Na pitanje trebamo li uopšte da budemo na mrežama, Victoire Rio odgovara pitanjem: 'Moramo ostati, jer je to bojno polje. Ako odemo, ko će na njemu ostati?'

foto: Ilustracija

„Njih ne zanima da stvaraju zajednice ili da informišu ljude. Njih zanima da plasiraju reklame“, nije želela da okoliša Victoire Rio, osnivačica i direktorka organizacije znakovitog imena „What to Fix“ i stručnjakinja za integritet informacija.

I zaista, već iz uvodnih izlaganja bilo je jasno da ovaj put nećemo pratiti uobičajene pragmatične rute panela o novinarstvu i društvenim mrežama: kako da što uspešnije plasirate sadržaj na TikToku ili Instagramu, koja dužina videa najbolje prolazi, kako da uhvatite pažnju publike već u prvom slovu Facebook posta i slično.

U centru diskusije, koja je nedavno organizovana na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu, u okviru konferencije Our Media koju su organizovali SEENPM i Mediacentar, našla se, dakle, znatno bazičnija dilema – da li mi uopšte treba da budemo na mrežama?

„U novinarstvu, aktivizmu i borbi za ljudska prava često se oslanjamo na društvene mreže da dođemo do svoje publike ili da ojačamo marginalizovane glasove“, pojasnila je kontekst Marina Grnja iz Novosadske novinarske škole. „U isto vreme, ove platforme su izgrađene na biznis modelu u kome profitiraju od naše pažnje, naših podataka, i ponekad – i od širenja dezinformacija".

Odnosno, da li mi zapravo hranimo zver koja nas jede?

Dilema koja je sve, samo ne jednostavna

Za Feđu Kulenovića, stručnjaka za podatke i digitalnu bezbednost, spomenuta dilema je sve, samo ne jednostavna. S jedne strane, reći da ne treba da budemo na mrežama, slikovit je bio Kulenović, bilo bi kao da smo rekli da kao novinari ili aktivisti koji pokušavaju da zaštite slabije, ranjive i skrajnute, treba da izbegavamo predgrađa u kojima ima puno kriminala – čiji su oni upravo najčešće žrtve.

Ipak, nije svaki oblik prisustva na mrežama sam po sebi dobra ideja. „Potrebno je da strateški gradimo svoj pristup mrežama. Ako to ne činimo, jednostavno se prepuštamo poplavi i raspirujemo vatru dezinformacija“, smatra Kulenović, priznajući da za osiromašene nezavisne medije u regionu jugoistočne Evrope, pažljivo promišljen strateški pristup korišćenju društvenih mreža nije uvek opcija.

Najzad, smatra Kulenović, važno je prepoznati i da se uloga medija promenila. „Više nismo čuvari kapija“, kaže on, ukazujući na to da nosioci moći sada mogu – nezavisno od medija, a posredstvom društvenih mreža – samostalno doći do svoje publike, oblikovati njihove stavove i uticati na njihovo ponašanje, pa i korišćenjem dezinformacija. Ipak, to ne znači da mediji i dalje nemaju ulogu.

„Postoji izraz u telemedicini – apomedijacija. U situaciji u kojoj svi mogu da nađu zdravstvene informacije na internetu, uloga lekara se promenila – on sada nije jedini koji je u posedu informacija i više nikad neće ni biti. Ipak, on ima ulogu da stoji pored pacijenta i pomaže mu da razabere koji izvori su tačni, a koji nisu. I to važi i za novinare i medije“.

Medijima su ostale samo skorele mrvice od oglašavanja

Nije posebno nova teza da je teška ekonomska pozicija nezavisnih medija uzrokovana prevashodno nestankom ranijeg biznis modela, u kome su njihovi prihodi dolazili iz oglašavanja. Pojavom servisa koji su omogućili do tada neviđeno precizno targetiranje publike oglasima, ovaj kolač je prešao na astal tech-divova, ostavljajući medijima samo skorele mrvice: primera radi, samo Meta, Google i Amazon uzimaju preko 50 odsto globalnog godišnjeg budžeta za oglašavanje (i više od 60 odsto kada se ne računa Kina).

Ipak, postoji i stanovište da društvene mreže, borba protiv dezinformacija i finansijska održivost medija mogu ići ruku pod ruku – barem kada su u pitanju organizacije koje se bave proverom činjenica. Od 2016. godine, Meta je uložila preko 100 miliona dolara u podršku fact-checkingu. Nakon gašenja programa u SAD u januaru, ova podrška i dalje predstavlja značajan, mada sve manje siguran izvor prihoda brojnih organizacija u Evropi. Da li ova podrška nadomešćuje štetu nanetu medijima i javnosti masovnom distribucijom dezinformacija kroz Metine platforme?

„Proteklih šest godina, dokumentovali smo Metin program monetizacije – odnosno, skinuli smo listu svih naloga na Facebooku i Instagramu kojima Meta isplaćuje novac za sadržaj koji plasiraju. Jako je zanimljivo kada počnete da uviđate da su mnogi akteri koji su predmet rada fact-checkera, ujedno i oni koji zarađuju novac od Mete plasirajući sadržaj na Facebook i Instagram. Dakle, imate kompaniju koja plaća fact-checkere da troše vreme na isti onaj sadržaj čiju proizvodnju Meta finansijski pospešuje“, kaže Victoire Rio.

„Platforme zapravo zarađuju od gomile aktera koji produkuju sadržaj koji je u potpunom kršenju njihovih politika o sadržaju. Zarađuju na entitetima koji su pod nekom vrstom sankcija na mreži, na političarima, na političkim partijama, na deci, na policiji i vojsci – dakle, rade sve ono što njihove sopstvene politike kažu da ne bi trebalo da rade, a u nekim slučajevima potencijalno krše i zakon“.

Nedostaje novinara koji razumeju ovu sferu

Ipak, nešto je i do nas: Kulenović smatra da nam nedostaje novinara koji razumeju ovu sferu.

„Mislim da mediji moraju da se odmaknu od izveštavanja o tome šta je ko tvitovao i da počnu da objašnjavaju koje su posledice svega ovoga – i ponovo postanu edukatori. Nekada, posao medija nije bio samo da prenosi informacije, već i da obrazuje publiku. Ali pre toga, mi moramo da obrazujemo sami sebe“.

A o čemu tačno?

„Za nezavisne medije i novinare, važno je da postoji svest, strateška svest o etičkom korišćenju društvenih mreža. To podrazumeva izgradnju otpornosti, odnosno da su svi u redakciji i organizaciji svesni i prepoznaju ograničenja i štetu koju nanose ove platforme i da oblikuju prakse koje omogućavaju ublažavanje ili izbegavanje tih negativnih efekata“, kaže Rima Sghaier, istraživačica i aktivistkinja za internet slobode iz Italije.

Je li izbor baš toliko lak?

I zaista, postoji toliko toga što bi ove prakse mogle da podrazumevaju: ispitivanje alternativnih platformi i alternativnih prostora za povezivanje sa publikom („Newsletteri su sve udavili“, ubacuje se Victoire Rio, „ali postoje drugi načini“); više znanja o važnosti enkripcije u digitalnoj komunikaciji („Kada neko kaže: 'Skinite enkripciju', ugrizite ga za nogu“, smeje se Kulenović, mada deluje i kao da se ne šali u potpunosti), ali i o privatnosti podataka korisnika i redakcija, i slično.

Zaista, zvuči kao lak izbor: učenje i usvajanje uzbudljivih novih platformi, alata i tehnologija, naspram izbacivanja tri fact-chekovana i pažljivo montirana explaniera na Instagram feed danas do pet popodne, kako biste se takmičili u pažnji sa AI botom koji zatrpava vašu publiku brzinom od 10 besmislenih videa u sekundi.

Ipak, da li su mediji i novinari, u uslovima gotovo potpune finansijske iscrpljenosti, sasvim slobodni da biraju kako će trošiti svoje vreme i druge resurse?

„U budžetiranju projekata koje podnosite nekim donatorima, alociranje sredstava za promociju na društvenim mrežama često doživljavamo kao obavezno. Ne kaže se eksplicitno da to mora biti baš za te platforme, ali je implicirano potrebom da imamo snažne komunikacijske aktivnosti. A nama je teško da razumemo da smo na tako siromašnom medijskom tržištu upravo odvojili veliku količinu novca za promociju na ovakvim platformama“, kaže Maida Muminović, izvršna direktorka sarajevskog Mediacentra.

Mnogi u sobi klimaju glavom, a Maida ima predlog: „Treba da zagovaramo da ove prakse prosto više nisu prihvatljive za mnogo organizacija civilnog društva, posebno one kojima su ljudska prava u srži njihovog rada“.

„Zaista je vreme, i dugo je već tako, da donatori i drugi donosioci odluka počnu da ulažu novac u osposobljavanje organizacija i medija da uspostave sopstvene kanale koji su nezavisni i decentralizovani, umesto da ulažu u promociju sadržaja na platformama koje nas eksploatišu“, dodaje Rima Sghaier.

Za kraj – da se vratimo na pitanje sa početka: ostati ili otići sa društvenih mreža?

Victoire Rio nema sumnju: „Moramo ostati na toj platformi, jer je to bojno polje. Ako odemo, ko će na njemu ostati?“

Regionalni program „Naši mediji: Inicijativa civilnog društva za razvoj medijske pismenosti i aktivizma, borbu protiv polarizacije i promoviranje dijaloga“ implementiraju partnerske organizacije SEENPM, Albanski medijski institut, Mediacentar Sarajevo, Vijeće za štampu Kosova, Institut za medije Crne Gore, Makedonski institut za medije, Novosadska novinarska škola, Mirovni institut i Bianet uz finansijsku podršku Evropske unije.

Ovaj članak je produciran uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj je isključivo odgovornost SEENPM-a i ne odražava nužno stavove Evropske unije.

Sufinansira: 

___