate poznavati ljude u svim tim strujama. Nemojte ulaziti u njihove međusobne netrpeljivosti jer ćete se time kompromitovati, ali morate znati da te netrpeljivosti postoje.

Takođe, u svakoj policijskoj stanici, pogotovo u zemljama Balkana, imate policajaca „s puterom na glavi“ – neki su tek tu i tamo pomogli nekom svom da nešto uradi, a pojedini su do guše u kriminalu. Ovi poslednji su često najraspoloženiji za saradnju s novinarima, ali njih se klonite – nikad ne znate za koje ciljeve pokušavaju da vas iskoriste.

Dežurni

Istražne sudije su veoma zahvalan izvor informacija. Na dežurstvima se, po pravilu, smenjuju svakih nedelju dana i pri predaji smene kolegi predaju i dežurni mobilni telefon čiji broj morate imati i zvati ga svaki dan. Vremenom ćete doći do toga da vam daju i privatne brojeve telefona, a to znači da već i sami znate kako da im priđete i šta možete da saznate od njih.

Do tada, gledajte da ne budete dosadni i da poštujete njihov posao i radno vreme. Ako nije na terenu, dežurni istražni sudija je tokom radnog vremena suda u „dežurani“ – tamo ispituje osumnjičene i svedoke tokom istrage i odlučuje o pritvoru. Ne morate svako jutro sedeti ispred i čekati da vas pozovu na kafu, ali morate biti tamo kad se nešto dešava u vezi sa slučajem koji pratite.

Istražni sudija će vam, po pravilu, reći sve što vas interesuje u formi šture izjave: „tokom današnjeg dana u toliko i toliko sati na saslušanje je priveden XY, kog krivična prijava tereti da je uradio to i to. Nakon saslušanja mu je/nije određen pritvor“. Tačka. To je zvanična izjava. Nezvanično, reći će vam da li je XY priznao delo, šta je rekao „u svoju odbranu“, ko mu je branilac, kako izgleda, kako se ponaša...

Tužioci

Na saslušanju je uvek prisutan i zamenik tužioca koji je, po pravilu, najzatvoreniji izvor u pravosudnom sistemu. Slično policiji, tužilaštvo je strogo struktuirana organizacija – glavni tužilac potpisuje svaku optužnicu i svi njegovi zamenici rade za njega.

Sa zamenicima vam je potrebno strpljenje. Gledajte da ih upoznate i na svakom saslušanju na kom ih vidite da popričate malo s njima. Malo po malo, kako vas budu viđali, upoznavali i pratili šta pišete, tako će vam se i „otvarati“.

Ali s njima uvek morate imati u vidu da ništa što vam kažu nije zvanična informacija dok od „šefa“ ne dobiju dozvolu da vam to kažu. Ako vam otkriju neki detalj iz postupka i vi ga objavite kao njegovu ili njenu izjavu – napravićete im problem koji ih može koštati posla.

Šef

Zamenici tužioca najvažnije su osobe u krivičnom postupku od momenta kad policija podnese krivičnu prijavu protiv nekog. Od njih možete saznati sve. Ako se razumeju u posao, na osnovu svega što im stoji na raspolaganju, mogu vam reći i šta će uraditi advokati, i kako će odlučiti sudija, i kako će se čitav postupak odvijati do podizanja optužnice, pa i do presude.

Od njihovog „šefa“, odnosno nadležnog tužioca, teško možete saznati sve te detalje. On se uključuje samo u komplikovanije slučajeve koji često imaju i druge aspekte osim krivičnog (političke ili privredne) – pa i tada, za svaku informaciju koju odluči da podeli s vama, prvo će se konsultovati sa zamenikom koji vodi slučaj.

Ali on je jedini ovlašćen da vam kaže zvaničan stav tužilaštva o nekom predmetu, tako da i s njim morate biti na vezi. Pored zvaničnog stava, tužilac vam može reći i brojne druge stvari – recimo koji ga je političar zvao da se raspituje za kog okrivljenog.

Problematični branioci

Advokati su najotvoreniji izvori informacija koji imaju očigledan interes da budu dobri s novinarima – svaki put kad se pojave u medijima dobiju po nekoliko klijenata više. Oni, kao i tužioci, moraju dobiti svaki dokument koji proizilazi iz krivičnog postupka, tako da su vam prva sledeća adresa ako sud i tužilaštvo iz nekog razloga ne žele da vam daju neki papir.
Advokati uvek žele da pričaju s novinarima. Izaći će vam u susret šta god da vam je potrebno i mogu vam reći sve što vas interesuje (jer prisustvuju svakoj procesnoj radnji), ali su, istovremeno, najproblematičniji izvori jer će uvek, bez pardona, tražiti protivuslugu.

U sledećem nastavku: Izvori u sudskom postupku