Cyber criminal - zlostavljači iz anonimnosti
Cyber criminal - zlostavljači iz anonimnosti
Branislav Grković, polaznik “Programa istraživačkog novinarstva: Priče na temu organiziranog kriminala” NetNovinar trening centra Mediacentra Sarajevo i Centra za istraživačko novinarstvo iz Zagreba, otkrio je da zakoni u Srbiji posjedovanje dječje pornografije ne tretiraju kao krivično djelo. Priča je objavljena na četiri strane u listu “Vreme”, 08. februara 2007. i možete je pročitati ovdje.
Priča Branislava Grkovića objavljena je u listu „Vreme“ u formi:
Nadnaslov: Sajber kriminal
NASLOV: Zlostavljači iz anonimnosti
Podnaslov: Ukoliko bez dozvole imate pištolj, preti vam kazna zatvora do 3 godine. Za hard-disk pun dečje pornografije, ili 100 DVD-ova na policama na policama nečije sobe, nikakva kazna nije predviđena. Posedovanje pornografskog materijala u kojem su iskorišćena deca, u Srbiji nije krivično delo.
POTPIS: Branislav Grković
Pre nekoliko meseci, u jednom gradu u Srbiji, oko 19.30, Jovan (pravo ime poznato redakciji) je izašao iz kuće i pošao u grad. Sa telefonske govornice pozvao je čoveka kojeg je ranije istog dana upoznao na chatu kao 25-godišnjeg Branislava. Utvrdili su da Jovan ima nešto što zanima Branislava. Jovan mu je dao uputstvo - ostaviće mu tri DVD-a na tačno određenom mestu, koje je u je unapred smislio, pred palatom mračne, manje prometne uličice u centru grada. Brzo je otišao do palate, sakrio „robu“ na dogovoreno mesto i još brže otišao do govornice u obližnjem parku. Nestrpljiv, ubrzo ga je ponovo pozvao. „Je'si krenuo? Gde si?“ „Ulazim u ulicu,“ odgovorio je Branislav. Jovan spušta slušalicu ali, ne može da izdrži neizvesnost. Ponovo zove. „Uzeo sam. Ostavio sam pare,“ kaže Branislav, i Jovan najzad kreće. Umesto 1.500 dinara, pojavljuje se policija u civilu i hapsi ga. U decembru prošle godine, Jovan je osuđen na šest meseci zatvora, uslovno na godinu dana. Ovo je tek treća presuda u Srbiji zbog distribucije pornografskog materijala za koji su iskorišćena deca. U istrazi, Jovan je ispričao da je za nekoliko meseci preko Interneta nabavio oko 20 gigabajta pornografskih snimaka sa decom. Odlučio je da zaradi nešto novca i na chatu je pokušao da pronađe kupca. Nije imao sreće.
CYBER SAČEKUŠA: Pomenuti slučaj jedinstven je u Srbiji još po nečemu. Do njega se došlo tako što pomenuti „kupac“ Branislav nije bio „ljubitelj dečje pornografije“. On je, prepoznavši Jovanovu ponudu kao nešto protivzakonito, sam organizovao „kupoprodaju“ i sve prijavio policiji. Internet je, osim što daje neograničene mogućnosti za edukaciju, zabavu, poslovanje, otvorio i sijaset mogućnosti za zloupotrebu. Trenutan ukupni broj korisnika interneta na svetu (Internet World Stats, januar 2007.) je oko milijardu i devedeset pet miliona i ne može se očekivati da se sprečavanje nepoželjnih sadržaja svali samo na organe pojedinih država i Internet industriju. Inhope ( Internet Hotline Providers in Europe ), na primer, predstavlja mrežu nacionalnih hotline operatera čija je uloga da samim korisnicima omogući da prijave ono što smatraju nepoželjnim sadržajem na Internetu. Zatim Inhope rade procenu da li je to zaista sadržaj koji je u suprotnosti sa lokalnim zakonima. Ako se tako nešto utvrdi, šalje se obaveštenje policiji. Ako se ustanovi da sadržaj potiče sa teritorije zemlje, obaveštenje se šalje na internacionalnu mrežu ovakvih servisa i lokalni hotline operateri zatim obaveštavaju svoju policiju o tome. Inhope funkcioniše kao neprofitna organizacije čije delovanje sa 50 odsto sredstava finansira EU, a sa 50 odsto sami Internet provajderi.
„Što se tiče dečje pornografije na Internetu, policija može postupati prema obaveštenjima samih korisnika. Morate im omogućiti da vas obaveste ako primete tako nešto, pošto je iluzorno pomisliti da policija može videti sve ono što se pojavljuje na mreži”, kaže Ognjen Haramina, Načelnik odseka za kompjuterski kriminal hrvatske policije i jedan od vodećih stručnjaka za cyber-kriminal u našem regionu. Haramina je na poziv američkog FBI, član posebne međunarodne jedinice koja se bavi otkrivanjem dečje pornografije na Internetu i na čelu je specijalne policijske jedinice hrvatskog MUP, koja broji oko 30 ljudi i koja je u proteklih nekoliko godina puno uradila na suzbijanju piraterije u Hrvatskoj. Takođe, Hrvatska je do danas procesuirala 120 slučajeva iz oblasti dečje pornografije.
Predsednik Udruženja Internet provajdera Srbije Vojislav Rodić kaže da bi nešto poput Inhope bio put kojim bi trebalo da krene i Srbija: „Ne treba dodatno opterećivati Internet provajdere i njima dodeliti ulogu cenzora. Najbolje je formirati specijalizovane organizacije kojima korisnici mogu da prijave nešto što je sumnjivo“. Rodić dodaje da u Srbiji ne postoji adekvatna pravna regulativa, a za to kao primer navodi i činjenicu da propisi koji uređuju rad ovakvih preduzeća ne preciziraju koje podatke je provajder obavezan da čuva i koliko dugo, što je od ključne važnosti za ulaženje u trag nekome ko je na Internetu počinio krivično delo.
FORE I FAZONI PEDOFILA: Internet nije proizveo pedofiliju. Njega su pedofili iskoristili. Ranije su morali fizički da se nađu da bi razmenili ovakve materijale. Danas operišu u anonimnosti nepreglednog mora korisnika svetske kompjuterske mreže. Koliko god, međutim, Internet izgledao beskrajan, i na njemu je, kada cyber-policija sazna za ilegalne delatnosti na mreži, moguće locirati one koji čine krivična dela, ili barem kompjutere sa kojih su ih počinili. Svaki računar koji se uključi na Internet, naime, dobija IP adresu, koju u tom trenutku ima samo ta internet konekcija i ni jedna više na čitavoj mreži. IP adresa i vreme konekcije dovoljni su podaci za lociranje računara sa kojeg je veza uspostavljena. Pitanje je da li će istražnom sudiji samo pristup ovakvom sajtu biti dovoljan razlog da izda naredbu da policija naruši nečije ustavno pravo na nepovredivost stana?"Pitanje je da li će istražnom sudiji samo pristup ovakvom sajtu biti dovoljan razlog da izda naredbu da policija naruši nečije ustavno pravo na nepovredivost stana?"
To znaju i pedofilske grupe i, logično, pokušavaju da se zaštite. “Osoba koja pokuša da distribuira dečju pornografiju, na Internet će se spojiti preko svog provajdera. Po pravilu, ona će, da bi sakrila svoj trag, proći jedan ili veći broj proxy servera, tako da će od tog momenta imati IP adresu proxy servera, a ne računara preko kojeg je pristupila Internetu. Većina proxy servera neke stvari ne dopušta, pa ti ljudi često koriste proxy servere kod kojih se usluga plaća. Plaćanje kreditnim karticama se smatra vidom identifikacije, pa je nakon toga korisniku dozvoljeno da radi šta hoće, jer se drži da više nije anoniman. Zato plaćaju uglavnom ukradenim ili falsifikovanim kreditnim karticama, ” objašnjava Haramina.
Okvirno se mogu odrediti dve grupe cyber pedofila, oni koji samo distribuiraju dečju pornografiju za novac i oni koji se okupljaju i zarad svog „uživanja“ međusobno je razmenjuju. Procenjuje se da na globalnoj mreži postoji oko 100.000 pedofilskih stranica. Ovakvi sajtovi, kako je objasnio Haramina, imaju kratak vek na mreži. Od nekoliko sati do mesec dana, da bi se sami ugasili i vrlo brzo pojavili pod drugim imenom, kako bi policiji otežali njihovo pronalaženje. Haramina kaže i da se stranica koja postoje nekoliko meseci, prava retkost. „Ako u tom vremenu ne uspete sve to izlocirati, prikupiti podatke, onda ćete verovatno u konačnom ishodu izgubiti onog ko je organizovao ceo taj posao. U proseku, na svetskom nivou, oko 50 odsto vlasnika stranica se uspe otkriti u slučaju da stranica postoji makar mesec-dva”.
Troškovi za postavljanje sajta su mali. Ako je prosečna mesečna pretplata 30 dolara, nekoliko stotina posetilaca autoru sajta donose sasvim pristojan novac. Ako uz to jedna osoba ima nekoliko sajtova, to je već izvor ozbiljne zarade.
Pristup ovim stranicama nije jednostavan. Običnim pretragama nemoguće ih je pronaći, jer su pedofilski krugovi razvili svoj sistem zaštite. Onaj ko poželi da pristupi ovakvom sajtu, moraće pre toga da dokaže da je „istinski ljubitelj“, tako što će prvo proći nekoliko „stepenika“. Sa jednog sajta dobiće poziv da dođe na drugi, na kojem će dobiti lozinku za ulazak na treći, da bi na kraju za lozinku za ulazak na naredni nivo morao da ponudi snimke koji im do tada nisu bili poznati, ili koje je sam „kandidat“ napravio.
Još jedan način zaštite je šifrovanje fotografija. Digitalna fotografija se sastoji od tačaka (piksela) koje su definisane koordinatama i nijansom boje. Šifrovanjem ova dva podatka, za vas će fotografija postati neraspoznatljiva brljotina, ali ako posedujete šifru, sa nekoliko "klikova" mišem, ona će postati ono što je i bila - fotografija.
Za skrivanje svog identiteta, pedofili ili oni koji se bave distribucijom, osim proxy servera, koriste i druge tehnike. Razvoj Interneta omogućio im je da skrivaju svoje fajlove i mesto odakle su poslati. Primera radi, možete da pošaljete mail iz Beograda, a da izgleda kao da ste ga poslali iz Rusije, tako što ćete iskoristiti usluge web servisa koji šalju dalje mail na naznačenu adresu, brišući adresu sa koje je on prvobitno poslat. Adrese i proxy servera i sličnih web servisa vrlo je lako pronaći na Internetu, kao i uputstva za njihovo korišćenje.
Pored svih nabrojanih tehnika, predofili imaju i razvijen poseban žargon za međusobno prepoznavanje. I pored svega, apsolutne zaštite nema, a Haramina navodi da je najefikasniji način borbe protiv pedofila ubacivanje u njihove krugove. “Najjednostavnija mogućnost penetracije u te grupe je da kriminalistički obradite pojedinca iz grupe i da vam on da podatke o pristupu. Onda možete nastaviti funkcionisati kao da ste on i prikupljati informacije. Međunarodna jedinica koja je bila stacionirana u Baltimoru uspela je da za godinu dana ostvari 24 penetracije i na kraju je otkriveno oko 2.000 ljudi”.
ZAKON?!: Iskorišćavanje dece za pornografiju Krivičnim zakonikom Republike Srbije regulisano je članom 185. koji kaže da „ko iskoristi dete za proizvodnju slika, audio-video zapisa ili predstavu kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina“, dok „onaj ko prodaje, prikazuje javno izlaže ili elektronskim putem čini dostupne ovakve sadržaje kazniće se zatvorom do dve godine“. Ovde je zakonodavac načinio ozbiljan propust. Ukoliko bez dozvole imate pištolj, preti vam kazna zatvora do tri godine. Za posedovanje narkotika takođe je zaprećena kazna od tri godine. Za pun hard-disk dečje pornografije, ili 100 DVD na policama nečije sobe, nikakva kazna nije predviđena. Posedovanje pornografskog materijala u kojem su iskorišćena deca, u Srbiji nije krivično delo. Zamenik drugog opštinskog tužioca u Beogradu Branko Stamenković, koji je učestvovao u rešavanju dva slučaja u kod nas, kaže da je ovo ozbiljan nedostatak našeg zakona, iako je kriminalizacija posedovanja ove vrste pornografskog sadržaja standardna u zemljama EU. „Mi ćemo kao zemlja biti obavezni da sankcionišemo i posedovanje ovakvog materijala, jer je naša zemlja potpisnica Cyber konvencije Saveta Evrope. Zabrana posedovanja ovakvog materijala je neophodna, jer sva dosadašnja iskustva govore da izvršioci ovog krivičnog dela prolaze kroz jedan psihološki razvoj - od interesovanja za gledanje ovakvih sadržaja, do pokušaja realizacije svoje fiksacije u realnom životu“.
Ognjen Haramina kaže da u Hrvatskoj postoji član zakona čiji cilj da deluje „povratno preventivno“ : „Svetske statistike govore da 60 odsto ljudi koji imaju takve sadržaje i gledaju ih, kad-tad nasrnu na decu. Ne možete suzbijati proizvodnju nečega ako u isto vreme niste uticali na potražnju. Većina razvijenih zemalja kažnjava one koji poseduju, ali su oni u boljem položaju u odnosu na one koji i distribuiraju dečju pornografiju. Poenta je u tome da se takve osobe pronađu dok još samo gledaju i nisu napravili veću štetu, da bi nakon što budu procesuirani i ponovo se uključe u društveni život prestali da se bave takvim stvarima“.
Načelnik službe za suzbijanje kriminala MUP Republike Srbije, Zoran Đokić, navodi da bi posedovanje moralo biti sankcionisano, jer bi to policiji olakšalo posao i omogućilo da lakše identifikuju distributere dečje pornografije. On kaže da je srpska policija dobijala dojave od stranih kolega da se sa određenih IP adresa iz Srbije pristupalo nekim pedofilskim forumima i sajtovima, ali da nisu mogli da reaguju, jer posedovanje dečje pornografije nije kažnjivo. „Po ovlašćenjima koja sada imate, po zakonu, ne možete da izvršite pretres stana i izvršite uvid u nečiji računar ukoliko nemate bar osnov sumnje da je on to i razmenjivao Pitanje je da li će istražnom sudiji samo pristup ovakvom sajtu biti dovoljan razlog da izda naredbu da policija naruši nečije ustavno pravo na nepovredivost stana?"
Đokić objašnjava da za tako nešto, u praksi, mora da postoji dobar razlog: „Razlog može biti samo krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti i za koje postoji osnov sumnje da je izvršeno. Ako posedovanje nije krivično delo, mi smo zatvorili dve stvari. Prvo, taj čovek je automatski amnestiran i drugo, nemate mogućnost da vidite od koga je to preuzeo i da dođete do onoga ko je to proizvodio“.
Izostanak posedovanja dečije pornografije kao krivičnog dela još je nejasnije ako se pogleda hronologija. Prvi put, iskorišćavanje maloletnika za pornografiju, u srpsko zakonodavstvo uvršteno je aprila 2003. godine. Aprila 2005. kao prvi srpski cyber kriminalac označen je srednjoškolac iz Šapca (vidi okvir: Dva slučaja i jedan zamalo) u čijem su računari pronađeni snimci i tekstovi koji se smatraju dečjom pornografijom. Pošto nije dokazano da je to razmenjivao, bio je oslobođen. Septembra 2005. godine Skupština Srbije usvojila je novi Krivični zakonik u kojem posedovanje ovakvih sadržaja nije određeno kao krivično delo.
Profesor Zoran Stojanović, koji je bio predsednik komisije za izradu Predloga krivičnog zakonika, slaže se da bi ozbiljno trebalo razmotriti kažnjavanje posedovanja: „Kada je donošen Krivični zakonik, rađeno je to za dosta kratko vreme. Bilo je tu i drugih krivičnih dela koja su verovatno bila važnija. U svakom slučaju, tokom izrade KZ-a ovo nije bilo u centru pažnje. Stvar je zakonodavca, nadležnog predlagača da, kada se budu radile izmene i dopune, nešto uradi u tom pravcu. Ovo je i za javnost bilo periferno“.
BORBA NA PAPIRU: Jedan od prvih i najznačajnijih međunarodnih dokumenata koji se bavi ovom problematikom je Konvenciju Saveta Evrope o borbi protiv cyber kriminala, koje je Srbija potpisnik, ali je parlament još nije ratifikovao iako je zakon o ratifikaciji spreman. Još juna 2005. godine Skupština Srbije usvojila je Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visoko-tehnološkog kriminala. Ovaj zakon stupio je na snagu bez odloženog dejstva i predviđa formiranje specijalizovanog suda i tužilaštva, kao i posebne policijske jedinice za suzbijanje ove vrste kriminala. Njihovo formiranje, prema ovom zakonu, trebalo je da obezbede ministarstva policije i pravde. Danas, više od godinu ipo dana kasnije, niti su formirani specijalni sud i tužilaštvo, niti je formirana posebna policijska jedinica. Tužilac Stamenković kaže da je od svega predviđenog, formirano samo jedno odeljenje u Okružnom sudu u Beogradu, ali ni ono nije napravljeno kako je bilo zamišljeno: “Nije formirano ni posebno tužilaštvo za visoko-tehnološki kriminal. Republički tužilac je taj koji bi trebalo da imenuje posebnog tužioca i da sredstva koja su već izdvojena na vladi, a to je bilo još krajem 2005. budu realizovana. Izdvojena su značajna sredstva i za tužilaštvo i za sud, mislim da se radi o 24 miliona dinara po organu, tako da ne dostaje samo ta konačna odluka, u konkretnom slučaju republičkog tužilaštva“.
Zašto još nije formirana specijalna policijska jedinica, bilo je pitanje koje smo postavili Zoranu Đokiću. „Verujte, ja ne znam pravi odgovor na to pitanje. Zakon je donet i on bi trebalo da se primenjuje.“ Đokić smatra da se kod nas još uvek, u dovoljnoj meri, ne prepoznaje opasnost od cyber kriminala. „Prvo mora da postoji svest da je cyber kriminal prisutan i kod nas. Za sada, svi razmišljaju da ga ima onoliko koliko ga otkrijemo, a otkrijemo jako malo. To ne može da bude posao kojim se neko uzgred bavi, nekoliko entuzijasta u MUP-u i tužilaštvu. Mora da postoji specijalna služba za suzbijanje visokotehnološkog kriminala čije će jezgro činiti policajci koji će znati kako da pribave digitalni dokaz“.
Ambasador SAD u Srbiji Majkl Polt, kako su preneli mediji, rekao je da su SAD spremne da pomognu Srbiji u borbi protiv dečje pornografije: „Spremni smo da pomognemo vašoj policiji da se opremom i odgovarajućim sredstvima i znanjem za borbu protiv takve vrste kriminala.“ Naš izvor pri američkoj ambasadi rekao je da Srbija ne bi bila prva zemlja u kojoj su vlasti SAD uložile velika finansijska sredstva i obezbedila edukaciju za policajce koji se bave ovim vidom kriminala, kao i da se ovakva izjava može protumačiti kao otvorena ponuda za razne vidove pomoći. Da li su čelni ljudi policije nešto konkretno uradili po pitanju ove ponude? Još marta prošle godine predstavljen je projekat borbe protiv ekonomskog kriminala u Srbiji vredan 1,6 milona evra, kojim Evropska agencija za rekonstrukciju i Savet Evrope žele da pomogne jačanje institucija i poboljšanje zakona. Deo ovog novca namenjen je i za brobu protiv visokotehnološkog kriminala.
Ognjen Haramina, koji kaža da ima odličnu komunikaciju sa srpskom policijom, objašnjava da je ključna stvar u razmeni podataka: “Internet nema fizičke granice, tako da bilo koje krivično delo iz oblasti cyber kriminala vi možete počiniti sa bilo kog mesta na svetu. Drugi aspekt problema je što ćete, ako nadzirete rad pojedinog servisa pomoću alata koji za to služe doći u situaciju da će te u jako kratkom vremenu otkriti jako puno osoba koje se bave distribucijom ili poseduju takav materijal. Ali, ako ste mala zemlja kao što su to Hrvatska i Srbija, bićete u poziciji da će jako puno ljudi biti iz drugih zemalja, a jako malo iz vaše. Tako da se ovaj problem u osnovi svodi na međunarodnu razmenu podataka. Kada smo se počeli intezivno baviti ovim problemom, slali smo podatke drugim policijama, da bi se posle njihove obrade to počelo vraćati nazad. MUP Hrvatske u poslednje dve tri godine dobija puno obaveštenja od drugih policija, kad one uoče osobe sa područja RH umešane u nekakav kriminal na Internetu. Ta razmena podataka među policijama u svetu je sve intenzivnija. Ono šte je najbolje, a što se dogodilo u poslednje vreme, je činjenica da su te zemlje prepoznale našu infrastrukturu za borbu protiv distribucije dečje pornografije, tako da nam sada dostavljaju podatke koji će na kraju još poboljšati naše rezultate”.
Da Jovan, s početka teksta nije pokušao da zaradi nešto novca, mogao bi mirno da nastavi da nabavlja dečju pornografiju. Srbija je i dalje zona u kojoj se, zbog nepotpunog zakona, lako može izgubiti trag međunarodnoj distribuciji pedofilskih sadržaja. Najbrži put da posedovanje dečje pornografije postane protivzakonito jeste da izmenu zakona iniciraju vlada ili grupa poslanika. Poslanicima treba samo dobra volja i nekoliko minuta rada i već bi bio napravljen dobar korak u dobrom pravcu. A bio bi ispunjen i jedan standarad Evropske unije.
ZAKON: Osim što posedovanje dečje pornografije nije krivično delo, zakon ima i preblagu kaznenu politiku. U Hrvatskoj je za sve one koji distribuiraju ili pribavljaju ovu vrstu materijala, zaprećena kazna od jedne do deset godina. Branko Stamenković smatra da bi kazna za distribuciju morala da sa sadašnje „do dve“ bude povećana na „do pet“ godina zatvora. Profesorka Fakulteta organizacionih nauka i jedna od retkih koja se bavi tematikom cyber kriminala, Mirjana Drakulić, smatra da naše zakonodavstvo nije u dovoljnoj meri obuhvatilo problem dečje pornografije. I ona kao prvu zamerku navodi preblage kazne: „Iza svega stoji organizovani kriminal, povezan sa trgovinom ljudima i decom, i iskorišćavanje dece za prostituciju. Povezanost ovih ljudi je, zahvaljujući informacionim tehnologijama, na globalnom nivou“. Profesorka Drakulić navodi primer Belgije, koja važi za jednu od zemalja sa najstrožim kaznama u oblasti dečje pornografije, u kojoj su predviđene kazne i do 20 godina, na Tajlandu čak i smrtna kazna, a u Poljskoj se razmišlja o uvođenju smrtne kazne ako je tokom proizvodnje ovakvih snimaka došlo do smrti deteta. „Ono što bi trebalo da se uradi kod nas, jeste da se osavremeni krivični zakonik i da se uvedu novi oblici ovog krivičnog dela. Zakonom bi trebalo i da bude obuhvaćeno ono što se zove „virtuelne slike“, što se već nalazi u zakonima SAD i Velike Britanije, a o tome se razmišlja i u većini evropskih zemalja“.
Organizacija ECPAT International koja se bori protiv iskorišćavanja dece, takođe upozorava na opasnost koju predstavljaju virtuelne slike. Korišćenjem digitalnog grafičkog softvera, moguće je kombinovati dve ili više slika u jednu, ili izmeniti slike da se napravi potpuno nova. To je proces zvani „metarmofoza“. Nepornografske slike „stvarne“ dece izmenama mogu da se preprave tako da postanu pornografija i pornografske slike „virtuelne dece“. Ovo otvara nova pitanja i sporove. Da li „virtuelno dete“ može biti maloletno? Može li biti zločina bez realne žrtve? Dečja pornografija, međutim, nisu samo slike obnažene dece. Postoji jasna veza između dečije pornografije i pravog seksualnog zlostavljanja. Želja za seksom sa decom kod korisnika ovakvih ilustracija postoji, bez obzira na to da li se radi ili ne radi o slici „stvarnog deteta“, stav je ove organizacije. Pitanje je, da li se želje smeju kažnjavati?
Stručnjaci iz oblasti cyber kriminala naglašavaju da se iskorišćavanje dece ne sme posmatrati kao izdvojeni problem jedne države. U tom smislu ukazuje se da je neophodno zakonski odrediti šta je dete. Član 1. Konvencije UN o pravima deteta propisuje da je dete osoba do 18 godina, osim ako punoletstvo ne stiče ranije, u skladu sa nacionalnim pravnim propisima o deci. U Srbiji, dete je osoba koja nije navršila 14 godina. Iz toga proizilazi još jedan problem našeg zakona. U naslovu člana 185 stoji: „Prikazivanje pornografskog sadržaja i iskorišćavanje dece za pornografiju“. Prethodna verzija ovog člana odnosila se na sve maloletnike. Pitanje je šta se dešava sa osobama između 14 i 18 godina i da li su snimanje i distribucija pornografskog materijala čiji su oni akteri kažnjivi. Branko Stamenković smatra da bi se ova nepreciznost morala otkloniti: „U praksi bi to značilo da bi se, pozivajući se na druge članove krivičnog zakonika, ovaj član primenio na sve maloletnike, ali smatram da je potrebno da se taj član izmeni i da se njime obuhvate sva lica do 18 godina starosti, zarad preciznosti“.
NVO BEOSUPPORT (Beogradska podrška eksploatisanoj deci i omladini) još je 2004. godine predala Skupštini Srbije inicijativu (koju je podržalo 30 hiljada građana) da se starosna granica deteta sa 14 poveća na 16 godina. Skupština Srbije nikada nije raspravljala na ovu temu.
DVA SLUČAJA I JEDAN ZAMALO: U Srbiji su do sada procesuirana tri slučaja distribucije dečje pornografije. Prvom presudom je na tri godine osuđen Nikola Bugarčić, tada zaposlen kao vozač u sedištu OEBS u Beogradu. Sud je utvrdio da je po ceni od 150 evra prodao pet diskova sa pornografskim materijalom na kojem su se videla deca i pokušao da proda još tri. Ubrzo zatim, na 12 godina zatvora osuđen je Jugoslav Stefanović. Osim što je distribuirao ovakav materijal, Stefanović ga je i sam proizvodio, šta više, i sam učestvovao u tome, pred kamerama, pa je osuđen i za krivično delo protivprirodnog bluda i obljube nad licem koje nije navršilo 14 godina. Do oba slučaja došlo se nakon dojave FBI-a da neko sa teritorije Srbije šalje ovakve materijale drugim korisnicima Interneta. FBI je krajem aprila 2005. godine obavestio srpsku policiju da je sa mail adrese lili4all@yahoo.com, njihov agent dobio pet mailova i ukupno 23 fotografije i da je ustanovljeno de se distribucija obavlja sa računara u Srbiji. Dostavljeno je pet IP adresa koje je koristio srpski provajder i vreme konekcije na Internet. Prve provere pokazale su poklapanje dve od pet konekcija i trag je vodio u Šabac, gde su u računaru jednog srednjoškolca pronađene pedofilske fotografije i tekstovi na srpskom sa opisima seksualnih odnosa sa bebama. Međutim, nisu pronađene i fotografije koje su poslate u SAD. Naknadnom proverom ustanovljeno je da je došlo do greške u obračunu vremenske razlike. Krenulo se u istragu od početka i dobijeno je potpuno poklapanje IP adresa, a trag je vodio u Loznicu gde je uhapšen Jugoslav Stefanović kod koga su pronađene upravo fotografije dobijene od FBI-ja. Policija je pronašla slike i filmove koje je on sam snimao, na kojima je imao seksualni odnos sa 9-ogodišnjom devojčicom. Tom prilikom, pronađeni su i kontakti sa osobom koja je Stefanoviću nudila filmove na prodaju. Proverom, ustanovilo se da je mailove slao neko preko kompjuterske mreže iz sedišta OEBS-a u Beogradu. Tada je policija odlučila da nastavi već započetu komunikaciju sa „prodavcem“ i zakazala „kupoporodaju“, posle čega je uhapšen Nikola Bugarčić.Slučaj momka u Šapcu je posebno zanimljiv. Do njega se, praktično, došlo slučajno, ali upravo je to opomena da se distribucija ovakvih sadržaja kao kriminal mora ozbiljno shvatiti. U vreme istrage, provajder čije su usluge koristili i Lozničanin i Šapčanin, imao je oko 80 hiljada korisnika. Kolika je verovatnoća da će njih dvojica, potpuno nepovezani, dobiti identične IP adrese i da će se greškom u preračunavanju vremena Internet konekcije, doći do dva poklapanja, a zatim i da obojica imaju pornografske materijale kod sebe? Za momka iz Šapca nije dokazano da je i sam bilo kome slao zabranjeni materijal. Po našem zakonu, nije mogao biti krivično odgovoran.
Tekst je nastao u programu istražvačkog novinarstva NetNovinar trening centra (www.netnovinar.org), projekta Mediacentra iz Sarajeva i Centra za istraživačko novinarstvo iz Zagreba. Tekstove priče objavljene u listu “Vreme” možete pogledati ovdje: Stranica 1, Stranica 2, Stranica 3, Stranica 4