Zakon o slobodnom pristupu informacijama u Srbiji omogućava svima, pa i medijima, da besplatno i bez diskriminacije dobiju pouzdanu informaciju koja je u posedu organa javne vlasti. Medijima se tako pomaže da informišu javnost potpuno i tačno.

Ovaj tekst ima za cilj da podseti novinare zašto, kada i kako mogu (i treba) da koriste pravo na slobodan pristup informacijama.

Prikupljanje informacija svakodnevica je novinara. Ne retko informacije su nedostupne, a izvori nepouzdani. Kada novinar uobičajenim putem ne može da dobije odgovor na pitanja kao što su: ‘koliko je to koštalo državu?’, ‘kolika je Vaša plata?’, ‘ko je izdao dozvolu za izgradnju objekta?’, onda je pravo na slobodan pristup informacijama možda jedini način za dobijanje potpunog, tačnog i za javnost značajnog podatka.

Statistika   Najviše zahteva za pristup informacijama u Srbiji 2008. godine podneli su građani i udruženja građana (71%), pa predstavnici medija (22%), za kojima slede organi vlasti, političke partije i drugi.*   90% žalbi Povereniku u slučajevima kada je pristup informacijama odbijen, kao i kada nema nikakvog odgovora, podneli su građani i udruženja građana, a novinari i mediji samo 4.5%. Ovi podaci navode na zaključak da mediji u Srbiji nemaju puno problema u komunikaciji sa državnim organima ili pak da slabo koriste zakon, pa samim tim retko podnose zahteve.   * Prema podacima Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti iz izveštaja o sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu informacijama za 2008. godinu. Kako su ovi podaci sačinjeni na osnovu godišnjih izveštaja koji državni organi podnose Povereniku, treba imati na umu da nisu svi organi ispunili obavezu podnošenja izveštaja.

Pitanje 1: Da li koristiti pravo na slobodan pristup informacijama?

Odgovor je, naravno, na samim medijima i novinarima. Njihov posao je da tačno informišu javnost i u ime javnosti nadziru rad države, njenih organa, političara... Pri tome se informacije proveravaju kroz neformalne ili formalne kanale. Nekad su ti ‘neformalni’ kanali nepouzdani, i medijima je onda potrebno da se sami uvere u tačnost neke informacije tako što će putem prava na slobodan pristup informacijama tražiti uvid u dokument koji je sadrži.

Nekada je prepreka korišćenju ovog prava nedostatak vremena jer postupak ostvarivanja prava na pristup može da traje danima. Ipak, u mnoštvu slučajeva u novinarskom poslu tačnost i verodostojnost imaju prioritet nad brzinom.

Priča o nekom događaju ne prestaje onog momenta kada se događaj desio. Ako je od interesa za građane informacija da je neka akcija počela, onda je od jednakog interesa i da znaju kako se ona odvija i šta je rezultat. Na primer, početak radova ne nekom velikom projektu je odlična vest za najavu, ali radovi nekad traju i mesecima, i svakako da javnost treba da zna kako se odvijaju.

Povod za priču ne mora uvek biti neki događaj jer mediji sami mogu biti inicijatori priče - pronalaskom važnih informacija mogu otvoriti bitnu temu. Koju god metodu rada na priči koristio, novinar može da koristi pravo na pristup informacijama da se pripremi i tako izbegne da ga izvor izmanipuliše.

Pravo na pristup informacijama ima i antikorupcijsko dejstvo, a nije isto kada o postojanju korupcije zna jedan građanin ili – posredstvom medija - nekoliko hiljada ili miliona. Naravno da sam građanin može tražiti informaciju, ali onda je često samo on informisan. Mediji i novinari su višestruko moćniji jer dopiru do mnogo većeg broja ljudi. Ne bez razloga, mediji se smatraju „kontrolorima“ vlasti, „čuvarima“ javnosti.

Pitanje 2: Kada koristiti pravo na pristup informacijama?

Odgovor na ovo pitanje zavisi od nekoliko faktora.

Zavisi od odnosa između medija i pojedinačnog novinara s jedne strane i organa od kojeg se traži informacija s druge strane. Naravno, što je odnos bolji, to je manja potreba za nekim formalnostima, kao što je pisanje i podnošenje zahteva za pristup informacijama i čekanje na odgovor. Za očekivati je da je dobra saradnja sa medijima u interesu samog organa.

Zavisi i od otvorenosti ili zatvorenosti organa od koga se informacija traži. Neki državni organi uobičajeno imaju dobru saradnju sa medijima bez obzira na to da li postoji prethodna saradnja ili su prvi put u kontaktu. Neki su pak ‘tradicionalno’ zatvoreni.

S druge strane, to zavisi i od samog medija ili novinara – odnosno od toga na koji se način i sa koliko analitičnosti pojedine novinske agencije, dnevne novine ili nedeljnici, informativni ili dokumentarni programi bave određenim temama.

Zavisi i od novinarske metode. Kada se radi istraživanje o, na primer, izgradnji autoputa, svakako bi bilo neophodno da se prikažu podaci o trošenju budžetskih sredstava, kome su ta sredstva data i po kojoj proceduri. Informacija koju novinar dobije iz nekog izvora uvek može biti potvrđena ili osporena zvaničnim podacima. Iako se izveštavanje sa konferencija za štampu često (pogrešno) smatra poslom koji je obavljen pukim prenošenjem izjava učesnika, one mogu biti iskorišćene za pitanja zasnovana na prethodno dobijenim podacima.

I na kraju, mada nikako i najmanje važno, značaj prava na slobodan pristup informacijama za medije zavisi od informacije koja se traži. Tačnije, koliko je ona potrebna ne samo da bi se napisao članak ili uradio prilog, već da bi se novinar zaštitio od potencijalnih tužbi za klevetu. Kada se dobije informacija po osnovu prava na slobodan pristup informacijama, u njenu verodostojnost se ne sumnja jer je reč o dokumentu državnog organa.

Pitanje 3: Kako koristiti pravo na pristup?

Na internet prezentaciji Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Republike Srbije (www.poverenik.org.rs) mogu se naći gotovo sva uputstva u vezi sa ostvarivanjem prava na slobodan pristup informacijama, Vodič kroz zakon, na srpskom i jezicima nacionalnih manjina, formulari za traženje informacija i žalbe, svi godišnji izveštaji Poverenika, kao i kontakti.

Pravo na slobodan pristup informacijama i mediji

Pravo na pristup informacijama je jedno od osnovnih ljudskih prava garantovano Ustavom Republike Srbije (čl.51), međunarodnim ugovorima, i kao takvo potvrđeno od strane Evropskog suda za ljudska prava. Zakon reguliše samo način ostvarivanja prava, a ne i njegovo postojanje, jer ono kao ljudsko pravo već postoji.

Definicija prava:
Svako ima pravo na pristup informacijama od javnog značaja kojima raspolažu organi javne vlasti. (Iz čl.5. Zakona o slobodnom pristupa informacijama od javnog značaja Republike Srbije)

Dakle, ovo pravo ima svako – bilo koje fizičko lice, bez obzira na to da li je državljanin Srbije ili neke druge zemlje, ili pravno lice - bez obzira gde je registrovano.

Zabrana diskriminacije je posebno naglašena u odnosu na novinare i medije. Nije važno da li informaciju traži novinar lokalnih novina ili strani reporter nepoznate medijske kuće. Ne sme biti nikakve diskriminacije, a ona je kažnjiva novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara (otprilike 50-500 EUR).

Organ javne vlasti je široko definisan – odnosi se ne samo na državne organe, već sve organe pokrajinske ili lokalne vlasti i sve one organizacije koje vrše javna ovlašćenja, kao što su, na primer, gradski prevoznici. Ovaj termin se odnosi i na sva pravna lica čiji je osnivač ili ih pretežno finansira neki od pomenutih organa. Otuda je teško dati tačan broj organa koji su odgovorni da daju informaciju po ovom Zakonu.

Pristup informacijama može biti, na primer, uvid u neki dokument, kopija nekog dokumenta dostavljena na odgovarajući način, ili pak samo informacija da organ vlasti ima traženu informaciju u posedu.

Informacija koja je predmet zahteva mora biti nekako opredmećena - kao pisani, audio ili video zapis. Logično, ona mora biti u posedu organa od kojeg se traži.

Važno je istaći, a posebno je od važnosti za medijsku delatnost, da se pravo ne odnosi na, recimo, razmišljanja funkcionera. To znači da se ne može na osnovu pristupa informacijama zahtevati intervju.

Nije važno kada je informacija nastala, jer svaka, pa i ona nastala pre nekoliko godina je informacija od javnog značaja. Tako, novinar koji se bavi analitikom, na primer ekonomskih pitanja, može porediti odluke i politiku različitih vlada ili istog političara kroz različite periode.

Pojam javnog značaja nekad može da bude zbunjujući za one koji traže informaciju. Jer, šta ustvari znači „javni značaj“? Zakon određuje da je informacija od javnog značaja „sve ono o čemu javnosti ima opravdan interes da zna“. I kako reći da neko ima taj „opravdan interes“? Ono što je nekom važno, ne mora biti nekom drugom.

Taj značaj, pa samim tim i opravdan interes se zapravo podrazumevaju – svaka informacija u posedu vlasti je od značaja. Dakle, novinar ne treba da objašnjava da mu informacija treba jer on ili ona smatra da građani treba da znaju koliko je novca iz budžeta potrošeno na proslavu nove godine na glavnom trgu.

Kada je reč o troškovima za pristup informacijama, tu Zakon pravi razliku između „običnog građanina“ i novinara. Kada novinari ili mediji traže informaciju radi obavljanja svog poziva, ne podležu nikakvim troškovima. Građani, na primer, plaćaju izradu kopije dokumenta.

Kako su novinari često ‘pritisnuti’ vremenom, rokovi su uvek važni. Prema zakonu, opšti rok je bez odlaganja a najkasnije 15 dana, što u praksi znači da će u najvećem broju slučajeva novinar toliko i čekati na informaciju. To, naravno, sprečava neke medije da češće koriste pravo na pristup informacijama, ali kao što je već rečeno, nekada je ta informacija neophodna za rad ili kao garancija verodostojnosti.

Treba imati u vidu da je ipak potrebno neko vreme da se informacija nađe. Nisu baš sve informacije uvek na dohvat ruke.

U pogledu rokova srpski zakon nije izuzetak. Primera radi, rok je isti kao u Hrvatskoj, kraći nego u Makedoniji (30 dana) i Sloveniji (20 dana), ali duži nego u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini (8 dana). U Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama rok za davanje informacije je 20 radnih dana.

Važan izuzetak kod rokova su informacije od značaja za život ili slobodu nekog lica, ili zdravlje ljudi – tada je rok 48 sati.

Kako tražiti informaciju?

Uobičajeno je da se zahtev podnese u pisanoj formi. Međutim, zahtev može biti i usmen, s tim što bi organ od koga se informacija traži trebalo da usmeni zahtev unese u zapisnik.

Pisani zahtev može da se pošalje poštom ili faksom, ili preda lično na pisarnicu. Sigurnosti radi, jer to je bitno i za rokove, trebalo bi sačuvati neki dokaz da je zahtev podnet – to je, na primer, povratnica ili pečat prijema.

U zahtevu treba navesti od koga se informacija zahteva. Ali, čak i ako se pogreši, organ ima obavezu da takav zahtev prosledi Povereniku i o tome obavesti tražioca informacije. U slučaju nedoumice, trebalo bi pre podnošenja zahteva pogledati na internet prezentaciji državnog organa dokument “Informator o radu” koji sadrži spisak informacija kojima taj organ raspolaže. Takođe, uvek je bolje isti zahtev poslati na nekoliko adresa za koje se smatra da mogu imati informaciju.

Potpuno logično, potrebno je znati koja informacija se traži. To ne znači da se mora navesti datum ili broj zapisnika sa sastanka ili rešenja. Potrebno je opisati informaciju tako da organ zna o čemu se radi. Na primer, može se tražiti kopija dokumenta koji sadrži informaciju o davanju dozvole za izgradnju tog i tog objekta na tom i tom mestu. Organ onda zna (trebalo bi da zna) da se takva informacija nalazi u nekom rešenju ili odluci.

Šta ako se informacija ne dobije?

Naravno da nisu sve informacije dostupne javnosti – svaki zakon, pa i ovaj u Srbiji, poznaje izuzetke koji imaju za cilj da zaštite interes koji je važniji od interesa javnosti da zna. To je, na primer, odbrana zemlje ili zdravlje ljudi, privatnost nekog lica.

U ovakvim slučajevima je potrebno da organ donese rešenje o odbijanju zahteva. To je jedini pravi način ograničenja prava. Nažalost, u praksi je češći slučaj da organ uopšte ne odgovori na zahtev. Prema podacima iz izveštaja, samo 7,86% žalbi Povereniku izjavljeno je na doneta rešenja, dok je ostatak žalbi podnet u onim slučajevima kada organ nije ni odgovorio na zahtev ili kada odgovor nije bio u pravoj formi.

Međutim, bez obzira na razloge, postojanje ili nepostojanje rešenja, svako može podneti žalbu Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, i onda Poverenik rešava slučaj. Dosadašnja praksa je da se u više od 90% slučajeva postupak reši u korist žalioca.

Na sajtu Poverenika postoje obrasci za žalbu, a sve u cilju da se svima olakša ostvarivanje prava.

Izuzetak od ove procedure su slučajevi kada je zahtev za pristup informacijama podnet: Narodnoj skupštini, predsedniku Republike, Vladi, Vrhovnom sudu, Ustavnom sudu i republičkom javnom tužiocu. U tim slučajevima žalba se ne podnosi Povereniku, već se može pokrenuti spor pred Vrhovnim sudom Srbije.

Pravo na informaciju: dve predrasude

Ovaj tekst je do sada imao cilj da podseti novinare zašto, kada i kako mogu (i treba) da koriste pravo na slobodan pristup informacijama. Umesto zaključka, posvetićemo se razbijanju dveju najčešćih predrasuda u vezi sa procedurom ostvarivanja prava na slobodan pristup informacijama.

a)  Da bi se dobila informacija mora da se podnese zahtev.

Ne mora uvek da se podnese zahtev.

Po srpskom zakonu, organi su dužni da neke informacije objave i bez zahteva, na svojim sajtovima, u dokumentu koji se zove “Informator o radu”. Ukoliko je ažuriran, Informator može često dati odgovore na brojna pitanja, među kojima su informacije u vezi sa budžetom i trošenjem sredstava, organizacijom organa... Ovaj dokument sadrži i spisak informacija koje se najčešće traže, vrste informacija koje organ poseduje i drugo. Šta bi sve “informator o radu” trebalo da sadrži navedeno je u Uputstvu Poverenika.

Zahtev za pristup informacijama ima određenu težinu. Nije isto kada se neko ne javi na telefonski poziv i ne odgovori na pisani zahtev. Nije isto kada se informacija o plati, na primer direktora nekog javnog preduzeća, dobije telefonom ili u pisanom odgovoru tog preduzeća. Svako može negirati prvo, dok se za pismo baš ne može tvrditi da nije predato.

b)  Predugačak rok – informacija više nije važna

 

Rok nije uvek bitan, pa samim tim informacija ne gubi značaj.

To je proverena informacija, čija se tačnost podrazumeva. Drugim rečima, pozivanjem na informaciju dobijenu na ovaj način, novinar se štiti od odgovornosti za klevetu jer je reč o informaciji koje je sadržana u zvaničnom dokumentu državnog organa.

Ovako dobijena informacija služi i za proveru onoga što je dobijeno od izvora u slučajevima kada rok nije od velikog značaja. Na primer, objavljivanje izjave da se projekat radi po svim pravilima i objavljivanje podatka iz konačnog finansijskog izveštaja nemaju istu težinu – izjava može biti subjektivna, a podatak je objektivan.