Zakoni Republike Srbije ne obezbeđuju opšte pravo na pristup informacijama. U propisima u kojima je u određenoj meri priznato, to pravo ograničeno je na više načina.

Ustavni osnov

Treba odmah reći da zakoni Republike Srbije ne obezbeđuju opšte pravo na pristup informacijama. Ovo pravo ne priznaje važeći Ustav (iz septembra 1990), ali bi se u njegovim odredbama mogao naći ustavni osnov za donošenje Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Štaviše, ovo pravo je postalo ustavna kategorija kroz tzv. Malu povelju državne zajednice Srbija i Crna Gora (Povelja o ljudskim i manjinskim pravima, 2003).

Dostupne informacije

To naravno ne znači da su građani Srbije ili mediji koji u Srbiji rade u potpunosti lišeni pristupa informacijama. Veliki deo informacija u koje bi po budućem zakonu bio omogućen uvid, je i danas dostupan. Te informacije su dostupne po odredbama drugih zakona, koji uređuju posebne postupke ili na osnovu dobrovoljnog postupanja organa vlasti. Naime, u domen pristupa informacijama spadaju i pravila koja se već odavno podrazumevaju kao osnovne tekovine demokratskog sistema vlasti, pa se stoga i ne ističu u prvi plan kada se vode rasprave o pravu na pristup informacijama. Npr. Postoji obaveza da se javno objavljuju doneti propisi, rezultati izbora i odluke o postavljenjima nosilaca državnih funkcija (nije zgoreg napomenuti da nekada ni ovo pravilo nije poštovano – u doba SFRJ je izlazio, pored „Službenog lista“ i tajni službeni list!); suđenja i zasedanja skupština su u principu otvorena za javnost; moguće je izvršiti uvid u zemljišne knjige itd.

Kako vlasti olakšavaju pristup

Kad je reč o tzv. Proaktivnoj ulozi organa vlasti primetan je poslednjih godina napredak, koji je u direktnoj korelaciji sa dva činioca: tehnološkim napretkom i političkim promenama. Sve raširenije korišćenje informatičkih tehnologija u radu uprave omogućava da se do potrebnih podataka dođe brže, uz minimalno angažovanje zaposlenih (ako se izuzme trud na početnom unošenju podataka) a umrežavanje područnih i centralnih jedinica uprave omogućava prenos podataka koji je daleko brži i jeftiniji od nekadašnjeg. Internet je pružio šansu organima vlasti da se ode i korak dalje – da oni sami omoguće pristup najvažnijim informacijama o svom radu, ne čekajući da građani ili mediji iskažu interes. Na taj način, oni skidaju sa sebe veliki deo posla koji bi im predstojao po usvajanju Zakona o slobodnom pristupu informacijama, dobijaju šansu da građanima približe politiku za koju se zalažu, i štede vreme onih koji su u potrazi za informacijama.

Uporedo sa razvojem tehnoloških mogućnosti, u Srbiji je došlo i do političkog preokreta (2000). Neki od nosilaca tog preokreta su sa dosta entuzijazma krenuli, naročito u toku prve godine svoje vladavine u reformisanje stvari koje su im smetale kod vlasti tokom desetogodišnjeg opozicionog delovanja. Ovakav vid delovanja (internet prezentacije Vlade Srbije i pojedinih ministarstava) nailazio je i na podršku međunarodnih donatora, čije je prisustvo u Srbiji i dalje značajno. Treba ipak reći, da pored nesumnjivih pozitivnih efekata koji proaktivni pristup nekih organa vlasti ima za građane, privatni sektor i medije, on ipak ima veoma ograničen domet. Usled toga što pružanje informacija na ovaj način nije obaveza već dobrovoljni akt vlasti, organ je taj koji vrši odabir podataka koji će biti prikazani, a često i način izveštavanja, u kome PR komponenta ponekad preteže nad informativnom. Iz istog razloga, pouzdanost i ažurnost prikazanih informacija je često pod znakom pitanja.

Značajno je pomenuti da su mnoge opštine u saradnji sa Transparency International i drugim NVO započele distribuciju letaka putem kojih informišu građane o dokumentima koji su im potrebni da bi „završili posao“ u opštinskoj upravi, o kontakt osobama, proceduri, rokovima i slično.

Odredbe o pristupu informacijama

Pravo na pristup informacijama, u propisima u kojima je u određenoj meri priznato, ograničeno je na više načina. U većini propisa kojima se uređuje rad državne uprave, izvršne i zakonodavne, a u velikoj meri i sudske vlasti, pristup informacijama je posredan, i ostvaruje se preko sredstava javnog informisanja. Dakle, tu se uloga medija u procesu informisanja priznaje, ali se ujedno ograničava mogućnost uvida od strane građana. Nema sumnje, da se ovakvo „davanje prednosti“ novinarima bazira na postavci njihove uloge u društvu i ekonomske opravdanosti (informacija data novinaru može da dopre do svakog građanina). Zakon o javnom informisanju (2003) sadrži odredbe koje treba da omoguće da pri davanju informacija državni organi ne diskriminišu „nepodobna“ glasila, što je tokom 1990- ih bila česta praksa.

Drugi vid ograničenja koja postoje u srbijanskim propisima je taj što se u pojedinim postupcima pristup informacijama omogućava krugu „zainteresovanih lica“ ili onima koji poseduju „opravdani interes“. Pored načelnog problema, što se uopšte postavlja ovakav vid ograničenja, problem je i to što kriterijumi za ocenu opravdanosti interesa nisu uvek jasno formulisani. Poseban problem predstavlja to što pravna sredstva u slučaju uskraćivanja pristupa informacijama, čak i tamo gde ono u određenoj meri postoji, ili ne postoje, ili su neefikasna.

Tajnost i zaštita privatnosti

Često se ističe da je naličje prava na slobodan pristup informacijama zaštita drugih, jednako važnih prava. To je s jedne strane pravo države, preduzeća i pojedinaca da štite svoje legitimne interese tako što će uskratiti pristup koji bi mogao takve interese da ugrozi (npr. Bezbednost države, sprovođenje istražnih radnji, podaci o poslovnim planovima). S druge strane, pravo na slobodan pristup informacijama ograničeno je zaštitom privatnosti.

U Srbiji, propisa koji regulišu određivanje tajnosti pojedinih informacija ima dosta (neki autori su izračunali, blizu 100). Ti propisi ne pružaju dovoljno zaštite od arbitrarnosti pri procenjivanju opravdanosti razloga za proglašenje tajnosti, što otvara mogućnost da se propusti ili zloupotrebe skriju od očiju javnosti. Nešto je bolja stvar kada je reč o zaštiti privatnosti. U doba Savezne Republike Jugoslavije donet je savezni Zakon o zaštiti podataka o ličnosti (1998). Često se ističe potreba za donošenjem novog zakona, na nivou Republike Srbije, koji bi regulisao tu osetljivu materiju. Bitno je usaglasiti odredbe ovog i budućeg Zakona o slobodnom pristupu informacijama, kako bi se našlo principijelno rešenje za „sukob“ u zaštiti ova dva važna prava. Takođe je značajno imati u vidu i odredbe Zakona o javnom informisanju. Kod stepena zaštite privatnosti, taj zakon pravi razliku između nosilaca javnih funkcija i «običnih građana», barem kada je reč o informacijama koje se objavljuju u sredstvima javnog informisanja.

Korišćenje postojećih normi

Utisak je, koji potkrepljuju istraživanja javnog mnenja, kao i istraživanja kvaliteta izveštavanja medijskog izveštavanja da se i na onako ograničene mogućnosti pristupa informacijama koje postoje u Srbiji nedovoljno koriste. Kao glavni problemi mogu se identifikovati nedovoljna upoznatost građana i medija sa procedurama kao i mestom gde se relevantne informacije mogu dobiti. Usled toga, česta je situacija da se u medijima umesto dokumenta koji je vlast učinila dostupnim citiraju izjave stručnjaka koji sadržaj dokumenta prepričavaju, ili da građani zaobilaznim putem (preko poznanika koji rade u državnoj upravi) pokušavaju da dođu do informacije koja im je potrebna umesto da se neposredno obraćaju nadležnoj instituciji.

Nema sumnje da na takav pristup građana i medija značajno utiču i sledeći činioci: slaba organizovanost podataka koje uprava poseduje, nepostojanje jasne obaveze administracije da omogući pristup informacijama niti sankcija u slučaju da pristup uskrati nepostojanje mogućnosti da se skine pečat tajnosti sa dokumenata koji su neopravdano svrstani u kategoriju „poverljivih“ i nerazvijenost kriterijuma i institucija koji bi mogli da daju jasan odgovor na pitanje da li informacija spada u domen privatnosti.

Za očekivati je da bi donošenje i adekvatna primena Zakona o slobodnom pristupu informacijama mogli da bitno unaprede situaciju u ovoj oblasti.

Dodatak: Pristup informacijama u Republici Srbiji

- kratak pregled po najznačajnijim oblastima -

Parlament: kod predstavničkih tela važi pretpostavka otvorenosti, tako da, osim kada se zbog postojanja utvrđenih razloga, sednice zatvaraju za javnost, svako može da se informiše o radu skupština. Pristup je posredan (novinari izveštavaju sa sednica) ili neposredan (TV prenosi, ali i mogucnost da predstavnici NVO sednice posmatraju sa galerije skupštine). Znatno je manja mogućnost pristupa dokumentima koji se odnose na ranije aktivnosti skupštine. Ovde nije reč o namernom skrivanju od očiju javnosti, već o neuređenosti postupka u kome bi takvom zahtevu bilo uslišeno. Na internet prezentaciji Narodne Skupštine mogu se pročitati predlozi zakona koji su u proceduri, izveštaji o skupštinskim aktivnostima, imena narodnih poslanika, ali ne i amandmani koje narodni poslanici podnose, niti izvodi sa skupštinske rasprave.

Vlada: Prilikom razmatranja važnijih pitanja, Vlada na sednici određuje način na koji će o tome biti obaveštena javnost. Iz ove odredbe proizlazi da stepen i način dostupnosti informacija zavise isključivo od Vlade, osim ako drugim propisima nisu određeni izuzeci. Ipak, ti izuzeci se odnose na najvažnije aspekte rada Vlade, na podzakonske akte koje Vlada ili pojedina ministarstva donose, postavljenja državnih funkcionera i druge odluke koje se obavezno objavljuju u «Službenom glasniku Republike Srbije». Na sednicama Vlade vode se i stenografske beleške a tok sednice snima se na magnetofonu, osim ako Vlada ili premijer ne odluče suprotno. Članovi Vlade mogu da koriste ove zapise i snimke, a korišćenje od strane drugih lica odobrava generalni sekretar Vlade, pri čemu je ograničen u donošenju odluke propisima koji štite tajnost tih dokumenata. Ove informacije imaju status službene tajne stroge poverljivosti, osim ako predsednik Vlade ne odredi drugačije. Vlada daje informacije o svom radu i putem internet prezentacije, na kojoj se, pored vesti i stavova Vlade o pojedinim pitanjima, nalaze i predlozi zakona koje je Vlada usvojila i spisak članova Vlade sa njihovim kontaktima.

Državna uprava: U članu 66. stav 1 Zakona o državnoj upravi (1992), izričito su pobrojani načini na koje se obezbeđuje javnost rada državne uprave. To su: davanje informacija medijima, izadavanje službenih publikacija i «obezbeđivanje uslova za nesmetano obaveštavanje javnosti o obavljanju poslova iz delokruga organa državne uprave.» Davanje informacija čija sadržina predstavlja državnu, vojnu, službenu ili poslovnu tajnu, može da bude uskraćeno na osnovu odluke ministra ili rukovodioca posebne organizacije. Dakle, pružanje informacija neposredno građanima nije predviđeno, pa se u skladu sa tim i «javnost», kojoj je rad organa državne uprave prema slovu Zakona dostupan, shvata u užem smislu, i odnosi na sredstva javnog informisanja.

Javno informisanje: Ustav Srbije (član 46) garantovao je slobodu štampe i drugih vidova javnog obaveštavanja. Njime je, pored ostalog, zagarantovano i pravo na ispravku netačne informacije i pravo na naknadu štete nastale po ovom osnovu. Zakon o javnom informisanju iz 2003. potvrdio je ustavne i međunarodne standarde u oblasti slobode javnog informisanja. Član 2. tog Zakona tako propisuje da je «javno informisanje slobodno i u interesu javnosti.» Dalje, u istom članu Zakona, rečeno je i da javno informisanje ne podleže cenzuri, da niko ne sme da ograničava slobodu javnog informisanja, naročito ne zloupotrebom državnih ili privatnih ovlašćenja, zloupotrebom prava, uticaja ili kontrole nad sredstvima za štampanje i distribuciju javnih glasila ili nad uređajima za emitovanje i radiofrekvencijama, kao ni bilo kojim drugim načinom podesnim da ograniči slobodan protok ideja, informacija i mišljenja; da niko ne sme da vrši  pritisak na javno glasilo i njegovo osoblje, kao ni uticaj podesan da ih omete u obavljanju posla. O povredama slobode javnog informisanja odlučuje sud, po hitnom postupku. Efikasnijem širenju informacija od značaja za javnost ima za cilj da pomogne i odredba člana 7. Zakona, kojom se predviđa zabrana svakog monopola u oblasti javnog informisanja.  

Pristup informacijama koje poseduju sudovi i javnost rada sudova: Zakonima koji uređuju sudski postupak određeno je i kojim radnjama javnost može da prisustvuje a kojima ne. Tako je, na primer, faza većanja i glasanja uvek zatvorena za javnost. Iako su ročišta (u parničnom postupku) i glavni pretresi (u krivičnom postupku) u načelu otvoreni za javnost, ona može da bude i isključena iz pojedinih faza sudskog postupka na osnovu odluke sudskog veća. Kada je reč o razmatranju, prepisivanju i kopiranju sudskih spisa Zakonik o krivičnom postupku (2001) pravi razliku između učesnika u postupku (okrivljenog, javnog i privatnog tužioca, oštećenog, branioca) i ostalih lica. Kada je reč o ovim drugima, postoji samo mogućnost ali ne i obaveza suda da im omogući pristup informacijama. Pretpostavka za to je postojanje «opravdanog interesa».

Pristup informacijama u procesu privatizacije: U procesu privatizacije pristup informacijama se obezbeđuje kroz pravovremeno objavljivanje javnih poziva koji sadrži sve bitne informacije o subjektu privatizacije, uslovima tendera, kriterijuma za rangiranje ponuda... Informacije o javnom tenderu moraju da se objave pravovremeno. Kao minimum je predviđeno objavljivanje u jednom dnevnom listu i na internetu. Po odluci Agencije javni poziv za učestvovanje na tenderu može da bude objavljen i u stranoj štampi. Otvaranje ponuda je rezervisano samo za učesnike u postupku, a pregled tenderske dokumentacije samo za one koji tu dokumentaciju kupe. Kod prodaje putem javne aukcije pristup informacijama je širi, jer aukcijama mogu prisustvovati mediji i građani. Međutim, sama aukcijska dokumentacija je dostupna samo učesnicima aukcije (koji je kupuju). Rezultati aukcije se objavljuju u sredstvima javnog informisanja.

Pristup informacijama u procesu javnih nabavki: postoji visok stepen dostupnosti informacija koje obezbeđuje sam postupak. Prethodno objavljivanje je obaveza naručioca, svi ponuđači imaju pravo besplatnog uvida u tendersku dokumentaciju (u praksi se protivno zakonu, naplaćuje znatno više od troškova umnožavanja), a u otvorenom postupku i drugoj fazi restriktivnog postupka i opšta javnost može prisustvovati otvaranju ponuda. Postoji obaveza da se javno oglasi s kojim ponuđačem je zaključen ugovor, dok samo neuspeli ponuđači imaju pravo da dobiju i obrazloženo obaveštenje o tome zašto je određena ponuda prihvaćena.