Tragična smrt mladog 22-godišnjeg Martina Neškovskoga koji je brutalno prebijen do smrti od strane pripadnika specijalnih policijskih jedinica “Tigar” 06. juna 2011. uzrokovala je dramatične reakcije makedonske javnosti, a posebno makedonske omladine.

Mladi Makedonci, kao retko dosad u novijoj istoriji Makedonije, spontano su organizovali nezavisne proteste protiv policijske brutalnosti uz pomoć društvenih mreža, bez ikakve partijske organizacijske pozadine, i jasno iskazali političku zrelost i kapacitet za društveni aktivizam.

Posle proglašenja pobednika na vanrednim parlamentarnim izborima u Makedoniji 06. juna u 00.40 h, tokom proslave pobede vladajuće desničarske stranke VMRO DPMNE, pripadnik specijalne policijske jedinice “Tigar” Igor Spasov, prema sopstvenom naknadnom priznanju, pretukao je na smrt jednog od učesnika proslave - 22-godišnjeg Martina Neškovskoga.
Beživotno telo ovog mladića je ostavljeno da leži na travnjaku na glavnom trgu “Makedonija” u Skoplju nekoliko sati pokriveno plastičnim kesama.

S obzirom na to da se ovo brutalno ubistvo dogodilo na jednom od najfrekfentijih mesta u glavnom gradu Makedonije, pred velikim brojem svedoka, istina nije mogla da bude sakrivena. Vest se prvo se proširila preko društvenih mreža - na Facebook-u i Twitter-u u - formu glasina i svedočanstava.

Društvene mreže su na ovaj način prevazišle tradicionalne medije u jednoj od njihovih osnovnih funkcija, a to je brzina informisanja građana. Informacije su širili očevici događaja, pritom dajući i nekompletne i neproverene informacije (na primer, na početku je jedan od svedoka pogrešno identifikovao ubijenog momka i proširio infomaciju da se žrtva zove Danijel).

“Tradicionalni medii nisu ni mogli da pokriju događaj brže od društvenih mreža zato što se informacija o ubistvu prvo pojavila kao svedočanstvo očevidaca na Twitter-u i Facebook-u i odmah je prouzrokovala reakciju korisnika ovih društvenih mreža”, rekao je za Media.ba Anastas Vangeli, politički analitičar, jedan od osnivača “Centra za nove medije”, društveni aktivista i učesnik protesta protiv policijske brutalnosti.

Smrt mladića uopšte nije zavedena u dnevni bilten makedonske policije za dan 06.06.2011, a prvo zvanično obrazloženje MVR-a bilo je da je pronađeno telo mladog čoveka kojem je pozlilo, dok na telu nije bilo znakova nasilja.

Činjenica da je makedonska policija pokušala da sakrije istinu oko ubistva mladog Neškovskog jedan je od glavnih razloga što su mladi počeli sa protestima, smatra Vangeli.

“Ministarstvo unutrašnjih poslova (MVR) nije reklo istinu o ovom slučaju. Zvanični stav policije je bio suprotan onome što su svedoci videli na licu mesta i počeli da prenose kao vest preko društvenih mreža. Policija je pokušala da prikrije zločin pripadnika svojih redova i građani su to shvatili i reagovali su. Protest je organizovan zbog smrti mladog čoveka, mladi protestuju protiv policijske brutalnosti, izašli su sa svojim zvaničnim zahtevima, ali u suštini protesta se zapravo nalazi otpor protiv zloupotrebe moći i sistema od strane policije i vladajuće strukture”, kaže Vangeli za Media.ba.

Informacije o ubistvu koje su se širile društvenim medijima odmah su pokrenule mlade. Još iste noći formirane su prve grupe koji su počele da pozivaju na proteste zbog brutalnosti policije. Protesti su zakazani sa ciljem solidarnosti sa ubijenim, kao i radi iskazivanja revolta zbog nasilničkog ponašanja policije.

Informacija o ubistvu u tradicionalnim medijima se prvi put pojavila nekih 16 sati nakon što se dogodilo, do kada je već postojala kritična masa informisanih mladi ljudi na Facebook-u i Twitter-u. Prvi oblici komunikacije na društvenim mrežama koji su pozivali na proteste (npr. statusi na Facebooku, komentari na statuse, tweetovi, zakazivanje i pozivanje na događaj na Facebooku…) spontana su reakcija pojedinica koji su saznali za ubistvo i javno hteli da iskažu svoju ogorčenost i stavove.

Prvi protesti su počeli 06.06.2011. To su prvi protesti u Republici Makedoniji organizovani  posredstvom društvenih mreža. Celokupna mobilizacija, kao i informisanje o mestu i vremenu prvog protesta, obavljeno je preko Facebook-a i Twitter-a, i to spontano, bez ikakve partijske pozadine ili učešća formalnih organizacija. Protesti od tada traju neprekidno i dobijali su na masovnosti, a broj učesnika je u pojedinim danima, prema medijskim izveštajima, dostizao i do nekoliko hiljada demonstranata. Osim u Skoplju, protesti su se širili i po ostalim većim makedonskim gradovima - Bitola, Prilep, Kumanovo, Veles…
Protesti su dobili neke od odlike kojima Della Porta (2007) definiše omladinski društveni pokret: učesnici su formirali radnu grupu koja je odgovorna za organizaciju protesta, a zatim su postavili sektorsku strukturu i organizovali javnu tribinu.

Glavni način komunikacije s javnošću ostale su društvene mreže i internet. Radna grupa formirala je grupe na Facebook-u i Twitter-u, kao i web sajt i blog na kome se svi zainteresovani mogu informisati o protestima. Radna grupa je izašla i sa svojim ciljevima i zahtevima koje je dostavila državnim institucijama, čime su se, i pored tvrdnji da nisu organizacija, stekle osnovne karakteristike koje ukazaju na neformalan oblik organizovanosti (Reingold and Yang, 2007).

Zašto društvene mreže, a ne tradicionalni mediji?

Ovi protesti predstavljaju do sada nepoznat fenomen u makedonskom društvu. Ujedno otvaraju nekoliko bitnih pitanja u vezi sa aktivnošću mladih, ali i u vezi sa odnosom novih medija spram onih tradicionalnih. Naime, uspeh društvenih medija u ovom slučaju mobilizacije mladih nije slučajan kada se uzme u obzir nekoliko važnih faktora.

Činjenica je da su mladi ljudi mnogo manje povezani i zainteresovani za politiku nego starije generacije (Bauerlein, 2008, Mindich, 2005; Wattenberg, 2007). Istraživanja političkog ponašanja mladih ljudi koja su predominantno rađena u Sjedinjenim Američkim Državama i zapadnoj Evropi ukazuju na to da je manje verovatno da će mladi učestvovati u politici glasanjem, doniranjem novca, volontiranjem, kao i da pokazuju manji interes za učestvovanje u protestima nego njihovi stariji sugrađani.

Medijske navike mladih se takođe razlikuju od onih starijih građana. Mladi daleko manje od starije generacije koriste tradicionalne medije, kao što je čitanje dnevnih novina, gledanje večernjih vesti koje emituju televizije ili slušanje vesti na radiju (Baumgartner and Morris 2010). S druge strane, društvene mreže postaju pravi medijski prostor na kojem mladi ljudi mogu da iskažu svoje stavove o društvu i politici (Lupia and Pilpot 2005).

Republika Makedonija, sa malo više od 2 miliona stanovnika (Zavod za statistiku Republike Makedonije, 2002), prema nekim izvorima ima oko 870 hiljada registrovanih profila na Facebook-u. 18.5 % korisnika Facebooka u Makedoniji imaju između 14-17 godina, 32.8% su u grupi od 18 do 25 godina, a 27.7% imaju od 25 do 34 godine. Dakle, skoro 80% korisnika Facebook-a u Makedoniji pripada mladoj populaciji – između 14 i 34 godine. Kada se uzmu u ozbir i ove činjenice, može se pretpostaviti da društvene mreže imaju veliki potencijal i predstavljaju prostor i izvor za politički i društveni aktivizam među mladima u Makedoniji.

Istraživanje o efektima društvenih mreža na politički aktivizam i participaciju, opet urađeno na teritoriji SAD, potvrđuje fenomen koje se dogodio i u Makedoniji. Nalazi istraživanja Zhanga i drugih (2009) upućuju na to da oslanjanje na povezivanje na društvenim mrežama uzrokuje značajno povećanje građanske participacije, koja obuhvata i učešće u protestima, ali ne i političku participaciju, koja obuhvata učešće u izbornim i partijskim aktivnostima.
Razlozi za makedonski slučaj, gde su učesnici protesta kategorički odbijali bilo kakvu povezanost sa političkim partijama i, kako kaže Vangeli, insistirali na distanci i od tradicionalnih medija koji su bliski određenim političkim partijama, mogao bi da bude zapravo činjenica koju su Zhang i drugi (2009) pokazali na američkom slučaju, a to je da društvene mreže omogućavaju građanski participaciju, dok istovremeno učesnici nemaju interes da učestvuju u partijskim i političkim događajima.

Društvene mreže su takođe najdostupniji medijski prostor za mlade ljude. S aspekta aktivizma i mobilizacije, oni su kako finansijski najprihvatliviji medij, tako i stručno – profesionalno najlakši za upotrebu (Rice 2006, Bucy 2004). Brzina širenja informacija je takođe jedna od najvećih prednosti ovih medija, kao i veća mogućnost za interaktivnost (Bucy 2004). U makedonskim slučaju, brzina širenja informacija i mogućnost za mobilizaciju su zapravo bile i jedan od najvažnijih elemenata za uspešnu realiziciju protesta.
Kako i sami učesnici svedoče, na proteste su otišli spontano kada su pročitali da se ogranizuje ovakav događaj kao način za iskazivanje revolta protiv policijske brutalnosti i solidarnosti sa vršnjakom. “Facebook i Twitter su bili inicijalni pokretač aktivnosti, da bi se zatim mladi ljudi na samim događajima dodatno dogovarali oko sledećih koraka” – tvrdi Aleksandar Mitrov, jedan od redovnih učesnika protesta.

Šta je sa starijim građanima?

Mobilizacija za učestvovanje na ovim protestima je predominantno uspešna kod mladih ljudi – skoro svi učesnici su mladi. Jedan od razloga za ovo bi moglo da bude to što se cela organizacija odvijala preko društvenih mreža i interneta gde mladi ljudi apsolutno dominiraju kao korisnici u odnosu na starije generacije.

Stručnjaci koji istražuju metode za informisanje i mobilizaciju za političku participaciju smatraju da bi u slučaju korišćenja drugih sredstava komunikacije u svrhu mobilizacije, kao sto su telefonski pozivi ili flajeri, odziv različitih kategorija građana bio veći (Prior 2005).

Ipak, vrlo važan faktor za predominantno i masovno učešće mladih u ovim protestima bi mogla da bude i činjenica da je ovo problem koji najviše dodiruje njih pošto se radi o ubistvu njihovog vršnjaka, kao i problem s kojim su se suočavali u bližoj prošlosti (ovi nije prvi primer policijske brutalnosti nad mladima u prošlih nekoliko godina).

Jos jedan bitan faktor koji bi mogao da objasni uspeh društvenih mreža u informisanju i mobilizaciji mladih ljudi za protest je stanje tradicionalnih medija u Makedoniji. Makedonski medijski prostor je veoma izraženo politizovan i partiziran.

Stanje medija je redovno jedna od tema zbog koje Evropske komisija kritikuje Makedoniju u izveštaju o napretku zemlje u evropskim integracijskim procesima. Makedonija je nisko rangirana na tabeli medijskih sloboda prema izveštaju Freedom House-a za 2010. godinu. Regulatorna komisija za praćenje stanja medija u Makedoniji ocenila je izveštavanje najvećih i najpopularnih medijskih kuća, kao i javnog servisa, tokom nedavno završene izborne kampanje kao neizbalansirano i pristrano.

Snažna kontrola medija od strane vlasti u Makedoniji, kao i podeljenost i partijska pristranost samih medija dovela je do toga da je poverenje u tradicionalne medije na vrlo niskom nivou - samo oko 39% makedonske populacije ima poverenje u tradicionalne medije u svojoj zemlji.

S obzirom na već pomenutu činjenicu da mladi ljudi manje prate televiziju i štampane medije u poređenju sa starijim sugrađanima, da se zaključiti da su tradicionalni mediji imali organičen efekt u mobilizaciji mladih za učestvovanjem na protestima.

“Način izveštavanja tradicionalnih medija nije odstupao od njihove partijske bliskosti. Mediji su generalno informisali neobjektivno i ispod svakog profesionalnog nivoa. Određeni mediji koji su bliski vlasti ne samo što nisu objektivno informisali javnost u vezi sa protestima, nego su počeli sa aktivnim kreiranjem konspiracija, optuživanjem za uključenost opozicije u proteste, kao i davanjem otvorene podrške kontraprotestima”, komentariše Anastas Vangeli.
Najuticanjiji mediji u zemlji nisu izašli iz svoje rovovske pozicije, i posmatrali su ove događaje kroz svoje pro ili kontra-vladine dioptrije. Upravo su takvi mediji i omogućili političkim partijama da koriste ove proteste kao alat za međusobne obračune i zgrtanje poena.

Makedonija i ‘jasmin-revolucija’

Protesti protiv policijske brutalnosti traju već više od mesec dana. Mladi ljudi neprestano protestuju svaki dan u znak solidarnosti zbog nasilne smrti 22-godišnjeg Martina Neškovskoga, sa jasnim zahtevima za rasvetljenjem slučaja i sankcionisanjem svih odgovornih.

Način organizacije i mobilizacija za ove proteste vrlo su slični organizaciji “jasmin-revolucije” na Bliskom istoku, posebno u Egiptu i Tunisu na početku 2011. I u Makedoniji, slično kao i u Egiptu i Tunisu, protesti su počeli preko društvenih mreža - internet je bio glavni izvor informacija i mobilizacije demonstranata. U Egiptu i Tunisu prisustvo mladih na protestima je bilo dominantno, ali ne isključivo, kao što je slučaj u Makedoniji.

Makedonski slučaj karakteriše i pokušaj brisanja grupa na društvenim mrežama od strane vlasti (Ministarstvo unutrašnjih poslova - MVR), što se desilo i u Egiptu i Tunisu. Pomoćnik ministra za informacije u MVR Ivo Kotevski potvrdio je medijima da su zaposleni u MVR prijavljivali grupe koje su pozivale na proteste sa obrazloženjem da su širile mržnju, nakon čega ih je Facebook brisao, iako za to nije bilo činjeničnog osnova. Ipak, u Makedoniji ovo zabranjivanje, odnosno brisanje grupa na Facebook-u nije dalo rezultate, pošto su mladi svoje aktivnosti preselili na Twitter i po blogovima.

Koji je najveći domet ovih protesta?

Nakon više od mesec dana od početka protesta, nameće se relevantno pitanje njihovog konačnog dometa. Dosadašnje iskustvo je pokazalo da makedonski protesti nisu uzeli razmere onih u Egiptu i Tunisu. Protesti za sada nisu otvorili pitanje legitimnosti režima i promenu političkog sistema, niti imaju takav cilj. Njihov miran i nenasilni karakter razlikuje ih i od protesta i štrajkova organizovanih u susednoj Grčkoj u junu 2011. kao reakcija na mere štednje vlade zbog ekonomske krize.

Upotreba društvenih mreža u slučaju Makedonije, kao i Egipta i Tunisa, bila je prvenstveno u svojstvu alata za informisanje i mobilizaciju u situaciji kada tradicionalni mediji nedovoljno uspešno informišu javnost. Društvene mreže nisu determinisale agendu i način ostvarivanja ciljeva protesta. Ovo zapravo potvrđuje značaj društvenih mreža i interneta kao lako dostupnog, jeftinog i brzog sredstva za informisanje i politički aktivizam, dok rezultat protesta i njihov karakter (nasilni ili nenasilni) više zavisi od dubljeg političkog i društvenog konteksta.
Protesti u Makedoniji privukli su pažnju brojnih relevantnih svetskih i balkanskih medija. U makedonskim medijima, pretvorili su se u novu arenu za politički obračun između političkih partija. Protest je u međuvremenu dobio i svoj kontra–protest. Grupa mladih ljudi, čiji je neformalni lider do tada nepoznata studentkinja Biljana Todorovska, počeli su kontra- proteste zbog navodne povezanosti opozicione partije Socijaldemokratski savez Makedonije sa protestima.

Provladini mediji su dali veliki značaj kontra-protestima i informisali su iz stranačkog ugla, ne uzimajući u obzir očiglednu bliskost kontra-protesta sa vlašću. Naime, Facebook profil jednog od organizatora grupe koja poziva na kontra-proteste ukazuje na tesnu povezanost sa vladajućom partijom. Tradicionalni mediji su jedan od ključnih razloga za pokušaje manipulacije protesta od strane partija, a u svrhu ostvarivanja partijskih ciljeva pojedini mediji su zloupotrebljavali izjave i stanje porodice ubijenog Neškovkog.

Protesti mladih koji se nastavljaju i posle već mesec dana, ali sa smanjenim intenzitetom, još nemaju epilog. Vlast je ostala gluva na zahteve mladih. Ipak, protesti su doveli do nekih značajnijih promena u Makedoniji. To su prvi omladinski protesti koji su uspeli da kontinuirano traju duže vreme. Mobilizacija se odvijala predominantno preko društvenih mreža, pri čemu je ovo prvi primer u Makedoniji da je upotreba društvenih mreža dala značajne rezultate u informisanju i mobilizaciji za protest. Protesti su doveli i do toga da je prvi put predsednik Republike Makedonije Gjorgje Ivanov, iako u veoma suždržanoj formi, podržao mlade u protestima i tako pokazao stav različit od onog vladajuće stranke čiji je kandidat bio.

Zahtevi demonstranata, ipak, nisu ostvareni. Slučaj smrti Neškovskoga jos nije rasvetljen, a tek posle mesec dana od ubistva pripadnik specijalne policijske jedinice “Tigar” Igor Spasov, koji je priznao ubistvo, dobio je otkaz. Protesti dobijaju manju pažnju u medijima, ali i među mladima. Mladi se još uvek, ali u veoma malom broju, sakupljaju ispred spomenika majke Tereze u centru Skoplja organizirajuči debate, a najavljuju veliki protest na dan kada će parlament izabrati novu Vladu Republike Makedonije.

Protesti protiv policijske brutalnosti takođe otvaraju i nekoliko bitnih pitanja koja predstavljaju izazov za ozbiljnu akademsku i društvenu analizu. Naime, dublje analize bi mogle da odgovore na pitanja zašto je baš ovaj događaj prouzrokovao takvu pažnju među mladima i doveo do protesta dužeg trajanja u situaciji kada sveukupno loše društvene, ekonomske i političke okolnosti takođe mogu biti dobar osnov za demonstraciju nezadovoljstva mladih. Zatim, zašto ovi protesti nisu dobili slične razmere onima u Egiptu i Tunisu i pored sličnih načina mobilizacije i širenja informacija, te da li bi participacija na protestima bila demografski i socijalno različita da se mobilizacija nije odvijala preko društvenih mreža.

Literatura:

All David and Jerome Armstong (2009). Ten Ways to Use Facebook to Get Your Message Out Politics (Campaigns and Elections), 18-20.

Bauerlein, M. (2008). The dumbest generation. New York: Tarcher Penguin.

Baumgartner Jody C. and Jonathan S. Morris (2009) MyFaceTube Politics: Social Networking Web Sites and Political Engagement of Young Adults Social Science Computer Review 2010; 28; 24, prvobitno objavljeno online 12. juna 2009; DOI: 10.1177/0894439309334325.

Boyd, D. (2008). Can social networking sites enable political action. In A. Fine, M. Sifry, A. Raseij, & J. Levi (Eds.), Rebooting democracy. New York: Personal Democracy.

Bucy P. Eric (2004) Interactivity in Society: Locating an Elusive Concept The Information Society, 20: 373–383, 2004 Copyright_c Taylor & Francis Inc. ISSN: 0197-2243 print / 1087-6537 online DOI: 10.1080/01972240490508063.

Bucy, E. P., & Gregson, K. S. (2001). Media participation: A legitimizing mechanism of mass democracy. New Media & Society, 3, 359-382.

Lupia Arthur and Tasha S. Pilpot (2005) Views from Inside the Net: How Websites Affect Young Adults’ Political Interest The Journal of Politics, Vol. 67, No. 4, November 2005, Pp. 1122–1142 Southern Political Science Association.

Pew Research Center. (2008). Internet’s broader role in campaign 2008: Social networking and online videos take off. Preuzeto 11. maja 2008. sa http://people-press.org/report/384/internets-broader-role-in-campaign-20... .

Prior, M. (2005). News vs. entertainment: How increasing media choice widens gaps in political knowledge and turnout. American Journal of Political Science, 49, 577-592.

Reingold, Jennifer and Yang, Jia Lynn. "Hidden Workplace" Fortune, July 23, 2007

Rice Jeff (2006) Networks and New Media College English, Vol. 69, No. 2 (Nov., 2006), pp. 127-133 National Council of Teachers of English

Zhang Weiwu, Thomas J. Johnson, Trent Seltzer and Shannon L. Bichard (2009)The Revolution Will be Networked: The Influence of Social Networking Sites on Political Attitudes and Behavior Social Science Computer Review 2010; 28; 75 originally published online Jun 12, 2009 DOI: 10.1177/0894439309335162.