Verujte instinktu koji vam kaže da nešto „jednostavno ne izgleda kako treba“. Uvek se pitajte „Ko bi mogao da zna?“. Shvatite sistem i tako izbegnite greške u interpretaciji informacija. U potrazi za izvorima - tražite žrtve i neprijatelje. Ne zaboravite da pratite trag novca. I – ne prihvatajte prepreke. 

 

Nakon nekog vremena, svi dobri istraživači naprave mentalni popis saveta, ideja, strategija koje mogu primeniti tokom svog istraživanja. Možda se to ne dogodi svesno, ali se, svakako, uspešni istraživači oslanjaju na iskustvo, posmatranje, obuku, a nekada čak i na ozbiljno izučavanje, kako bi rešili probleme nedostataka informacija. Ovaj istraživački mentalni sklop je odgovoran za rešavanje misterija u vezi sa informacijama više nego, najverovatnije, bilo koji drugi faktor. Ako već niste počeli da zapisujete vaše najbolje strategije, sada je možda krajnje vreme da to učinite.

 

Uspeo sam da svoju listu svedem na šest osnovnih koncepata koje koristim kad god mi je potrebno da rešim probleme u vezi sa informacijama. Proteklih godina imao sam običaj da se vraćam na istraživanja koja sam već obavio kako bih se podsetio šta je to što je zaista bilo uspešno. Na ovoj listi se nalazi svih mojih šest strategija. Šta je to što je vama davalo dobre rezultate u prošlom radu? Koje ste lekcije naučili iz prošlog istraživanja? Ukoliko niste naučili novu lekciju, ili stekli neki novi alat, ili otkrili novi signal za opasnost, vi, zapravo, ne sazrevate.

 

Svakako bi trebalo da sastavite sopstvenu listu. Ali, dok to radite, biće mi zadovoljstvo da sa vama podelim svoju listu. Slobodni ste da prihvatite ili odbacite bilo koju od mojih ideja. Takođe, ukoliko ih možete unaprediti ili se setite nečega što je vama pomoglo a što bi možda moglo i meni da pomogne, molim vas da mi to date do znanja.

 

J. N. I. K. T.

 

Koliko puta vam se desilo da ste nešto posmatrali i da ste osetili da jednostavno ne izgleda kako treba? Ne možete tačno da odredite šta je to, ali vam nešto jednostavno ne izgleda kako treba. Pustite da vam to odzvanja u glavi par sekundi. Jednostavno ne izgleda kako treba. J.N.I.K.T. Verovatno svaki istraživački novinar ima drugačije ime za ovaj fenomen – «Šta nedostaje na ovoj slici?» ili «Nešto je trulo u državi Danskoj» ili «Nešto mi ovde smrdi» ili «Osećam da se ovde nešto mutno dešava»... Kako god da to nešto nazovete, bitno je da ga prepoznate, a još je važnije da onda nešto uradite po tom pitanju.

 

Ako ste dobar istraživač, nećete moći da zaspite dok ne shvatite šta to nije uredu. Odmahivaćete glavom svaki put kad to nešto vidite. To je vrlo slično situaciji u kojoj carinik na granici između dve prijateljske zemlje svakodnevno propušta čoveka na biciklu da pređe na drugu stranu. Čovek kaže da nema ništa da prijavi, ali carinik «oseća negde u stomaku» da ovaj nešto smera. Ipak, svaki put kada carinik pretrese čoveka na biciklu – ne pronađe ništa; ni drogu, ni velike sume novca, ni nakit – baš ništa. Ipak, carinik je spreman da se zakune da lik na biciklu smera nešto loše. Konačno on opisuje tog čoveka svojoj zameni u večernjoj smeni:

 

«A, da, znam o kom liku pričaš», kaže drugi carinik, «Ali, on se uvek vraća u zemlju – pešice». Tek tada je prvi carinik ukapirao – lik švercuje bicikle!

 

J.N.I.K.T.-i su sjajni za rađanje novih ideja. Pitate se zašto gradonačelnika nikada ne viđamo u javnosti petkom i ponedeljkom? Da li možda uzima produženi vikend na račun poreskih obveznika? Zašto senator, bivši ratni heroj, ne obznani javnosti u kojoj je zemlji navodno služio? Da li je moguće da laže o svom vojnom dosijeu? Zašto baš kod jednog sudije svaka osoba optužena za dilanje droge dobije malu kaznu? Da li je sudija možda korumpiran? Zašto se podmetnuti požari dešavaju svaki put kada se eminentni inspektor za podmetnute požare pojavi u nekom gradu? Da li je možda on upravo taj koji podmeće te požare?

 

Ovakve slučajeve je, naizgled, teško dokazati ili se čine šokantnim. Ipak, oni nikada ne bi ugledali svetlost dana da neki istraživač nije malo zagrebao ispod površine i rekao: «Hm... ovo mi jednostavno ne izgleda kako treba».

 

Ko bi mogao da zna?

 

Ovaj koncept se čini tako jednostavnim. No, pre nego što započnete neko istraživanje, jednostavno se zapitajte da li postoji neko ko možda već zna odgovor. Ja mislim da je to stvar genetike. Smatram da je tokom nekoliko miliona godina evolucije, svaki koji nije mogao da se snađe u šumi završio tako što je umro od gladi, a tako je i ispao iz procesa evolucije. To je logično – jer, ako je u blizini bila samo jedna životinja, konkurencija lovaca mora da je bila žestoka. Međutim, sakupljači su verovatno razmenjivali informacije o šumama koje su bogate plodovima. Tako da je to, po mom mišljenju, nešto što se uglavnom ticalo muškaraca. Muškarci su imali moć. Muškarci dugo nisu dopuštali ženama da se bave ozbiljnim poslovima u novinarstvu. Muškarci nisu tražili pomoć. Kada su konačno dopustili ženama da se bave ozbiljnim novinarskim poslovima, obučavane su iz muške perspektive i možda im nije bilo naglašeno da je u redu ako nešto ne znaju. U redu je da pitamo za uputstva i smernice. U redu je da priznamo da o nekim stvarima pojma nemamo.

 

Ako razmislite - logično je. Da li je nam je posao da znamo sve? Ne. Posao nam je da učimo brzo i tačno. Dakle, kako bih se borio protiv onih gena koji me teraju da se pretvaram da već znam odgovor ili da će mi se odgovor javiti kroz neku božansku telepatsku silu, uvek se podsetim da treba da se zapitam ko bi mogao da zna.

 

Evo jednog odličnog primera. Kada sam radio kao producent/novinar za istraživački informativni program na jednoj javnoj rtv stanici smeštenoj na kampusu Državnog univerziteta u Arizoni, imali smo tu pogodnost da smo mogli da koristimo studente žurnalistike kao stažiste i ispomoć. To je bilo sjajno za njih jer su mogli da uče od nas. Jedne večeri sam sedeo sa stažistom koji je bio strašno iznerviran jer nije mogao da nađe ni traga krijumčarima ptica u Phoenixu. Dao sam mu taj zadatak jer sam znao da postoji aktivan ilegalni lanac koji preko granice prenosi papagaje iz Meksika, pritom izbegavajući plaćanje carine, kao i obavezan karantin. U tom trenutku u zgradi je bio samo jedan student iz Nigerije koji je čistio podove da zaradi koji dolar. Slušao sam mog obeshrabrenog stažistu koji se jadao kako šverca verovatno uopšte i nema. 

 

«Pitao sam svakog vlasnika prodavnice kućnih ljubimaca u Phoenixu da li zna za krijumčarenje papagaja, ali mi svi kažu ’ne’. Odustajem. Nema načina da dođem do istine!»

 

Negde baš u to vreme student iz Nigerije je čistio pored nas. «Izvini», pitao sam ga ljubazno, «da li možda znaš nešto o švercu ptica?»

 

«Mislite na papagaje koje prenose preko granice u kombijima??»«Da», rekao sam.«Da, znam za njih. Moj cimer ih švercuje!»

 

Bilo ko može imati odgovor koji vam treba. To ne moraju da budu vladini službenici ili univerzitetski profesori ili bilo ko poseban – samo ljudi koji o nečemu znaju više od vas. Prilično je jednostavno. Šta je to što tražite? Odgovorite na ovo pitanje naglas i onda se zapitajte ko bi to mogao da zna. Da li možda radite priču o doktoru koji je više kasapin nego hirurg? Trebaće vam stručnjak iz ove oblasti koji će kritički sagledati njegove rezultate i pomoći vam oko pitanja koja treba da postavite ili vam ukazati na neke bitne znake na koje treba da obratite pažnju. Kako da nađete takvog stručnjaka? Ko se razume u medicinu? Lekari. Bilo koji lekar. Nazovite bilo kog lekara i pitajte ga za naziv te grane medicine koja vas zanima. Kada to saznate, nazovite nekog specijalistu iz te grane u vašem kraju i pitajte ga gde je najbolji univerzitet na kom se lekari specijaliziraju u toj oblasti. Onda nazovite taj univerzitet i pitajte ko je njabolji, najpoznatiji, najsavremeniji specijalista na svetu. Nazovite tog vrhunskog stručnjaka i pitajte ga / nju ko je u najbolji u vašem kraju. Sigurno će vam dati ime kolege kojem možete da verujete. Onda nazovite tog lokalnog stručnjaka i izvedite ga / nju na ručak. Uskoro će vam postati mentor na toj priči. Sva je prilika i da vrlo dobro poznaje kasapina. Ljudi mu / joj verovatno često dolaze da ispravi greške koje je napravio kasapin.

 

I ne zaboravite na prijatelje, rođake, komšije, kolege na poslu, partnere za džoging i druge koji bi mogli da znaju gde je neko. Neko ko se skriva neće reći velikom broju ljudi gde je, ali njegova majka verovatno zna. Ljudi iz njegove struke verovatno znaju. Ne bojte se da tražite pomoć.

 

FBI i ja smo istovremeno tražili bivšeg uposlenika jedne multinacionalne naftne kompanije osumnjičenog za nameštanje cena. Tražio sam tužbe protiv kompanije i kontaktirao sam jednog bivšeg uposlenika koji je tužio kompaniju (vidi „Žrtve i neprijatelji“ dole) traživši samo jednu stvar – stari primerak kompanijskog imenika. Ubrzo sam u imeniku našao ime čoveka kojeg sam tražio. Nazvao sam njegov stari broj i postavio nekoliko stvarno bezazlenih pitanja, kao što je: „Ko bi mogao da zna gde je gdin. Uposlenik X sada?“. Osoba s druge strane mi je predložila da potražim brata tog čoveka u gradu Milwaukee u državi Wisconsin. Rekla mi je da on tamo radi u policiji. Brzo sam nazvao brata i saznao da je čovek kojeg tražim u Miamiu na Floridi. Posle toga nije bilo teško dobiti njegov broj telefona i nazvati ga. Bio je šokiran što sam ga pronašao, ali mu je bilo i drago što FBI nije bio jednako efikasan.

 

Možete uzeti u obzir i mogućnost da delegirate. Ne morate da budete policajac ili šerif kako biste delegirali. Jednostavno ispričajte ljudima kako radite na uzbudljivoj priči i recite im da oni tu mogu da odigraju važnu ulogu. Recite im kako je moguće da će rezultat svog rada videti na naslovnoj strani sutrašnjih novina ili na glavnom dnevniku. Zapanjiće vas njihova spremnost da vam pomognu.

 

Jedan moj prijatelj je radio priču o pustinjskoj zajednici EL Centro u Kaliforniji. Imao je problema da dobije neke informacije o lekaru koji je bio optužen za seksualno uznemiravanje pacijentkinja. Ni jedna od žrtava nije htela da prizna novinarima ili vladinim istražiteljima šta su tom čoveku dopustile da im uradi dok je bio pod štitom svog autoriteta. Samo je nekolicina žrtava bila voljna da razgovara sa novinarima i policijom o tome šta im je taj čovek uradio. Ali to ne znači da nisu pričale s prijateljicama. Ko bi mogao zna? Kozmetičarke.

 

Moj prijatelj je obišao nekoliko salona lepote u El Centru i „angažovao“ ljude koji tamo rade. Ubrzo su počeli da ga zovu na kuću i prepričavaju tračeve koje su čuli od mušterija. Naravno, moj prijatelj je te informacije mogao da koristi samo kao polazište za dalje istraživanje, ali je cela stvar u svakom slučaju funkcionisala.

 

Uvek postavljajte sebi ključno pitanje – ko bi mogao da zna?

 

Shvatite sistem.

 

Jedna od najvećih grešaka koju mladi i neiskusni novinari istraživači prave je to da ne uspevaju da sagledaju sistem u kome rade. Ne uspevaju da stave informacije koje pronalaze u kontekst sistema iz kojeg one potiču. Veoma je lako pretpostavljati kako sistem funkcioniše. Takođe je lako obrukati se kada dođete do netačnog zaključka na osnovu informacija koje ste dobili iz sistema koji ne razumete.

 

Evo o čemu se tu radi – na primeru. Novinar istraživač je istraživao glasine da su ljudi bliski predsedniku Sjedinjenih Država upleteni u smrt žene koja je tvrdila da je na video kaseti imala inkriminišuće dokaze protiv jednog člana kabineta. Kada je novinar zatražio primerak smrtovnice ubijene, odmah je krenuo da proverava podatke na tom dokumentu. Kada je došao do polja u kojem se navodi ime «izvestioca», video je ime najbolje prijateljice ubijene. Ona je dala svoju pravu adresu - oko 150 km od mesta zločina.

 

Kada je malo dublje zašao u priču, novinar je shvatio i ispravno izvestio da devojka koja je prijavila smrt mesec dana pre ubistva nije dolazila ni blizu mesta zločina, a da tamo nikad nije bila ni posle ubistva. Onda, kako je moguće da je ona bila «izvestilac»? Izveštavanje ovog novinara je bilo stoprocentno tačno, ali je napravio grešku u interpretaciji. Dopustio je da čitalac zaključi da su vladini službenici menjali smrtovnicu kako bi zataškali svoja zlodela. Površno gledano, zvuči logično – osim ako ne želite da shvatite sistem.

 

Šta uopšte znači «izvestilac» u smrtovnici? Na prvi pogled to znači: «ime osobe koja je izvestila vlasti da je neko umro». Da je to tako, svakako da bi bilo teško da najbolja drugarica prva pronađe telo kada je bila 150 km daleko. Sigurno bi izgledalo kao da neko laže. A vladini zvaničnici izdaju smrtovnicu. Liči na korupciju, zar ne? Ali, samo jedan telefonski poziv matičnom uredu ili isledniku bi otkrio ovom novinaru podatak koji nije uzimao u obzir – da je «izvestilac» osoba koja informiše vlasti o svim ličnim podacima preminule osobe koji su potrebni da bi se popunio formular za smrtovnicu. Koje je bilo njeno puno ime, gde je rođena? Ko su joj roditelji? Šta je bila po zanimanju? Adresa? Datum rođenja? Shvatate o čemu se radi? Zamislite samo koliko bi bilo nezgodno da ste čitaoce poslali putem pogrešno interpretiranih informacija.

 

Postoje i drugi razlozi zašto treba razumeti sistem. Kada jednom shvatite sve o nekom sistemu, možete često da saznate za druga mesta gde se nalazi još informacija. Ako neko dobije kaznu za brzu vožnju, saobraćajna policija će objaviti informacije koje ima o pozivu za sud koji je uručen vozaču. Ali, kako se to uklapa u sistem? Osoba koja dobije kaznu i poziv, mora da ode na sud bilo da usprotivi kazni, bilo da je plati, ili oboje. To znači da na lokalnom sudu postoje nekakvi zvanični podaci koji bi mogli da vam budu od pomoći. Vrlo često ćete moći da vidite stvarnu kaznu i poziv koje je izdao policajac. To vam je šansa da saznate gde se neko nalazio u određeno vreme određenog dana. Može li to da bude važno? Da li bi pomoglo kada biste saznali da je u autu, pored vozača, bilo još troje ljudi? Da je padala kiša? Da je vozač trebalo da nosi naočare?

 

Moj princip je da ne čitam sledeću rečenicu nekog dokumenta dok ne razumem prethodnu. Imam i pravilo da čitam ne samo ono što je upisano u neki formular, već i ono što se u formularu traži. Ako se u formularu traži „dokazni materijal“ ali je umesto toga otkucano „usmeni dokaz“, da li to znači da se aplikant naprosto zakleo da su informacije koje je dao istinite? Verovatno ne. Mora da je neko drugi dao usmeni dokaz. Inače, zašto bi se u formularu tražio „dokazni materijal“? Zašto bi uopšte bio štampan formular koji traži dokazni materijal ako se prihvata usmena zakletva aplikanta? Verovatnije je da je neko drugi dao usmeni dokaz u ime aplikanta. Reč te osobe bi u tom slučaju imala vrednost dokumenta ili nekog drugog dokaznog materijala. Kada shvatite sistem, uviđate da možda postoji još neko s kim treba da razgovarate. 

 

A kako ćete da znate ko je to dao usmeni dokaz? Verovatno negde postoji i dokument sa tim podacima - gotovo uvek postoji. Upravo u takvim situacijama treba da poznajete sistem.

 

Lako je zamoliti nekoga da vam objasni sistem (pogledajte sekciju «Ko bi mogao da zna» gore), ali će dobar istraživač pokušati da brzo sam shvati sistem koristeći  logiku. Ako koristite unakrsni indeks za traženje predmeta građanskih parnica i otkrijete da se zvezdica pojavljuje pored nekih od imena poređanih abecednim redom u levoj koloni, a da zvezdica nema u desnoj koloni naslovljenoj „druga strana (u sporu)“ – šta se tu zapravo dešava? Po čemu su to neki ljudi u levoj koloni drugačiji? Da li su možda ti sa zvezdicom oni koji tuže a oni bez zvezdice tuženi? Verovatno. To bi značilo da kada utvrdite ulogu osobe s leve strane, osoba s desne strane mora da ima upravo suprotnu ulogu – ili je druga strana u sporu.

 

Ali ko je onaj koji tuži – osobe sa zvezdicom ili bez nje? Možete da pitate službenika u sudu ili da jednostavno potražite po imenu neki predmet koji već poznajete. Da li ste se vi sami ikada razvodili? Saznaćete odgovor kada pogledate sopstvene podatke. Pošto znate ko je u slučaju vašeg razvoda imao koju ulogu u sporu, lako ćete shvatiti kada se koristi zvezdica.

 

Tražite žrtve i neprijatelje.

 

Žrtve i neprijatelji su obično skloniji da razgovaraju sa vama i mnogo je manja verovatnoća da će obavestiti osobu koju istražujete da ste njuškali okolo. Oni su sjajni izvori. Tačno je da su ljuti i puni mržnje i želje za osvetom, ali obično im je drago da istresu svoju mržnju pred bilo kim ko će ih saslušati. I, naravno, podaci koje daju će skoro uvek biti preuveličani – ponekad će to biti prave bajke – ali će tu uvek biti i grumenja zlata koje se i te kako isplati.

 

Žrtve i neprijatelje nije teško pronaći. Potražite bivše uposlenike ili poslodavce, bivše supružnike ili bivše ljubavnike, ljude koji su se nalazili sa druge strane sudskih tužbi, žrtve krivičnih dela, roditelje bivšeg supružnika, poslovne rivale, a spisak se nastavlja do unedogled.

 

Ako obavite sveoubuhvatno pretraživanje javno dostupnih podataka, te novina i časopisa, verovatno ćete naići na situacije u kojima ima žrtava i neprijatelja. Razgovarajte sa saradnicima i pitajte ko bi mogao biti neprijatelj određene osobe. Ponekad možete pitati i osobu koju istražujete. Nema ništa loše u tome da političaru ili državnom službeniku ili direktoru firme postavite sledeće jednostavno pitanje: “Šta vaši kritičari kažu na ovo?” Oni će često imenovati kritičare, a zatim vam reći zašto uopšte ne treba da im verujete.

 

Odlična osoba koja vam može pomoći da nađete žrtve i neprijatelje ljudi izabranih na državnu funkciju je šef izbornog štaba najvećeg protivnika. Mnogi kandidati unajmljuju specijaliste za “istraživanje protivnika” – privatne istražitelje koji iskopaju svu moguću prljavštinu koja se može zamisliti o protivničkom kandidatu. Skoro uvek pronađu podatke koje na kraju ne iskoriste. Na primer, možda otkriju da je protivnički kandidat imao ljubavnu avanturu ili da je nekad koristio drogu ili bio uhapšen. Ali, ako je i njihov kandidat imao ljubavnu avanturu ili nekad koristio drogu ili bio uhapšen, ovaj podatak će ostati u tajnosti. Iako bivši istražitelj protivničke strane ili bivši šef izbornog štaba verovatno nikada neće dozvoliti da ga citirate (neće progovoriti “on the record”), velika je šansa da će vam ukazati gde da sami nađete te informacije.

 

Takođe imajte na umu da se neke osobe koje su najbliže osobi koju istražujete mogu, na svoj način, osećati žrtvom. Jednom sam bio angažovan da proučim račune za putne troškove sudije koji je bio toliko nesposoban da su advokati odbrane često tražili drugog sudiju. Državnim zakonom je optuženom dozvoljeno da “razreši” jednog sudiju jedan put u toku svog suđenja. S obzirom na to da je ovaj sudija bio jedini sudija na kilometre daleko, predsjedavajući sudija je stalno morao da poziva drugog sudiju koji je na suđenje putovao avionom. To znači da je nesposobnog sudiju takođe trebalo avionom slati negde drugo da zameni nekog odsutnog sudiju – jer ne možete tek tako pustiti lošeg sudiju da ne radi. Moj posao je bio da saznam koliko novca su poreski obveznici trošili na slanje ovog sudije zabušanta u udaljene gradove.Njegova pomoćnica je bila gotovo tri puta starija od njega i bilo je jasno da decenijama vodi taj sud. Kada sam je upitao mogu li pogledati račune od sudijinih troškova, pogledala je na svoj sat i pokazala prema ormaru za spise.

 

“Vidite, skoro je podne i ja idem na ručak,” rekla je hladno. “Računi su u tom ormaru za spise. Aparat za fotokopiranje je tamo. Možete opet doći za sat vremena ili da vas zaključam u kancelariji dok sam na ručku.”Njen neočekivani poziv da pregledam sve što želim mi je odmah kazao da je ona ili žrtva ili neprijatelj. Nakon što sam sve iskopirao i ona se vratila, pozvao sam je na večeru da mi ispriča sve o nesposobnosti sudije.Nemojte ih prevideti – žrtve i neprijatelje. Oni mogu biti pun pogodak!

 

Pratite trag novca.

 

Ja sigurno nisam prvi novinar koji vam preporučuje da sledite dolar, franak, pezos, jen ili kecal ili kolon. Ma koliko to trivijalno zvučalo, morate se uvek setiti da sledite trag novca. Skoro da nema istraživanja u kojem ne postoji jasan i zaseban trag novca. Ubica je morao da kupi pištolj od nekoga. Sveštenik koji je pobegao sa novcem crkve je morao od nekoga da kupi avionsku kartu i nema sumnje da će novac negde trošiti. Napastvovatelj deteta je morao imati telefonske račune da bi mogao da zove svoju žrtvu. Zarada od prodaje droge je morala negde biti oprana.

 

Ovde su često od pomoći javno dostupni dokumenti. Nije teško otkriti koliko je koštao auto koji on vozi, koliko je koštala kuća u kojoj živi, koliki su porezi na avion koji poseduje. Možda je prijavio bankrot ili je bio tužen i njegovi podaci o porezu na prihod su završili u sudskom spisu kao dokazi.

 

Imajte na umu da novac može biti u drugom obliku. Lep komad zemljišta, na primer, odličan je mito. Želite da isplatite političara za potpisivanje zakona koji je povoljan za vaš posao? Samo mu dajte komad zemlje koji će jednog dana biti vredan. Naravno, vlasništvo prenesite na njegovog šurjaka ili rođaka ili advokata – samo da nije na njegovo ime. Kada on napusti tu dužnost i kada prođe određeno vreme, možete preneti vlasništvo direktno na njega. I ne zaboravite porodičnu zadužbinu. Naziv zadužbine ne mora biti porodično prezime. John McMillan može svoju porodični zadužbinu nazvati Zadužbina porodice Butterfly (the Butterfly Family Trust).Kada su predsednik Ronald Reagan i njegova supruga Nancy napustili Belu kuću, uselili su se u vilu vrednu 2,5 miliona dolara u otmenom delu Bel Aira u Los Angelesu. Vlasnički list je prvo glasio na Wall Management Services, Inc., korporaciju iz Kalifornije koju su osnovali Reaganovi bogati prijatelji u vreme kupovine kuće. Kada je Reagan otišao s vlasti, po novom vlasničkom listu vlasnik je sada bio Wall Management Services Trust, koji je kuću kupio za 3 miliona dolara. Pošto podaci o zadužbinama (engl. trust, prim. prev.) nisu javni, ne zna se ko je bio u Trust-u u vreme kupovine. U svakom slučaju nije glasio na Reaganovo ime. Slučajno su Republikanci još uvek bili na vlasti, sa predsednikom Georgeom Bushom na čelu.

 

Ali, kada je Bush izgubio na izborima koji bi mu omogućili drugi predsednički mandat i otišao sa mesta predsednika 1993. godine, vila Reaganovih je ponovo promenila vlasnika. Ovaj put je dokument o vlasništvu, na kojem su sada Ronald i Nancy Reagan bili navedeni kao upravitelji Wall Management Services Trusta, pokazivao da je ovaj Trust preneo pravo vlasništva na Zadužbinu porodice Reagan (the Reagan Family Trust). Nikakav novac nije prešao iz ruke u ruku. Da li su Reaganovi bili deo Wall Management Services Trusta od početka? Da li su platili 3 miliona dolara za kuću ili su njihovi bogati prijatelji imali udela u zadužbini? Da li su prijatelji dali novac za kuću? Prenos vlasništva koji nije uključivao novac nakon što Republikanci više nisu bili na vlasti je trebalo da natera nekoga da se zapita o čemu se tu radi.

 

Nije lako, ali ako zamislite tok novca, a zatim zamislite ko može da ga vidi, dotakne, radi s njim, čuva ga, upravlja njime i troši ga, bićete na pravom putu da novac i sledite.

 

Ne prihvatajte prepreke.

 

Previše mladih novinara ili istraživača donosi loše navike iz škole ili kuće u svoju novu profesiju. Bilo je zaista lako reći “Pas mi je pojeo domaći” ako niste uradili zadatak. Čini se da se kompjuter uvek “sruši” sa svim vašim istraživačkim beleškama koje se tako izgube bespovratno. Uvek se nađete u zastoju na autoputu kada treba da budete negde gde ne želite da budete. Priznajte. Bili ste sretni što vam budilnik nije zazvonio i što ste propustili događaj kojem zaista niste želeli da prisustvujete.

 

Svi smo to radili. Ono na šta želim da vam skrenem pažnju je situacija u kojoj ste to radili, jer ste se plašili da nećete uspeti u onome što radite. Ako obavite zadatak i ne uspete, drugi će saznati da niste tako dobri kao što ste im rekli. Ali, ako se pojavi neka druga prepreka, koja ne zavisi od vas, i spreči vas da završite posao, ne možete nikako pretrpeti neuspeh. Krivica nije bila vaša.

 

Ovo može biti ubitačna praksa – ubitačna za vašu karijeru, u svakom slučaju. Na vama je da se upitate da li zaista želite da rizikujete neuspeh. Da li su izgovori koje sebi govorite nešto u šta stvarno verujete? Kada drugi to rade, odmah to prepoznate. Treba puno truda da i to prepoznate i kod sebe.

 

“Mogao sam da jašem tog bika 20 sekundi”, rekli biste, “da nisam to jutro dobio grip. Šteta što nisam mogao da jašem.” Vidite kako ova izjava može ljude navesti da pomisle da ste kralj rodea. Ali, ako uzjašete bika i on vas odmah baci na zemlju, svet će saznati da niste baš tako dobri.

 

Nema nikakvog razloga da ne budete dobri u prikupljanju informacija. Ja volim da uporedim dolaženje do rešenja neke misterije sa majstorom borilačkih veština koji rukom lomi naslagane daske. Rečeno mi je da on vizualizira svoju ruku sa druge strane dasaka i ona upravo tamo i dospe. Ako zamisli daske – samu prepreku – ona će uvek biti neprobojna, a on će polomiti zglobove.

 

Nemojte sebi da govorite “Baš se pitam da li ću pronaći te informacije.” Ako to kažete, sigurno ih nećete pronaći. Umesto toga, recite sebi: “Znam da ću naći te informacije. Jedva čekam da vidim kako ću to uraditi.”

 

Sretan lov.

 

Zahvaljujemo se autoru na dozvoli da tekst preuzmemo i prevedemo sa njegovog sajta www.donray.com. Oprema teksta: NetNovinar.org.