Kodeks novinara po kome on mora da štiti svoj izvor da bi ga sačuvao od kazne ili da ne bi ugrozio njegovo položaj, formalizovan je u nacionalnim zakonodavstvima u regionu. Time je omogućena sloboda informisanja, ali su otvorena vrata i zloupotrebama.

Zaštita izvora je osnova istraživačkog novinarstva i slobodnog protoka informacija u otvorenim, demokratskim društvima – definicija koju je lakše izverglati napamet nego je sprovesti u praksi kada je reč o zaštiti novinarskih izvora.

Jedini savet kao odgovor na pitanje da li novinari treba da odaju svoje  “upućene”, “bliske”  i ostale izvore informacija, jeste da se izvor može otkriti samo ako se ispune tri uslova istovremeno – da je reč o teškom krivičnom delu, da se informacija ne može dobiti ni na koji drugi način i da postoji izuzetan društveni interes da se izvor otkrije. Na ovakav zaključak upućuje Savet Evrope preporukom da se nacionalna zakonodavstva i mediji u sličnim slučajevima vode ishodom “Slučaja Godvin” (http://194.106.190.43/upload).

Međutim, zabava tek počinje sa ovom odlukom, jer svaki od uslova da se izvori informacije otkriju, pojedinačno otvara po jednu manju Pandorinu kutiju sa pitanjima koje će koristiti zagovornici otkrivanja izvora, dok će mediji u njima baš videti razlog da ostanu nemi kada je o otkrivanju identiteta sagovornika  reč.         

Zakon o javnom informisanju Republike Srbije, na primer, predviđa da “novinar nije dužan da otkrije podatke u vezi sa izvorom informacije, osim ako se podaci odnose na krivično delo, odnosno učinioca krivičnog dela za koje je zaprećena kazna zatvora od najmanje pet godina”. To je daleko blaža varijanta od one koja je predviđena ranije navednim stavom ministara EU.

„Slučaj Godvin“

Vilijam Godvin, novinar britanskog “The Engineer”, dobio je informaciju o zloupotrebi fiansijskih sredstava u jednoj britanskoj kompaniji. Njegovi pokušaji da zaštiti izvor, koji mu je “otvorio” celu priču, trajali su celih sedam godina, sve dok nisu stigli do Evropskog suda za ljudska prava. Prvobitno Godvinu je prećeno zatvorom i kaznom od  5.000 funti, ali je on odbijao da oda izvor. Sud i Dom lordova britanskog parlamenta procenili su da “je u ineteresu kompanije da sazna ko odaje informacije, kako to ne bi oštetio kompaniju u budućnosti”.

Stvar je tako došla do Evropskog suda koji je presudio u korist Godvina, naglašavajući da ni otkrivanje izvora i otkrivanje nelojalnog službenika ne predstavljaju viši interes u odnosu na informaciju koju je Godvin objavio. Svih 18 sudija složilo se da je zaštita novinarskih izvora osnova slobodnih medija i da bez te zaštite mediji ne mogu imati ulogu nekoga ko uočava i ukazuje na negativne pojave u društvu (watchdog).

Evropsko udruženje novinara ocenilo je da Preporuka Saveta Evrope ima dve osnovne slabosti - prvo činjenicu da je samo preporuka, a drugo da ne navodi konkretnije sitaucije u kojima postoji potreba da se otrkije izvor informacije. U Americi je institucija zaštite izvora informiusanja mnogo razvijenija nego u Evropi. Dok su službenici koji otriju službene podatke o zloupotrebama ili čak o krivičnim delima u Americi zaštićeni tako da neće odgovrati za otrkivanje informacija, taj institut nije tako sjajno regulisan ni u EU, a kod nas se ni ne nazire rasprava o tom pitanju.

Etički kodeks novinara

Sa druge strane, postoji nepisani i opšteprihvaćeni kodeks novinara po kome novinar mora da štiti informaciju iz nekoliko razloga – da sačuva sagovornika od moguće sankcije ili eventulanog ugrožavanja njegovog položaja zbog objavljivanja informacije, da bi uopšte imao sagovornike. Bez poštovanja ovog pravila, praktično je nemoguće obavljati kvalitetan novinarski posao. Po kvailtetu izvora i informacija, u suštini, razlikuje se i kvalitet samih novinara.

Pravilo o zaštiti izvora u nekim slučajevima je i formalizovano. Recimo, etički kodeks elektronskih medija, koji su donele i usvojile članice «ANEM» (Asocijacije nezavisnih elektronskih medija, http://www.anem.org.yu/kodeks/index_1.htm link na kome mozete naći kodeks elektronskih medija) predviđa da novinari imaju obavezu da zaštite izvor informacija. Oni moraju da poštuju obećanja data svom izvoru informacija. Ako je izvor dao "nezvaničnu" informaciju, ona ne sme biti upotrebljena tako da otkrije identitet izvora.

Slučajevi u Srbiji

Policijski zahtevi da se otkriju izvori informisanja bili su posebno česti izmedju 2001. i 2004. i policija je često zvala na saslušanja novinare ili urednike medija koji bi objavili neku „škakljivu“ informaciju i zahtevala da se otkriju izvori informisanja.

Prvi veliki slučaj otvorenog policijskog „napada“ na novinare vezan je za Haški tribunal za ratne zločine i navodni spisak od preko 300 srpskih policajaca koje tužilaštvo u Hagu sumnjiči za zločine protiv civila na Kosovu, koji je objavio nedeljnik „Reporter“. Najviše policijskih zahteva za otkrivanje izvora bilo je u vreme najveće krize u vladajućoj koaliciji DOS, tokom sukoba dve najjače vladajuće stranke DS i DSS, kao i posle policijske akcije „Sablja“, koja je sprovedena nakon atentata na premijera Srbije Đinđića. Ni sa jednim od zahteva policija nije imala „sreće“. Novinari su odbijali da otkriju svoje izvore, ma koliko da im je prećeno. Evo nekih primera:

Policija je uručila nalog za saslušanje u gradskom SUP-u odgovornom uredniku nedeljnika "Reporter" Vladimiru Radomiroviću. Radomirović se u petak odazvao pozivu na saslušanje ali nije dao izjavu. U izjavi za Radio B 92 Radomirović je istakao da na pitanja policajaca nije želeo da odgovori. "Povod za saslušanje je tekst 'Prislušni centar u vladinoj zgradi', objavljen u ovom listu sa potpisom "ekipa Reportera". Okružni javni tuzilac Rade Terzić izjavio je agenciji Beta da je tražio od policije da "proveri te tvrdnje, ... s obzirom na to da se u 'Reporteru' pozivaju na neke neimenovane izvore.

- Uputili smo zahtev da se ti izvori provere, odakle oni znaju šta postoji u toj zgradi i da se proveri da li to postoji - rekao je Terzić.

I novinar radija Slobodna Evropa Nataša Odalović pozvana je, po nalogu okružnog javnog tužioca, na informativni razgovor. Razlog je sadržaj teksta "Kavez traži pticu" koji je objavljen u listu "Danas". Odalović je tada rekla da su joj u policiji pročitali rečenicu iz teksta u kojoj se kaže 'biće još naručenih ubistava' i pitali je odakle joj ta saznanja.

Slučajevi u Bosni i Hercegovini

Zaštita izvora postoji u dva zakona u Bosni i Hercegovini, u Zakonu o zaštiti od klevete, koji važi u oba entiteta BiH, (www.fbihvlada.gov.ba) i u Zakonu o medijima Kantona Sarajevo.

Član 9. Zakona o zaštiti od klevete FBiH navodi: "Novinar i drugo fizičko lice koje je redovno ili profesionalno uključeno u novinarsku djelatnost traženja, primanja ili saopćavanja informacija javnosti, koje je dobilo informaciju iz povjerljivog izvora, ima pravo da ne otkrije identitet tog izvora. Ovo pravo uključuje i pravo da ne otkrije bilo koji dokument ili činjenicu koji bi mogli razotkriti identitet izvora, a naročito usmeni, pismeni, audio, vizuelni ili elektronski materijal. Pravo na neotkrivanje identiteta povjerljivog izvora nije ni pod kakvim okolnostima ograničeno u postupku koji se vodi u smislu ovog zakona. Pravo na neotkrivanje identiteta povjerljivog izvora ima i svako drugo fizičko lice koje učestvuje u postupku u smislu ovog zakona, a koje kao rezultat svog profesionalnog odnosa sa novinarom ili drugim licem u smislu ovog zakona, stava 1, sazna identitet povjerljivog izvora informacija."

Zakon o medijima Kantona Sarajevo kaže: "Novinar ima pravo štititi povjerljivost izvora informacija do kojih je došao istraživanjem. Otkrivanje izvora moze naložiti samo nadležni sud i to samo u slučaju ako se time sprječava zločin protiv života."

Zaštita povjerljivog izvora navodi se i u Kodeksu za štampu (član 13.). U ovom se članu novinari pozivaju da se, "kad god je to moguće, oslanjaju na otvorene, identifikovane izvore", te dodaje da "novinari i njihova izdanja imaju obavezu da štite identitet onih koji daju informacije u povjerenju, bez obzira na to da li su ili ne oni izričito zahtijevali povjerljivost."

Mehmed Halilović, zamenik Ombudsmena Federcije BiH za medije, kaže za NetNovinar da se novinari u BiH često pozivaju na ovu vrstu zaštite izvora, čak i onda kad to nije neophodno: „Dosad, medjutim, u sudskim procesima, koliko znam, nije bilo slučajeva da novinari zasnivaju odbranu na povjerljivim izvorima. Značaj obaveze zaštite izvora je ogroman za medije, ali zbog prevelike upotrebe - mogao bi se obezvrijediti. U suštini, novinari uvijek preuzimaju odgovornost za sadržaj objavljenih informacija, tako da ovo pozivanje na povjerljive izvore samo štiti te izvore a ne i novinare od odgovornosti“.

Slučajevi u Hrvatskoj

Zaštita izvora informisanja u Hrvatskoj omogućena je u Zakonu o kaznenom postupku i u Zakonu o medijima (svi zakoni koji su na snazi u Hrvatskoj mogu se naći na sajtu Narodnih novina sa pretraživačem www.nn.hr a zakoni o kojima je ovde reč nalaze se pod brojem 62/03 i 59/04).

U zakonu o medijima iz 2004.g. u članu 17 kaže se daNakladnik objavljuje na odgovarajućim mjestima svakoga programskog sadržaja sljedeće podatke:

– ime i prezime autora objavljenog priloga, osim ako se autor tome protivi.U članu 30 istog zakona detaljno je opisana zaštita izvora informacija, kao i situacije kada se od toga odstupa, a tiču se nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta, zaštite zdravlja i javnog interesa.

Članak 30.

(1) Novinar nije dužan dati podatke o izvoru objavljene informacije ili informacije koju namjerava objaviti.

(2) Pravo novinara iz stavka 1. ovoga članka odnosi se i na glavnog urednika, urednike i autore objavljenih priloga koji nisu novinari.

(3) S podatkom o neimenovanom izvoru informacije novinar je prije objavljivanja dužan upoznati glavnog urednika na način utvrđen statutom medija. U tom se slučaju sve odredbe o zaštiti izvora informacije primjenjuju i na glavnog urednika.

(4) Državno odvjetništvo može, kada je to ograničenje nužno radi interesa nacionalne sigurnosti, teritorijalne cjelovitosti i zaštite zdravlja, podnijeti nadležnom sudu zahtjev da naloži novinaru da iznese podatke o izvoru objavljene informacije ili informacije koju namjerava objaviti.

(5) Sud može naložiti novinaru da iznese podatke o izvoru objavljene informacije ili informacije koju namjerava objaviti, ako je to nužno radi zaštite javnog interesa, a radi se o naročito značajnim i ozbiljnim okolnostima i neprijeporno je utvrđeno:

– da ne postoji razumna alternativna mjera otkrivanju podataka o izvoru informacije ili da je tijelo iz stavka 4. ovoga članka koje traži objavu podataka o izvoru informacije tu mjeru već iskoristilo i

– da na zakonu osnovani interes javnosti za otkrivanje podataka o izvoru informacije jasno prevladava nad interesom zaštite izvora informacije.(6) Sud će, cijeneći okolnosti slučaja, isključiti javnost u tijeku postupka iznošenja podataka, te upozoriti prisutne osobe da su dužni kao tajnu čuvati sve što su u postupku saznali, kao i na posljedice odavanja tajne.

U Zakonu o kaznenom postupku, u članovima 233 i 244 posredno se govori o zaštiti izvora informisanja, pa su tako privremenog oduzimanja predmeta, pri utvrđivanju činjenica u kaznenom postupku oslobođeni „ zapisi o činjenicama koje su učinili novinari i njihovi urednici u sredstvima javnog priopćavanja o izvorima obavijesti i podataka za koje su saznali u obavljanju svoga zanimanja i koji su uporabljeni prilikom uređivanja sredstava javnog priopćavanja, a koji se nalaze u njihovom posjedu ili u uredništvu u kojem su zaposleni“.

U članu 244 kaže se da su obaveze svedočenja oslobođeni, između ostalog i „ novinari i njihovi urednici u sredstvima javnog priopćaavanja o izvorima obavijesti i podataka za koje su saznali u obavljanju svoga zanimanja i koji su uporabljeni prilikom uređivanja sredstava javnog priopćavanja, osim u kaznenom postupku zbog kaznenih djela protiv časti i ugleda počinjenih putem sredstava javnog priopćavanja.

Bugarska - Međunarodno udruženje novinara (IFJ) protestovalo je zbog osude dvojice bugarskih novinara koji nisu želeli da otkriju izvore priče o korupciji u MUP Bugarske koju su obajvili u dnevnoj novini “Trud” 1996. godine. Svetlana Joradnova  i Tošo Tošev (glavni i odgovorni urednik) sud je kaznio sa po 5.000 leva (2.500 evra).

Zaštita javnosti

Zakonske odredbe koje novinarima omogućavaju da ne otkriju izvore informisanja i tako ih svrstavaju u povlašćenu kategoriju ljudi, plod su borbe za slobodu medija. Novinari koji imaju veća ovlašćenja u odnosu na „obične“ ljude, moraju samim tim imati i veću odgovornost. Međutim, u društvima u tranziciji, ta odgovornost je zanemarena a novinarski moral na tako niskom nivou da se zakonske odredbe kojima se štiti sloboda medija pretvaraju u dvosekli mač i obezbeđuju mediji zloupotrebu njihove moći. Zato je neophodno da, istovremeno sa odbranom slobode medija, teče i borba za zaštitu javnosti od medijske zloupotrebe novoosvojenih moći.

DODATAK

Preporuka Komiteta ministara državama članicamao pravu novinara da ne otkriju svojeizvore informacija

(usvojena 8. marta 2000.godine.)

Preporučuje vladama država članica da:

1. sprovode u okviru svog domaćeg prava i prakse načela priložena uz ovu preporuku,

2. šire ovu preporuku i priložena načela, zajedno sa prevodom tamo gde je to potrebno, i

3. posebno skrenu na njih pažnju organima vlasti, policiji i sudstvu i da ih učine dostupnim novinarima, medijima i njihovim profesionalnim organizacijama.

Načela vezana za pravo novinara da ne otkriju svoje izvore informacija

Definicije

Za potrebe ove preporuke:

a. izraz „novinar" označava svako fi zičko ili pravno lice koje se redovno ili profesionalno bavi prikupljanjem i širenjem informacija za javnost putem bilo kog sredstva masovnih komunikacija;

b. izraz „informacija" označava svako iznošenje činjenice, mišljenja ili ideje u vidu teksta, zvuka i/ili slike;

c. izraz „izvor" označava svaku osobu koja pruža informacije novinaru;

d. izraz „informacija koja identifi kuje izvor" označava, u onoj meri u kojoj to može da dovede do identifi kacije izvora:

i. ime i lične podatke, kao i glas i lik izvora,

ii. konkretne okolnosti pod kojima je novinar došao do informacije od izvora,

iii. neobjavljeni sadržaj informacije koju je novinar dobio od izvora, i

iv. lične podatke o novinarima i njihovim poslodavcima vezane za njihov profesionalni rad.

Načelo 1 (Pravo novinara na neotkrivanje)

Domaći zakoni i praksa država članica treba da obezbede eksplicitnu i jasnu zaštitu prava novinara da ne otkriju informacije koje bi mogle da ukažu na identitet izvora u skladu sa članom 10 Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu Konvencija) i ovde ustanovljenim načelima, koja treba smatrati minimalnim standardima za poštovanje tog prava.

Načelo 2 (Pravo drugih lica na neotkrivanje)

Druga lica koja se, preko svojih profesionalnih veza sa novinarima, upoznaju s informacijama koje bi mogle da ukažu na identitet izvora putem prikupljanja, uredničke obrade ili objavljivanja informacija, takođe treba da uživaju istu zaštitu na osnovu ovde navedenih načela.

Načelo 3 (Ograničenja prava na neotkrivanje)

a. Pravo novinara da ne otkrije informacije koje identifi kuju izvor ne sme da bude predmet drugih ograničenja osim onih pomenutih u članu 10, stav 2 Konvencije. Prilikom utvrđivanja da li legitimni interes za otkrivanje informacija, koji potpada pod član 10, stav 2 Konvencije, odnosi prevagu nad javnim interesom da se informacija o identitetu izvora ne otkrije, nadležni organi država članica će obratiti posebnu pažnju na značaj prava na neotkrivanje i prednost koja mu se daje u sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava i mogu da narede otkrivanje informacija samo ako, u skladu sa stavom b, postoji viši imperativ u javnom interesu i ako postoje okolnosti dovoljno značajne i ozbiljne prirode.

b. Otkrivanje informacija koje identifi kuju izvor treba smatrati neophodnim samo ako se na ubedljiv način može utvrditi da:

i. ne postoje razumne mere koje su alternativa otkrivanju ili su ih iscrpla lica ili organi vlasti koji traže njihovo otkrivanje, i

ii. legitimni interes za otkrivanje očigledno odnosi prevagu nad javnim interesom za neotkrivanje, imajući na umu:

- da je dokazano postojanje višeg imperativa kad je reč o neophodnosti otkrivanja,

- da su okolnosti dovoljno značajne i ozbiljne prirode,

- da se neophodnost otkrivanja informacije smatra odgovorom na neodložnu društvenu potrebu i

- da zemlje članice uživaju izvesnu slobodu u procenjivanju te potrebe, ali je ta sloboda podložna kontroli Evropskog suda za ljudska prava.

c. Gorenavedeni zahtevi treba da se primenjuju u svim fazama svakog postupka u kome može da se pozove na pravo na neotkrivanje.

Načelo 4 (Dokazi koji su alternativa novinarskim izvorima)

U sudskom postupku protiv novinara zbog navodne povrede časti ili ugleda neke ličnosti, nadležni organi treba da razmotre, radi utvrđivanja istinitosti ili neistinitosti tih tvrdnji, sve dokaze koji im stoje na raspolaganju na osnovu nacionalnog procesnog prava i ne treba u tom cilju da zahtevaju od novinara da otkrije informacije koje mogu da ukažu na identitet izvora.

Načelo 5 (Uslovi vezani za otkrivanje)

a. Predlog ili zahtev za pokretanje bilo kakve akcije nadležnih organa radi otkrivanja informacija koje identifi kuju izvor mogu da podnesu samo osobe ili organi vlasti u čijem je direktnom legitimnom interesu otkrivanje tih informacija.

b. Nadležni organi treba da obaveste novinare o njihovom pravu da ne otkriju informacije koje identifi kuju izvor, kao i o ograničenjima tog prava pre nego što se zatraži otkrivanje tih informacija.

c. O izricanju sankcije novinarima zbog neotkrivanja informacija koje mogu da ukažu na identitet izvora mogu da odluče samo pravosudni organi tokom sudskog postupka koji predviđa saslušanje dotičnih novinara u skladu sa članom 6 Konvencije.

d. Novinari treba da imaju pravo da neki drugi pravosudni organ preispita odluku da im se izreknu sankcije zbog neotrkivanja informacija koje identifi kuju izvor.

e. U slučaju kad se novinari odazovu zahtevu ili nalogu da otkriju informaciju koja identifi kuje izvor, nadležni organi treba da razmotre mogućnost primene mera za ograničavanje obima otkrivanja traženih informacija, na primer, na taj način što javnost neće prisustvovati otkrivanju, u skladu sa članom 6 Konvencije, tamo gde je to moguće, i na taj način što će i sami ispoštovati poverljivost tog otkrivanja.

Načelo 6 (Nadzor nad komunikacijama, prismotra i sudski pretres i oduzimanje)

a. Sledeće mere ne treba primenjivati ako je njihova svrha da se ne ispoštuje pravo novinara, u skladu s ovim načelima, da ne otkriju informacije koje identifi kuju njihove izvore:

i. nalozi ili akcije koji se odnose na nadzor nad komunikacijama novinara ili njihovih poslodavaca;

ii. nalozi ili akcije koji se odnose na prismotru novinara, njihovih kontakata ili njihovih poslodavaca; ili

iii. nalozi za pretres ili oduzimanje ili akcije pretresa ili oduzimanja koje se odnose na privatne ili službene prostorije, lične stvari ili prepisku novinara ili njihovih poslodavaca ili lične podatke koji su vezani za njihov profesionalni rad.

b. Tamo gde su policija ili pravosudni organi na regularan način došli do informacija koje identifi kuju izvor putem bilo koje od gorenavedenih akcija, čak i ako to možda nije bio cilj tih akcija, treba preduzeti mere da se spreči kasnije korišćenje tih informacija kao dokaza na sudu, osim ako je otkrivanje informacije opravdano na osnovu načela 3.

Načelo 7 (Zaštita od samooptuživanja)

Načela koja su ovde ustanovljena ne smeju ni na koji način da ograniče nacionalne zakone vezane za zaštitu od samooptuživanja u krivičnim postupcima i, ukoliko se ti zakoni primenjuju, novinari treba da uživaju zaštitu kad je reč o otkrivanju informacija koje identifi kuju izvor.

Evropski sud za ljudska prava priznao je u svojoj presudi u slučaju Goodwin protiv Ujedinjenog Kraljevstva (27. mart 1996) da član 10 Konvencije obuhvata pravo novinara da ne otkriju svoj izvor informacija. Sud je takođe naglasio da „zaštita novinarskih izvora predstavlja jedan od osnovnih uslova za slobodu štampe, kao što to proističe iz zakona i profesionalnih kodeksa ponašanja u izvesnom broju država potpisnica.

Zaštita profesionalnog odnosa novinara i njihovih izvora u tom pogledu ima veći značaj od stvarne vrednosti tih informacija za javnost, kao što je zaključio Evropski sud za ljudska prava (videti Goodwin protiv Ujedinjenog Kraljevstva, stav 37 in fi ne).

Novinari su generalno profesionalno veoma zainteresovani da zadrže svoje izvore u tajnosti da ne bi zaplašili svoje buduće izvore i tako potkopali svoj budući rad. Takođe je prihvaćeno da neki profesionalni kodeksi ponašanja novinara obuhvataju obavezu samih novinara da ne otkriju izvor informacija koji ih je kontaktirao u poverenju. Stoga je ova preporuka ograničena na pravo novinara da ne otkriju svoje izvore, a ne na obavezu novinara da to ne čine. To ne bi trebalo da spreči države članice da u svoje nacionalno zakonodavstvo unesu veću zaštitu izvora, uključujući tu i zaštitu od novinara.

Izvor

Svako lice koje novinaru daje informacije smatraće se njegovim ili njenim „izvorom„. Zaštita odnosa između novinara i izvora je cilj ove preporuke zbog „potencijalno obeshrabrujućeg efekta„ koji bi nalog da se otkrije izvor imao na ostvarenje slobode štampe. Novinari mogu da primaju informacije iz svih vrsta izvora. Stoga je neophodno da taj izraz ima široko tumačenje. U praksi, pružanje informacija novinarima može da bude rezultat akcije izvora, na primer kad izvor pozove novinara ili mu se obrati pismenim putem ili mu pošalje snimljene informacije ili slike. Može se takođe smatrati da je informacija „data“ kad je izvor pasivan i kad se zadovoljava time da novinar uzme informaciju, recimo putem fi lmskog i audio-snimka uz pristanak izvora.

Informacija koja identifikuje izvor

18. Da bi se na adekvatan način zaštitio izvor informacije, neophodno je zaštititi sve vrste informacija koje bi mogle da dovedu do identifikacije izvora. U onoj meri u kojoj njeno otkrivanje može da dovede do identifikacije izvora, sledeća informacija će biti zaštićena ovom preporukom:

i. ime izvora i njegova ili njena adresa, broj telefona i telefakasa, ime poslodavca i drugi lični podaci, kao i glas izvora i fotografi je na kojima se on vidi;

ii. „konkretne okolnosti pod kojima je dobijena ta informacija", na primer, vreme i mesto sastanka s izvorom, način prepiske ili pojedinosti dogovorene između izvora i novinara;

iii. „neobjavljen sadržaj informacije koju je izvor dao novinaru", na primer druge činjenice, podaci, tonski zapisi ili slike koji bi mogli da ukažu na identitet izvora i koje novinar još nije objavio;

iv. „lični podaci o novinarima i njihovim poslodavcima koji su vezani za njihov profesionalni rad", to jest lični podaci vezani za rad novinara koji mogu da se nađu, na primer, u adresarima, izveštajima o telefonskim pozivima i komunikaciji preko kompjutera, dokumentima vezanim za putovanja ili izvodima iz banke.

Domaći zakoni i praksa trebalo bi da predvide eksplicitnu i jasnu podršku pravu novinara da ne otkriju izvore, na primer usvajanjem novog zakona ili preispitivanjem postojećeg sa ciljem njegove izmene i dopune, ako je potrebno.

Otkrivanje izvora

Preporuka EU je da ”otkrivanje treba da bude opravdano samo ako su i nakon što su sve strane koje su učestvovale u procesu otkrivanja bezuspešno iscrpele sve druge načine i sredstva”. Te mere bi, na primer, mogle da obuhvate internu istragu slučaja kada je otkrivena poverljiva interna informacija o preduzeću ili upravi, intenziviranje ograničenja vezanih za pristup izvesnim poverljivim informacijama, opštu policijsku istragu ili širenje oprečnih informacija kao protivmere. Strane u postupku otkrivanja takođe treba prvo da iscrpe druge nenovinarske izvore pre nego što od novinara zatraže da otkrije izvor. Evropski sud za ljudska prava je odlučio da ”konkretan interes lica ili državnog organa za otkrivanje izvora mora biti dovoljan da prevagne nad vitalnim javnim interesom zaštite izvora novinara“.

Iznuđeno otkrivanje novinarskog izvora ima prilično „negativan“ ili obeshrabrujući efekat na buduće izvore i rad novinara i stoga se mora smatrati prilično dalekosežnim ograničavanjem slobode informisanja. Osnova za izricanje sankcije će biti sudski postupak koji omogućava „pravično i javno saslušanje“ dotičnog novinara. Time se takođe osigurava da javnost nadgleda taj proces i sankcije.

Razlozi za otkrivanje izvora

(1) da legitimni interes odnese prevagu nad javnim interesom da se ne otkrije izvor i da taj legitimni interes bude dokazan;

(2) da vitalni karakter i ozbiljnost okolnosti opravdavaju to otkrivanje;

(3) da nadležni organi zaključe da oni odgovaraju prekoj društvenoj potrebi;

(4) da procena neophodnosti otkrivanja po članu 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima bude podložna nadzoru i kontroli Evropskog suda za ljudska prava.