Krivični zakon SFRJ

U pogledu suđenja za zločine počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije, na Kosovu se primenjuju odredbe Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), u kojem su u Glavi 16, Krivična dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava, sistematizovana krivična dela ratnih zločina. Primena odredbi Krivičnog zakona SFRJ vrši se na osnovu Uredbe UNMIK iz decembra 1999. godine.¹ Naime, članom 1.1 ove uredbe predviđeno je da se na Kosovu primenjuju:

(a) Uredbe koje objavljuje Specijalni predstavnik Generalnog sekretara, kao i

(b) Zakon koji je bio na snazi na Kosovu na dan 22. marta 1989. godine.

Nadležnost za suđenja za ratne zločine na Kosovu

Sudovi pod administracijom UNMIK na Kosovu često se smatraju hibridnim sudovima, pošto imaju mešovit sastav.

Naime, internacionalizacija sudova na Kosovu započela je u februaru 2000. godine, kada je UNMIK, svojom Uredbom 2000/6, odredio da Specijalni predstavnik generalnog sekretara UN na Kosovu može da imenuje međunarodne sudije i tužioce u okružne i opštinske sudove i tužilaštva u Kosovskoj Mitrovici.

Zatim je mogućnost njihovog imenovanja proširena na sve sudove i tužilaštva na Kosovu, uključujući i Vrhovni sud i najviše tužilaštvo (Uredba 2000/34).

Ovo međunarodno prisustvo u kosovskom pravosuđu znatno je pojačano Uredbom 2000/64, „priznajući da postojanje pretnji bezbednosti može da potkopa nezavisnost i nepristrasnost pravosuđa i da naruši sposobnost pravosuđa da valjano utužuje zločine koji teško podrivaju mirovni proces i uspostavljanje vladavine prava na Kosovu“.² Prema ovoj Uredbi, Odeljenje za pravosuđe UNMIK može u bilo kojoj fazi postupka, na svoju inicijativu ili na osnovu molbe tužioca, optuženog ili branioca, da preporuči Specijalnom predstavniku imenovanje međunarodnih sudija ili tužilaca, i/ili promenu mesta vođenja postupka.

Ako se Specijalni predstavnik saglasi, imenuju se međunarodni tužilac i istražni sudija, kao i veće od troje sudija, od kojih najmanje dvoje mora biti međunarodnih, a jedan od njih predsedava većem.

Imenovanje međunarodnih sudija i tužilaca u praksi je postalo redovno u predmetima ratnih zločina, ali i kod drugih krivičnih dela kada se sumnja u nepristrasnost domaćih sudija i tužilaca, ili strahuje od mogućeg pritiska na njih.

Zbog navedenog, na suđenjima za ratne zločine na Kosovu se ustalila praksa da svo troje članova Sudskog veća budu međunarodne sudije.

Bitno je, međutim, istaći i da prisustvo međunarodnih sudija i tužilaca ne traje do ispunjenja mandata suda, već se ono produžava od godine do godine.³

Krivični postupak

U oblasti krivičnog procesnog prava, na suđenja za ratne zločine na Kosovu primenjuju se odredbe Privremenog Zakona o krivičnom postupku, koji je stupio na snagu 6. aprila 2004. godine.

Zaštita učesnika u krivičnom postupku

Obezbeđenje svedoka na suđenjima za najteža krivična dela na Kosovu još uvek predstavlja prepreku za uspostavljanje nezavisnog i efikasnog pravosudnog sistema, iako je u Privremenom Zakonu o krivičnom postupku Kosova predviđena procesna zaštita svedoka. Naime, članom 169 ovog zakona predviđeno je da “u bilo kojoj fazi postupka, javni tužilac, privatni tužilac, supsidijarni tužilac, okrivljeni, branilac, oštećeni ili svedok mogu da podnesu pisanu molbu sudiji kojom se zahteva zaštitna mera ili naredba za anonimnost ako postoji ozbiljan rizik po oštećenog, svedoka ili člana njegove/njene porodice.” Nakon prijema molbe, sudija može da naredi odgovarajuće zaštitne mere za oštećenog ili svedoka, ili ako smatra da je to neophodno pre nego što donese odluku po molbi, sazvaće zatvoreno saslušanje da bi dobio dodatne informacije od tužioca, okrivljenog, branioca, oštećenih ili svedoka.⁴

Sudija će doneti naredbu za zaštitnu meru ili naredbu za anonimnost oštećenog ili svedoka kada zaključi da:

1) postoji ozbiljan rizik po oštećenog, svedoka ili člana njegove/njene porodice; i

2) kada je zaštitna mera neophodna da bi se sprečio ozbiljan rizik po oštećenog, svedoka ili člana njegove/njene porodice.⁵

Zaštitne mere, koje sudija može da naredi jesu:

1) izostavljanje ili brisanje imena, adresa, radnog mesta, zanimanja ili bilo kog drugog podatka ili informacije koja bi mogla da bude iskorišćena za identifikaciju oštećenog ili svedoka;

2) neobjavljivanje bilo kog dokumenta koji identifikuje oštećenog ili svedoka;

3) nastojanja da se prikriju crte lica ili fizički opis oštećenog ili svedoka koji daje iskaz, uključujući svedočenje iza neprovidnog štita, ili pomoću uređaja za izmenu slike ili glasa, ili istovremeno saslušavanje na drugom mestu koje je sa sudnicom povezano internom televizijom, ili saslušanje snimljeno na video traci pre ročišta uz prisustvo branioca;

4) dodeljivanje pseudonima;

5) sednica zatvorenu za javnost u skladu sa članom 336. ovog zakona;

6) naredbe braniocu da ne otkriva identitet oštećenog ili svedoka ili ne objavljuje bilo koji materijal koji bi mogao da dovede do otkrivanja identiteta;

7) privremeno udaljavanje okrivljenog iz sudnice ako svedok odbija da svedoči u prisustvu okrivljenog ili ako okolnosti ukazuju sudu da svedok neće da govori istinu u prisustvu okrivljenog; ili

8) bilo koja kombinacija pomenutih metoda da bi se sprečilo otkrivanje identiteta oštećenog ili svedoka.⁶

Ukoliko su navedene zaštitne mere nedovoljne, sudija može u izuzetnim okolnostima da donese naredbu za anonimnost, kojom svedok koga je sudiji predložila odbrana ostaje anoniman za javnost, oštećenog, subsidijarnog tužioca ili privatnog tužioca i njegove zakonske zastupnike ili punomoćnike, a ukoliko ga nije predložila odbrana, ostaje anoniman za okrivljenog i branioca. Sudija može da donese naredbu za anonimnost samo ako prethodno oceni da:

1) postoji ozbiljan rizik za svedoka ili člana njegove/njene porodice, pa je potpuna anonimnost svedoka neophodna da se spreči takav ozbiljan rizik;

2) svedočenje svedoka je od materijalne važnosti za slučaj i bilo bi nepravedno da odbrana bude prisiljena da nastavi bez njega;

3) kredibilitet svedoka je potpuno ispitan i otkriven sudiji na zatvorenoj sednici; i

4) potreba za anonimnošću svedoka u cilju obezbeđivanja pravde je važnija od interesa ostalih da saznaju identitet svedoka pri sprovođenju postupka.⁷

Odredbe o kooperativnom svedoku

Privremeni Zakon o krivičnom postupku Kosova sadrži i odredbe o kooperativnom svedoku, koje mogu biti od značaja za suđenja za ratne zločine.

Prema odredbama ovog zakona “kooperativni svedok” je osumnjičeni ili okrivljeni prema kojem optužnica još nije pročitana na glavnom pretresu, a od koga se očekuje da sudu predoči dokaze:

1) koji će verovatno da spreče da neka druga osoba izvrši krivično delo;

2) koji će verovatno da vode ka otkrivanju istine u krivičnom postupku;

3) koji su dati uz potpunu saglasnost da svedočenje na sudu bude verodostojno;

4) za koje sud odlučuje da li su verodostojni i potpuni; ili

5) koji bi mogli da vode uspešnom gonjenju drugih izvršilaca krivičnih dela.⁸

U članu 299 Privremenog Zakona o krivičnom postupku navodi se da javni tužilac može da uruči sudu pisani predlog za izdavanje naloga kojim se osoba proglašava kooperativnim svedokom, a koji mora da sadrži posebnu izjavu o činjeničnim navodima. Takođe, tužilac može da podnese obrazložen zahtev za izdavanje naloga da činjenjice sadržane u izjavi budu držane tajnim za druge učesnike i njihove pravne zastupnike.

Nakon prijema zahteva, pretpretresni sudija ili predsednik sudskog veća saslušava predlog na zasedanju zatvorenom za javnost. Izjave date sudiji u toku ovog ispitivanja ne mogu da budu korišćene u krivičnom postupku protiv kooperativnog svedoka ili protiv bilo koje druge osobe kao dokaz koji ide u prilog utvrđivanja krivice.⁹ U zaključku sa saslušanja pretpretresni sudija ili predsednik sudskog veća može da izda nalog kojim lice proglašava kooperativnim svedokom ako odluči da su kriterijumi za kooperativnog svedoka ispunjeni.¹⁰ U nalogu se između ostalog navodi:

1) zabrana pokretanja ili nastavljanja krivičnog postupka protiv koperativnog svedoka i izricanja kazni kooperativnom svedoku za krivična dela navedena u nalogu

i

2) uslovi za opoziv naloga.¹¹

Prema odredbama zakona, navedeni nalog može biti opozvan od strane tročlanog vanraspravnog veća, a po zahtevu javnog tužioca, ukoliko je utvrđeno da je svedočenje kooperativnog svedoka lažno u bilo kom bitnom delu, ili da je kooperativni svedok propustio da izjavi celu istinu.¹²

FUSNOTE

¹ Uredba br. 1999/24, od 12. decembra 1999. godine

² UNMIK Uredba 2000/64, O naimenovanju međunarodnih sudija/tužilaca i/ili promeni mesta vođenja postupka, UNMIK Službeni list, 15 decembar 2000. godine.

³ Uredba 2000/64 je inicijalno doneta na dvanaest meseci, ali je produžavana nekoliko puta i trenutno ostaje na snazi do 30. juna 2007 (izmena Uredbom 2006/60).

⁴ Član 169(3) Privremenog Zakona o krivičnom postupku

⁵ Član 169(4) Privremenog Zakona o krivičnom postupku

⁶ Član 170 Privremenog Zakona o krivičnom postupku

⁷ Članovi 171 i 172 Privremenog Zakona o krivičnom postupku

⁸ Član 298 Privremenog Zakona o krivičnom postupku

⁹ Član 300 Privremenog Zakona o krivičnom postupku

¹⁰ Član 300(3) Privremenog Zakona o krivičnom postupku

¹¹ Član 300(4) Privremenog Zakona o krivičnom postupku

¹² Član 301(1) Privremenog Zakona o krivičnom postupku