Novinar Dragan Bujošević otkriva kako je pripremio intervju sa general-pukovnikom Vojske SCG Vladimirom Lazarevićem, protiv kojega je Tribunal u Hagu podigao optužnicu za ratne zločine. Intervju je emitovan 10. juna 2004. na BK televiziji u emisiji «Nije srpski ćutati».

Sa general-pukovnikom Vladimirom Lazarevićem, koji je komandovao Prištinskim korpusom Vojske Jugoslavije od 25. decembra 1998.g, radio sam intervju prvi put za NIN (najstariji i ugledan beogradski njuzmagazin) u septembru 2003. godine. Tada se nezvanično pominjalo da protiv njega postoji haška optužnica koja ga tereti za zločine protiv čovečnosti i kampanju protiv albanskog stanovništva od januara do juna 1999.g, ali je ona zvanično obelodanjena tek u drugoj polovini oktobra te godine (optužnica protiv generala Lazarevića dostupna na adresi www.un.org/icty).

Do Lazarevića se nije moglo doći redovnim putem koji podrazumeva zvaničan zahtev službi za informisanje Vojske SCG. Tačnije, on je tada imao nekoliko novinara/redakcija sa kojima je komunicirao, ostalima se nije odazivao na telefon. Naravno, to su bile «prijateljske» redakcije i novinari, u smislu da su obavezno postavljali pitanja koja su isključivo služila Lazarevićevom marketingu, ali su propuštali da postave ona „nezgodna“.

Do sagovornika se nekada dolazi novinarskom lukavošću:

Procenio sam da za mene put do Lazarevića, koji se krije od novinara, vodi preko – načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije Branka Krge. Njega sam uhvatio na nekakvom prijemu, okruženog civilima. Da sam ga pozvao telefonom sigurno bi mi rekao da još nema optužnice i da Lazarević ne treba da govori. Krga je, dakle, dao dozvolu da Lazarević govori za NIN. Ipak, komandant Prištinskog korpusa u vreme NATO agresije na Srbiju se nećkao i tek smo se videli posle dve nedelje.

U Generalštabu, gde je došao Lazarević, dočekao me je pripadnik kontraobaveštajne službe Vojske. Nije krio svoju funkciju i prvo sam sa njim malo ćaskao. On je sve vreme prisustvovao razgovoru sa Lazarevićem.

U novinskom interjuu dopušteno je menjati reči sagovornika ako one odražavaju suštinu onoga što hoće da kaže:

Za priču koju pričam, bitno je da je nisam pravio nikakvih problema što tu sedi KOS-ovac. On ne smeta meni da postavljam pitanja, a dovoljno je pametan da ne dobacuje generalu šta treba da kaže. Dogovorili su se oni ranije kako da odgovara na pitanja.

Važno je i to što su neki intelektualci hvalili posle Lazarevića za dati intervju. Govorili su da mu je svaka rečenica odlična. Naravno, oni zaboravljaju da je taj razgovor trajao skoro dva sata, da je objavljeno koliko može da se pročita za 15 minuta i da sam ja radio sva ta sažimanja i doterivanja rečenica da butu jasne i određene.

Važno je odabrati ličnost koja je u žiži javnosti i koja može da odgovori na relevantna pitanja od značaja za državu i društvo:

Negde pred kraj predizborne kampanje za predsednika Srbije, početkom juna 2004. javio mi se pomenuti KOS-ovac i rekao da bi Lazarević došao u emisiju «Nije srpski ćutati». Već sam bio dogovorio razgovore sa dvojicom predsedničkih kandidata i rekao sam da sa generalom mogu da razgovaram ili između dva izborna kruga ili posle izbora. Prva odluka generala je bila da intervju uradimo između dva izborna kruga, ali je u poslednjem trenutku, u četvrtak uveče oko 21 časa (emisija «Nije srpski ćutati» ide uživo nedeljom u 14 časova), odustao od pojavljivanja.

Iako je navrat-nanos valjalo naći novog gosta i pripremiti se za njega, ni trenutka nisam pokazao da mi to odustajanje predstavlja bilo kakav problem. Naprotiv, isticao sam da razumem sve nedoumice generala i ponavljao da možemo da razgovaramo kada god on poželi.

To je jedina normalna novinarska reakcija:

Lazarević je u tom trenutku najveća senzacija i savršeno me nisu zanimali oni poltičari, intelektualci i članovi nevladinih organizacija koji nikako nisu mogli da se načude zašto se uopšte «takvim ljudima koji su optuženi za zločine daje prilika da u tok-šou emisijama govore u svoju odbranu».

Politički pritisci ne smeju da utiču na novinare:

Ignorisao sam i „savet“ jednog ministra, koji je došao preko posrednika, da je bolje i za Lazarevića i za zemlju da se sada ne pojavljuje. Ministrov je posao da brine o zemlji, moj je posao da brinem o svojoj emisiji, njenoj zanimljivosti i da brinem o prikupljanju relevantnih činjenica.

Ne odustajem od intervjua ni kada je komplikovano napraviti ga:

U nedelju, 4. juna pozvao me je KOS-ovac i rekao da mogu da razgovaram sa generalom ali da on ne može da dođe u Beograd, dakle nema razgovora uživo, emisija mora da bude snimljena. Drugi uslov je bio da ne pitam gde ću se sresti sa generalom. Pristao sam i na to šaleći se da će meni kamermanima i toncima i moći da stave kese na glavu da ne vidimo kuda idemo, ali da će vozač morati da bude bez kese.

Najmanje što valja učiniti u pripremama za intervju jeste da imate korektne odnose sa budućim sagovornikom:

Ne mislim da treba da budete intimni, ni da se grlite i ljubite s njim, to nikako. Znam da će neki biti ljuti i povređeni zbog nečega što sam o njima napisao u NIN-u i da će mi se jedva javiti kada se sretnemo. Ali, u svemu tome niko ne sme da posumnja da ja imam nešto lično protiv njega, nago da doživi da, jednostavno, na neki problem gledamo različito i da je to prirodna razlika u mišljenju. Šale, tipa kese na glavi, služe samo opuštanju i stvaranju lagodnije atmosfere za razgovor.

Priprema za intervju podrazumeva prvo iščitavanje dokumentaciju i „posetu“ internetu:

Ponovo sam čitao sve one tekstove i «najsitnije» vesti koje sam već pročitao spremajući se za septembarski razgovor sa Lazarevićem za NIN. Uvek se pronađe neki novi detalj, uvek se vidi nešto novo, ili se bar vidi na način na koji se ranije nije ukazalo/pokazalo/prikazalo. Čitanje novinske dokumentacije i odlazak na «google» i «kstaricu» su neizbežna priprema za svaki razgovor.

U pripremu spada i razgovor sa ljudima koji su bliski onome koga intervjuišem:

Drugi deo je razgovor sa ljudima koji su u posrednom ili neposrednom kontaktu sa onim ko će da bude intervjuisan. Ovoga puta sam se zadovoljio sa dvojicom KOS-ovaca: već pomenutim koji je definitivno Lazarevićev «guru» i drugim koji se nalazi na suprotnoj strani zbog čega je prevremeno penzionisan (ali jednom KOS – uvek KOS).

Važno je da znam šta moj sagovornik očekuje od intervjua, da bih znao kako će izbegavati odgovore na „neprijatna“ pitanja:

Koliko je mene prvi KOS-ovac ispitivao da vidi šta bih mogao da pitam Lazarevića, «pipkao» sam i ja da nazrem koja će biti njihova strategija. Hteo sam da vidim u tom razgovoru na čemu će Lazarević da insistira, šta će da ponavlja kao lajt-motiv, kako će da odgovara na neka pitanja, šta su mu motiv i cilj razgovora.

Bilo mi je jasno da će za optužnicu Haškog tribunala reći da je uopštena, da se ne zna na koga se odnosi, da će sve negirati, da će govoriti o zločinima NATO i Albanaca, da će tvrditi da je optužnica napisana u Beogradu a ne u Hagu, da je izvršavao naređenja, da je bio zauzet na granici sprečavanjem upada iz Albanije snaga pod kontrolom NATO da nije video zločine koje opisuje optužnica, da je vojska tokom NATO agresije sudila počiniocima zločina ili kriminalnih radnji...

Sa penzionisanim KOS-ovcem sam razgovarao o sistemu komandovanja, da li su bili svakodnevni sastanci štaba za Kosovo koji se pominje u haškoj optužnici, kakvi su bili odnosi vojske i policije (da li su radili na istoj teritoriji ili je svako imao svoje zone dejstva, da li su imali zajedničku komandu...), ko bi u Beogradu imao motiv (vojska, policija, političari) da «pakuje» Lazareviću optužnicu, kakva su bila ratna suđenja vojnih sudova, šta je radila vojska na Kosmetu, šta Lazarević...

Poslednje pripreme i komplikacije:

U petak poslednji dogovor sa KOS-ovcem «guruom». Gde će nas pokupiti veza, gde idemo, u koje vreme...Naravno, sve je to promenjeno u subotu ujutro, ali to je deo zabave, kao i činjenica da je moj dolazak na dogovoreno mesto bio praćen, kao i naš odlazak iz Beograda, kao i naš prilaz mestu razgovora. Priprema pitanja po blokovima – temama, ali i protivargumenata na očekivane odgovore:Uvek pred televizijske razgovore pokušavam da napravim jasne grupe/blokove pitanja ili tačnije teme.

Prvi blok je bio status Lazarevića:  da li je u penziji, pošto je bilo i takvih informacija, da li ima saglasnost za razgovor, šta želi da postigne razgovorom... Znao sam da će reći da mu je cilj da se sazna istina, da će to ponavljati, što je onda meni davalo velike mogućnosti za razna propitkivanja (šta je istina ono što je general Jokić tvrdio pre Haga ili šta je priznao u Hagu,  da li veruje Erdemoviću koji je priznao ubijanje civila u Srebrenici ili onima koji tvrde da toga nije bilo, zašto on nije insistirao da se sazna ko je vozio hladnjaču sa leševima Albanaca, ko je pokušao da je sakrije...).

Na tom pravcu je bio i drugi blok pitanja koja su bila vezana najdirektnije za optužnicu i to za jedan konkretan slučaj, selo Meja, jer je tu bilo najviše zanimljivosti koje sam prikupio a kojih nema u optužnici (njega pominje portparol Bele kuće već za vreme NATO agresije, leševi ljudi iz Meje identifikovani medju leševima iz hladnjače, svedočenje odbeglog KOS-ovca Nika Peraja...)

Treći blok pitanja je bio oko odnosa prema Haškom tribunalu (sa pripremljenim njegovim citatima o tome da se mora sarađivati sa Hagom), o koristi i šteti za državu ako se okrivljeni ne odazovu pozivu (sa pripremljenim protivargumentima na mogućnost da ponovi Pavkovićevu tvrdnju da ih država isporučuje da bi dobila tričavih 120 miliona evra)..

U ovom bloku je bilo i «trik pitanje» da li bi prijavio Generalštabu kada bi video generala Ratka Mladića i da li misli da je u Srebrenici počinjen zločin.

Četvrti blok o političarima i vojnicima: ko može da naredi vojniku da ide u Hag, da li on mora da sluša stav vlade ili Generalštaba...(ovde je ključno bilo da ga podsećam da je Slobodan Milošević prihvatio rad Tribunala u Jugoslaviji, da je za njegove vlade otvorena Kancelarija tribunala u beogradu i da je pod njegovom vlašću isporučen Erdemović koji je i pre odlaska u Sheveningen priznao ubistva civila u okolini Srebrenice kako bih obesmislio podelu na političare patriote i izdajnike, na čemu sam slutio da može da insistira).

Peti blok pitanja je bio o odnosu naroda prema optuženicima: da li bi se bunili ako generali odu u Hag, šta misli o Pavkovićevoj tvrdnji da će isporučioce stići kazna...

Uvek pripremim 40-tak pitanja, ali postavim znatno manje:

U nedelju ujutro, pred emisiju, (ovoga puta sam to radio u petak uveče, jer je razgovor bio zakazan za subotu) kucam na kompjuteru pitanja i govorim naglas moguće odgovore sagovornika i pitanja koja iz njih slede. Zaustavim se negde oko 40 pitanja jer se uvek postavi manje. Naravno, da nikada tako ne teče i razgovor, niti mi je bitno da tokom emisije  gledam u ta pitanja i da ih obavezno postavim. U razgovoru sa Predragom Bulatovićem sam postavio samo tri od oko 40 napisanih pitanja jer je priča otišla u sasvim nekom drugom pravcu. U razgovoru je bitno da postavim nekoliko ključnih pitanja (dva, tri, četiri... ) i da onda oko njih zapitkujem, oko njih pletem priču.

Da bi se tako radilo potrebno je najmanje da:

1. užasno pažljivo slušam sagovornika i da iz njegovih odgovora postavljam novo pitanje a ne sa mog spiska pitanja;

2. da svako pitanje postavim na korektan način tako da se ne vidi iz formulacije pitanja ili tona mog glasa šta je mislim o stvari na koju se odnosi pitanje ( ima odličan kodeks Bi-Bi-Sija);

3. da budem sasvim uveren da su glavni glumci emisije moj gost i moji gledaoci, a ne ja;

4. da znam da nije moj posao da «iskasapim» bilo koga nego da pokušam da iz svakoga izvučem i ono što nije želeo da kaže... Da li sam Lazareviću postavio sva zamišljena pitanja? Nisam. Izostao je čak ceo blok o odnosu naroda prema haškim optuženicima, o Lazarevićevim razgovorima sa nekim političarima, akademicima i patrijarhom Pavlom.

Sagovornika "ne poštedim“ ni jednog pitanja:

Neka sam pitanja ponavljao i tri puta: ako država kaže da mora u Hag da li će ići, ko je to država, da li misli da može da sudi NATO paktu, zašto ne objave rezultate raznih istrage a koje se tiču navoda iz optužnice... Da li sam ga «poštedeo» nekog pitanja. Nisam. Da li sam dobio odgovore na sva pitanja. Nisam, naročito ne na neka koja sa postavio i tri puta.

Emisija «Nije srpski ćutati» je svakako najcitiraniji politički tok-šou u Srbiji. Sve tri domaće novinske agencije prepričavaju svaku emisiju, a dnevne novine gotovo redovno u ponedeljak donose izveštaje o njoj. Ponekad nedeljom druge televizije bar u svojim udarnim vestima emituju deo emisije ili citiraju neki od odgovora sagovornika.

Ovoga puta je ćutanje bilo više nego primetno iako je u pitanju bila «novinarska bomba». Samo su dnevne novine «Večernje novosti» imale svoj izveštaj o emisiji sa fotografijom iz emisije i dve netačnosti: vremenu i mestu snimanja emisije. Te netačnosti neću ispravljati. I to je deo dogovora sa sagovornikom. To se mora poštovati. A da izneverite možete samo jednom i to za uvek.

Pravila za pripremu intervjua:

1. Biram ličnosti koja je u centru interesovanja javnosti

2. Ne obazirem se na političke pritiske i „dobronamerne“ savete

3. Ne odustajem od intervjua ni kada je komplikovano napraviti ga

4. Uspostavljam korektne odnose sa budućim sagovornikom

5. Obavezno iščitam dokumentaciju i „posetim“ internet

6. Razgovaram sa ljudima koji su bliski mom sagovorniku

7. Pripremam pitanja po blokovima – temama ali i protivargumente

8. Sagovornika „ne poštedim“ ni jednog pitanja

9. Nikada ne izneverim dogovor sa sagovornikom

Pravila za vođenje intervjua:

1. užasno pažljivo slušam sagovornika

2. iz njegovih odgovora postavljam novo pitanje, a ne nužno sa mog unapred pripremljenog spiska pitanja

3. trudim se da svako pitanje postavim na korektan način tako da se ne vidi iz formulacije pitanja ili tona mog glasa šta ja mislim o stvari na koju se odnosi pitanje

4. moram da budem sasvim uveren da su glavni „glumci“ emisije moj gost i moji gledaoci, a ne ja

5. da znam da nije moj posao da «iskasapim» bilo koga, nego da pokušam da iz svakoga izvučem i ono što nije želeo da kaže...

Prilog Medija centra Beograd

Slika: www.vreme.com