U ovoj knjizi novinara RAI-ja Enia Remondina sabrana su mnogobrojna otkrića o novinarstvu i televiziji u ratu. Remondino je, nakon Zalivskog rata, pratio ratove u bivšoj Jugoslaviji. Napisao je knjigu koju odlikuje jednostavan jezik i izvanredan smisao za humor i ironiju.

Autor: Enio Remondino
Izdavač: CLIO, Beograd

U knjizi Televizija ide u rat sabrana su mnogobrojna otkrića o novinarstvu i televiziji u ratu, kaže njen autor, novinar RAI-ja, Enio Remondino. U ulozi ratnog izveštača Remondino je, nakon Zalivskog rata, pratio ratove u bivšoj Jugoslaviji. Bio je u Zagrebu, Vukovaru, Kninu. Sudbina mu je, kaže, da se nalazio uvek sa pogrešne strane frontova: u Sarajevu kad su bosanski Srbi bombardovali grad, a na Palama i u Lukavici kad je NATO bombardovao Srbe. Operacije protiv OVK pratio je iz Prištine, Peći, Prizrena i Drenice, a NATO bombardovanje iz Beograda.

Pratio je mirovne konferencije u Dejtonu i Parizu, proteste "zime beogradskih pištaljki" 96-97, prevrat u Beogradu 5. oktobra 2000. i hapšenje Miloševića u noći 30. marta 2001. Izveštavao je o izručenju bivšeg predsednika Srbije i o "beskrajnom procesu iz Haga". RAI mu nije uskratio ni događaje u Crnoj Gori i sukobe u Makedoniji i na jugu Srbije. Njegova ekipa je, potom, bila jedna od prvih televizijskih posada koja stiže u Avganistan preko Tadžikistana u jeku američkog bombardovanja.

Remondinovu knjigu odlikuje jednostavan jezik i izvanredan smisao za humor i ironiju. Tu su i posebno uspeli sugestivni pasaži u kojima se kao u odličnoj književnosti ocrtava atmosfera rata, uz sažete potresne portrete kolega koji su, kao američka snimateljka Pegi Tot, stradali radeći.

Knjiga nastaje posle deset godina izveštavanja, iz želje da se "ispriča ponešto o pozadini dešavanja, poneko lično sećanje zakopano između strahova vlastite nečiste savesti, poneka sumnja koja te je obuzela posle završetka rata kada ti je mnogo lakše da, pošto si se udaljio od mete, bolje rekonstruišeš čitavo bojno polje". Osim iskustva, Remondino piše oslanjajući se i na pažljivo proučavanje literature o medijima i ratu.

U dvadeset jednom poglavlju knjige on govori o brojnim problemima televizijskog novinarstva koji bi se uslovno mogli svrstati u nekoliko tematskih grupa. U prvim poglavljima objašnjava se veza između televizije i rata koja dotiče i cenzuru: zašto je ratovima potrebna televizija, na koji način je televizija menjala tok određenih ratova, a kada i zašto bi ratne vođe želele da mediji nestanu sa lica mesta.

Značajno mesto u knjizi Remondino poklanja oblicima cenzure, autocenzure, laži i prevara prisutnih u izveštavanju o ratu, potkrepljujući analizu primerima iz medijskog nadmetanja za vreme bombardovanja Srbije i Crne Gore, sukoba na Kosovu, ali ranijim kriznim situacijama van naseg terena, iz kojih možemo saznati kako je došlo do "majke svih laži" u novinarstvu, priči o navodnom masakru u Temišvaru, koja je prostrujala medijima u vreme prevrata u Rumuniji, na kraju Causescuove vladavine.

U ovaj krug problema: manipulacije, otkrivanja ili skrivanja istine - može se uključiti i veština manipulisanja nazivima za ličnosti i događaje u ratovima: kako ćete 1992. izveštavajući sa Pala nazvati Ratka Mladića - generalom ili kasapinom, da li je Milošević mister president diktator ili balkanska zver, da li je OVK teroristički ili oslobodilački pokret, da li je Milo Đukanović šef jedne prijateljske države, kontroverzni predsednik Crne Gore ili šef nove jadranske švercerske Tortuge?

Druga grupa problema koja prati televizijsko izveštavanje sa ratišta je opasnost od samog rata: od metaka, granata, gladi, nestanka vode, struje, grejanja. U opasnosti ratnog izveštavanja spadaju i, kako ih autor naziva, "imbecilna pitanja" iz studija koja izveštaču sa terena mogu ugroziti bezbednost. Tzv. stand up, tj. govor novinara pred kamerom, takođe, može biti opasan po život, ukoliko novinar nije u dobrim odnosima sa kamermanom, objašnjava autor:

"Priđi malo bliže"
"Ali, biću na udaru (metaka)".
"Tu je najbolji kadar. Napred, nasred ulice".

U dva poglavlja Remondino objašnjava ko sve prati današnje ratove, kako izgledaju špijuni među pojedincima, međunarodnim misijama, nevladinim organizacijama, a ko su samo avanturisti.

Četiri poglavlja posvećena su pojedinim događajima iz ratova u ex -YU: razotkrivanju tajne bombardovanja kineske ambasade u Beogradu 1999, bombardovanju RTS-a, odbijanju balkanskih naroda da budu Balkan i pregovorima u Rambujeu gde se jedan od pregovarača u albanskom timu pojavio sa "belim prahom".

Kraj knjige govori o izveštavanju iz Albanije, Izraela i Avganistana. Poslednje poglavlje je posveta poginulim kolegama. "U našem poslu uglavnom se gine zbog jednog snimka", zaključuje Remondino.

Knjiga Televizija ide u rat može se kupiti u beogradskim knjižarama, naručiti preko www.superknjizara.hr ili u izdavačkoj kući Clio Zmaja od Noćaja 12/1; 11000 Beograd; tel: 011 2622-754, 626-858; fax: 626-257; ž. r. 340-22091-05; e-mail: clioinfo@eunet.yu

Napisala: Valentina DELIĆ