U provokativnom tekstu, na primerima iz lične profesionalne prakse, iskusni novinar veoma otvoreno govori o granicama koje dele novinarstvo i fikciju i kako ih je sam prelazio.

Novinarstvo jeste ozbiljan posao - svaki napisani tekst obavezno se tiče novinara i još nekog -  s tim što po pravilu, posledice trpi ovaj drugi. Ali nije uvek smrtno ozbiljan posao. Bar ne za sve novinare.

Ja sam se, priznajem, igrao. Ponekad izmišljao. Ili, da se ne pravim fin: lagao. E, sad: već sam ti rekao da je osnovno pravilo reportera: "Ne nauditi!" A u igri - u novinarstvu je ona zasnovana na laži. Imao sam još jedno: "Ne pribaviti korist!" Ne postati u očima čitaoca, zbog laži, hrabriji, pametniji, duhovitiji i lepši.

Mnoge će se tvoje kolege zgroziti zbog samog naslova ovog pisma. Uostalom, viđao si u parku one što se mršte kad im se dečja lopta dokotrlja pod noge? Osorno je gurnu daleko, i na stranu suprotnu od one na kojoj je dečak... a neki, bogami, šutnu i pravo prema dečaku - ali jako.

Neki od glavnih urednika moji su dobri prijatelji, ali bih se zakleo da nisu omiljeni među decom iz svog komšiluka. O komentatorima, profesorima novinarstva i analitičarima medija, da i ne govorimo. Svi su dobri ljudi, ali eto, ne da im se...

Igre i laži, dakle, u novinarstvu ima. Bezazlene, zabavne laži, ali i korisne.
Prvo ću o ovoj poslednjoj.

Korisna laž ili ostvarivanje jedinstva prostora i radnje

U leto 1999. godine jedan moj tekst najavljen je na naslovnoj strani ovako: "Naš reporter proveo osam sati na vrelom trotoaru kao prosjak". Najavu je pratila fotografija moje figure zgrčene nad kartonskom kutijom na čijem su dnu bili novčići i nekoliko cigareta, a tekst je počinjao asfaltom mokrim od jutarnjeg polivanja, beležio komentare prolaznika, njihovu redovnu škrtost i tek poneki ispad čovekoljublja, da bi se završio prebrojavanjem mršavog dobitka u kasno popodne.

U decembru te godine, u anketi glavnih urednika beogradskih listova zauzeo sam drugo mesto na listi najboljih novinara (jedino moje priznanje u četvrtvekovnoj karijeri!), uz obrazloženje, otprilike: "... spreman da uloži ogroman fizički napor i isprlja se da bi došao do teksta". Što je bilo uvredljivo do poniženja: kao, da nemaju pametnija posla, i da ih ne mrzi - a malo ih i sramota! - svaki bi od tih urednika odsedeo osam sati na ulici i napisao odličan tekst.

A ja sam na asfaltu proveo tri minuta, dok nisu načinjene fotografije! Sve ostalo je, formalno gledano, laž: ljudi čije sam cipele i kolena video nisu baš tada ubacivali novčiće u kutiju, ili psovali, i nisu pare davali baš meni, a ni moj poznanik, poznati političar, čiju sam nelagodnost kad me je prepoznao u prosjaku, opisao (vrhunac teksta: ubacuje vizitkartu umesto novca!) - nije vizitkartu ubacio.

Ali sam sve te razgažene cipele, i čarape istanjene na petama, nekad i negde video, i jesu prolazili i davali pare ili samo dobacivali: "Imaš ti više para nego ja!", i taj poznati političar bio je moj prijatelji, a posle mi dao brojeve telefona svoje sekretarice... pa ako se tako gleda, i nije bilo laži, samo što sam ličnosti i događaje zgusnuo u tih osam sati - da bi čitaocima bilo zanimljivije.

Jer dobar novinar, za razliku od urednika, mora da zna da nema šanse da mu se tokom jedne noći sa taksistima ili sa polivačima ulica zaista nešto zanimljivo desi; vatrogasci će se baš tada dosađivati na dežurstvu i pričati kako je nekad bilo; dežurni kraj telefona za pomoć samoubicama biće ljut jer mu je zbog tebe propao sastanak sa dežurnom bolničarkom (a tako retko im se poklapaju smene!); u rovu će biti blato, i dim na drugoj strani, a i ako neko pogine to će biti deset metara dalje i ništa nećeš videti (da te i ne podsećam da sve bude gotovo u trenu, i da tu prave priče nema)...

Druge su laži, uopšteno, same sebi cilj.

Bezazlena laž: šifrovanje ironije

Godina osamdeset druga. Ja, početnik u jednom studentskom listu, beogradski politički magazin NIN čitam kao Mojsijeve tablice, a tekstove B. T. (cela stvar je malo škakljiva, pa ću sakriti njegov identitet) bez daha. Njegove kulturološke analize vrve od citata Makluana, Froma, Deride... i ja u jednom tekstu o skraćivanju radnog vremena tada jedinog dragstora u Beogradu - kao posvetu svom novinarskom idolu! - izmislim jedan Fromov citat. "I kao što je Erih From rekao na sahrani E. C. B. Dragstora, osnivača lanca istoimenih prodavnica...", pa napišem nešto o "dokidanju animalne podele dana... tra-la-la". Naravno da sam računao da svi znaju da je reč "dragstor" u engleskom složenica čije je izvorno značenje "prodavnica lekova", i da je pominjanje "E. C. B. Dragstora" dovoljan ključ za dešifrovanje ironije - ne pribaviti korist, ne ispasti u očima čitaoca načitaniji nego što jesi!

Ali, u sledećem broju NIN-a moj idol piše o istoj temi: opet Makluan, i From... "kao što je rekao na sahrani E. C. B..."! Lepo i nonšalantno ga plasirao, kao da je stajao u drugom redu na ukopu. Ih, moje sreće tada: idol me čita! Ja sam pravi novinar!!!

Da toga nije bilo, možda bih postao pisac...

Duh, naravno, u tesnu i zagušljivu bocu nije hteo da se vrati. Tu i tamo sam se šaluckao i laguckao... i u mrzovoljnog i jetkog starca izrastao.

Laž kao parodija: pakost i uteha

Tokom proleća i leta 1998. uređivao sam jedan kratkovečni dnevni list sa ambicijom da "vratim dostojanstvo istinitoj i pravoj informaciji" (mudrost, mladi moj kolega, kao što vidiš, nije u paketu onoga što ti sleduje sa godinama i iskustvom). Elem, ja dostojanstven, a konkurencija puna neimenovanih izvora, seksa i katastrofa (i drugo i treće slikano izbliza)... i prodaje se kao alva. Javnost je tog leta bila uzavrela zbog najavljenog dolaska zvezde popularne latinoameričke sapunice "Kasandra". Ja na naslovnu stranu izbeglice sa Kosova koje spavaju u beogradskom parku (ponavljam, 1998. godina!), oni nagradnu igru: "Sto najbržih čitalaca u prvom redu na dočeku Kasandre!".

Tada sam još bio jedan od onih urednika koji veruju da si oni dobri, ali da su im čitaoci loši, a da im je konkurencija pokvarena. Pa ako su želeli Kasandru, imaće je.

I kad je sletela u Beograd, naslov u mojim novinama bio je: "Atentat na Kasandru!!!". "U gužvi na dočeku zvezde obezbeđenje sprečilo mladića V. T. da nožem nasrne na zvezdu." Moja slova veličine dečjih patikica, konkurencija se uzalud trudila. A i njihova mašta dosegla samo do "Kasandra sletela sa neba!", "Španska groznica u Surčinu!", "Beograd je svet!". I još oni samo po jedan uzvičnik, mi tri! U mom tekstu: vest iz naslova, i izjava ambasade Kolumbije (Kasandra, ili već kako se zvala, iz te je zemlje) da oni o atentatu ne znaju ništa, privatno obezbeđenje, naravno, demantuje, ali "neubedljivo". Konkurenicja zove i zavidljivo psuje: "Ko bi rekao da ćete se toga setiti!"

Sutradan, naslov: "Zašto, sine, nožem na Kasandru???!!!", podnaslov: "Senzacionalno: ispovest majke mladića koji je nožem nasrnuo na Kasandru". Stvar pretvaram u parodiju: majka ne veruje, mada joj je V. T. ukrao stolnjak sa likom Kasandre, i odneo ga kao mustru u radnju za tetoviranje, otac dve nedelje u bolnici posle pada sa krova i neuspešnog pokušaja da popravi antenu ("iskrivila se baš za Kasandru") , brat u zatvoru, ali se dobro vlada pa radi kao bibliotekar... Redakciju opsedaju čitateljke koje sa periferije Beograda dolaze po primerke lista.

Trećeg dana kratka vest da su "juče iz redakacije bolničari jedne specijalizovane ustanove" odveli autora tekstova o Kasandri, i poruka čitaocima da ne brinu - njemu je dobro i ne prestaje da se smeje, i izvinjenje uredništva zbog nastale zbrke: "...delovao nam je normalno kad je iz jednog velikog lista, gde je radio čitane intervjue sa neimenovim izvorima, prešao kod nas."

Taj "dnevni list sa ambicijom da vrati dostojanstvo istinitoj informaciji" jedini skok tiraža zabeležio je u vreme Kasandre! Pa ti vidi!!!

A kad smo kod gledanja, ima jedna pričica...
Majstor, do pojasa u govnima, kaže šegrtu koji čuči iznad zapušenog kanalizacionog šahta:
"Daj ključ četrnaesticu!"
Ovaj mu doda, i majstor zaroni u štroku, pa se ispravi i traži "dvanaesticu", zaroni opet... "šesnaesticu", šegrt dodaje, francuski ključ... i tako tri sata.
Na kraju se uspravi, obriše rukavom zamazano čelo, i kaže šegrtu:
"Tako, gledaj i uči, a ne celog života da dodaješ ključeve!"