Izostavljanje najvažnijih podataka, njihovo neproveravanje, poštovanje hronološkog principa – najčešće su greške zbog nedovoljnog poznavanja novinarskog zanata. Najteže greške su etičke, a sve su više u modi. U trci za tiražom izmišljaju se ljudi, događaji i izjave.

Greške iz neznanja

• Hronološko pisanje vesti ili izveštaja

• Izostavljanje najbitnijih podataka

• Neproveravanje podataka

• Fasciniranost sagovornikom

Etičke greške

• Izmišljanje podataka, menjanje izjava sagovornika

• Jednostranost i uskraćivanje "druge strane" 

• Objavljivanje imena ili drugih podataka koje mogu da ukažu na identitet maloletnika, samoubica i drugih osoba koje treba zaštititi

• Objavljivanje podataka koji mogu da utiču na tok istrage, suđenja...

• Objavljivanje "naručenih" tekstova

Stilske greške

• Korišćenje birokratskog rečnika i uskostručnih termina nepoznatih većem delu čitalaca i nepoznavanje pravopisa

Hronološko pisanje

Postoje realne šanse da u roku od nekoliko dana ili meseci početnici nauče da se vesti hronološki pišu samo u izuzetnim situacijama. Ukoliko imaju volje i želju da uče, vrlo brzo će shvatiti da lid mora da sadrži osnovne informacije i da istovremeno bude dovoljno atraktivan da bi čitalac poželeo da pređe na sledeći pasus. Početnici novinski tekst često počinju manje bitnim podacima.

Primer: »juče, u 12.30, u Bulevaru Mihajla Pupina bb, potpredsednik Vlade Srbije posetio je poslovnu zgradu ... banke, a domaćini su mu bili ... Tom prilikom potpredsednik je najavio smanjenje dozvoljenog minusa za građane koji imaju tekuće račune kod poslovnih banaka«. Najvažniju informaciju stavljaju u treću, četvrtu rečenicu, pa čak i u pretposlednji pasus.

Izostavljanje najbitnijih podataka

U želji da vest bude što kraća i sažetija, mladi novinari često izostavljaju neke od najbitnijih podataka. Najčešće su, poneti događajem, nesvesni da su izostavili nešto bitno i da nema skraćivanja na uštrb važnosti. Nekada je reč o lošem prikupljanju informacija, kada na mestu događaja iz neznanja ne postave prava pitanja (o imenu, prezimenu ili funkciji aktera, broju povređenih u požaru...) ili prekinu istraživanje u pola posla, ali nije retko ni izostavljanje važnih podataka u toku pisanja iako imaju sve relevantne podatke.

Primer: Neki od najčešćih »detalja« koje zaboravljaju su: vinovnik udesa pobegao je sa mesta nesreće; semafor nije radio; nisu imali kvorum za izglasavanje opštinskog budžeta i slično.

Neproveravanje podataka

Da je posao reportera težak, dobro znaju svi koji su makar jednom iz "šume" ruku sa "isukanim" diktafonima i fotoaparatima pokušavali da čuju šta sagovornik ima da kaže. Greške načinjene objavljivanjem pogrešnih (i neproverenih) imena, funkcija i brojeva mogu da budu velike, nepopravljive, a u najboljem slučaju neprijatne. Neproveravanje podataka sakupljenih na terenu posebno je nedopustivo kada se pišu imena žrtava ili počinilaca krivičnih dela, ili kada se objavljuju "poverljive informacije iz suprotnog tabora". Ovakve greške mladi novinari najčešće čine kada ih "ponese" događaj i obuzme ponos što su "iščačkali" nešto što niko drugi nema...

Primer: Dvojica radnika jedne velike građevinske firme pala su sa skele visoke oko sedam metara. Jedan je poginuo na licu mesta, dok je drugi zadobio teške povrede. Novinari nisu mogli da priđu gradilištu i informacije su dobijali preko ograde od šokiranog radnika kome je jedan kolega umro na rukama. Bio je vidno uznemiren i potresen zbog čega je nekoliko puta nerazgovetno izgovorio imena i prezimena poginulog i povređenog. Novinari su, srećni što imaju sve podatke, napisali izveštaj, da bi se, tek pred zatvaranje broja, utvrdilo da su loše čuli sagovornika. Greška je otkrivena u Urgentnom centru, gde su se raspitivali za zdravstveno stanje povređenog radnika. Pod tim imenom i prezimenom vodio se poginuli građevinac, dok je stanje drugog, kojeg su »proglasili mrtvim«, bilo zadovoljavajuće. Obojica su bila iz jednog mesta u unutrašnjosti i nije teško zamisliti kakav bi šok pogrešna informacija izazvala kod njihovih porodica.

Fasciniranost sagovornikom

S obzirom na to da se za pojašnjavanje i tumačenje određenih problema, pojava i zbivanja novinari obraćaju osobama koje "imaju šta da kažu" i koje su, obično, eksperti za određu oblast, fasciniranost sagovornikom uobičajena je kod mladih novinara. U svakodnevnom životu, u neposrednoj okolini, često nailazimo na osobe koje o određenoj stvari znaju više od nas, ali su eksperti za skladištenje radioaktivnog otpada ipak nešto "ređa sorta", pa "opčinjenost" njima ne treba da čudi. Nepripremljen, mlad novinar, pred njima lako zaboravlja na činjenicu da je došao po zadatku, da treba da pribavi informacije za svoje čitaoce koji, mahom, znaju manje i od njega. Pred "velikim imenima" novinar-početnik često samo klima glavom iako će, u naletu iskrenosti, priznati da nije razumeo ni reč i da će njegovi čitaoci ostati uskraćeni za najvažnije informacije.

Primer: Epidemiolozi rado "na svom jeziku" govore o pročišćavanju ćelije virusa, ali će, ako ih pribrani novinar ne pita, zaboraviti da kažu koji je krajnji rok za primanje vakcine protiv gripa.

Izmišljanje podataka i izjava

U trci za ekskluzivnim informacijama ili u želji da zadobiju naklonost urednika, novinari, na žalost ne tako retko, posežu za bombastičnim izjavama i podacima koji, u najboljem slučaju, malo odstupaju od istine. Izmišljanje podataka i menjanje izjava sagovornika postalo je uobičajeno u novinarstvu, posebno u tabloidima. Izmišljenih izjava ima na političkim stranama, u sportskim izveštajima pa i komunalnim vestima.

Pažnju čitalaca, i dalje, najviše privlače razne zvezde, pa novinari najčešće izmišljaju upravo njihove "izjave", koje izazivaju (ne)očekivano burne reakcije. Kada je reč o takozvanom političkom novinarstvu, novinari najviše vole da izmišljaju izjave državnih funkcionera, ali i običnih građana, koji navodno "zbog svoje bezbednosti ne žele da im se ime pojavljuje u novinama" i koji zbog "odgovornosti koju osećaju" istinu moraju da podele sa čitaocima...

Primer: U jednom beogradskom visokotiražnom tabloidu objavljena su, recimo, vrlo verovatno izmišljena svedočenja nezadovoljnika o "bliskim drumskim susretima" sa obezbeđenjem predsednika Srbije Borisa Tadića, koje predstavlja pretnju po poštene vozače. »Svedočanstva« su se pojavila neposredno nakon jednog teškog saobraćajnog incidenta na beogradskim ulicama koji se dogodio predsedniku Srbije i koji je u prvom trenutku u javnosti protumačen kao atentat. U pitanju su novinari kojima je istina »dosadna«, a tiraž svetinja. Kada su mlađi, verovatno je da je njima manipulisao urednik.

Jednostranost

Kao što osumnjičeni u sudskom procesu, po zakonu, ima pravo na fer suđenje i iznošenje dokaza koji mu idu u prilog, tako i svaki akter događaja interesantnog za javnost, ima pravo da odgovori na tvrdnje "druge strane". Nepostojanje "druge strane" oduzima čitaocu pravo da sam formira stav i da se, na osnovu sopstvenih vrednosnih sudova, opredeli za "svoju istinu". U situaciji kada novinar, nehotice, namerno ili zbog brzopletosti, ne potraži odgovor na nečije tvrdnje, on dovodi čitaoce u zabludu, "presuđuje" i nameće im zaključak.

Primer: Radnica jednog velikog trgovinskog lanca optužila je šefa prodavnice da joj je uručio otkaz zbog toga što nije adekvatno odgovorila na njegovo udvaranje. Tvrdila je da je nestručan, da u saranji sa "podobnim" kasirkama krade deo pazara i da joj je otkaz dao čim mu je zapretila da će ga razotkriti. Prozvani poslovođa, u prvom trenutku, nije imao priliku da odgovori na optužbe gnevne radnice koja je, zbog nepostojanja "druge strane" automatski postala žrtva. No, novinar je poslušao starijeg kolegu i pozvao »okrivljenog« koji je, sa urednom dokumentacijom iz kadrovske službe, dokazao da je otpuštena radnica skoro svakodnevno kasnila na posao i spisak sa imenima, prezimenima i telefonima nezadovoljnih kupaca koji su izneli niz primedaba na njen rad i ljubaznost. Naravno, šef je napomenuo da bi, da je objavljen »jednostran tekst«, tužio i bivšu saradnicu i dnevni list koji mu je ukaljao čast.

Ugrožavanje maloletnika

Objavljivanje imena ili drugih podataka koje mogu da ukažu na identitet maloletnika, samoubica i drugih osoba koje treba zaštititi najčešće "prolazi" kod novinara koji "borbu za svakog čitaoca" stavljaju ispred ljudskih sudbina, porodičnih prilika i dobrobiti maloletnika. Novinski stupci puni su imena, prezimena i adresa samoubica, senilnih staraca i duševnih bolesnika koji su očajničkim potezima privukli pažnju javnosti iako i oni i njihove porodice imaju zakonsko pravo na zaštitu od ovakvog eksploatisanja. U poslednje vreme se sve više govori, i piše, o nasilju u porodici, trgovini decom, pedofiliji, incestu i maloletničkoj delinkvenciji, a novinari sve češće objavljuju imena ili druge podatke koji mogu da ukažu na identitet osoba, žrtava, koje treba zaštititi i sakriti od javnosti.

Primer: Mediji su objavili imena petoro maloletne dece koje je otac prodao rođacima za 1.250 evra, i imena petoro mališana starih od jednog meseca do šest godina koji su, zbog zapuštenosti, smešteni u bolnicu i u hraniteljske porodice. Isto se dogodilo i u slučaju dvomesečne bebe koju je majka odvela u Dečju bolnicu u Tiršovoj ulici u Beogradu i za koju su svi mediji, bez prethodne provere, objavili da se radi o seksualnom zlostavljanju, našli navodnog počinioca, takođe maloletnika, i objavili njegovo ime i fotografiju. Ispostavilo se da su okrivili nevinog i da se nije radilo o seksualnom zlostavljanju, ali je šteta bila nepopraviva.

Otkrivanje detalja istrage

Iako nema novinara koji se "ne naježi" na izjavu policajca, istražnog sudije ili lekara da će informacije saopštiti po završetku istrage, većina će se, nevoljno, složiti sa tim da su ovakve mere neophodne. Mladi novinari u želji da dođu do što ekskluzivnije vesti često objavljuju podatke koji mogu da utiču na tok istrage ili suđenja. U protekloj deceniji kriminalci su upravo iz medija saznavali ko su svedoci njihovih (krvavih) "nestašluka" i "primereno" ih ućutkavali, a novinarima je ostajala nedoumica da li ekskluzivna najava na naslovnoj strani vredi više od života.

Primer: Pre nekoliko godina jedna beogradska novinarka je na svom prvom zadatku za Hroniku, u želji da napiše što dramatičniji tekst (jer takvi najbolje prodaju novinu), zloupotrebila ljubaznost mladog policajca i njegovu nezvaničnu izjavu i time dovela u opasnost jednu porodicu sa Dorćola. Policajac joj je rekao da je vlasnik kuće ispred koje je usmrćen taksista dobro video ubicu i da bi na osnovu njegovog opisa mogao da se napravi foto-robot. Na sreću, ubica je brzo uhvaćen, svedok i njegova porodica su mogli da odahnu, a novinarka je počela da piše o urbanizmu.  

Pisanje za naručioca

Objavljivanje "naručenih" tekstova koji će nekome doneti materijalnu, političku ili korist u vidu "večne" zahvalnosti, štetno je za svakog novinara, a posebno za početnika koji već na početku karijere prihvata devizu da sve ima svoju cenu. Najnoviji model "Simensovog" mobilnog telefona, basnoslovno skupe cipele, parfem, kesa puna rokovnika, novac ili tapšanje po ramenu nisu naknada za odstupanje od pravila profesije.

Primer: Redovnim čitaocima, koji svakodnevno kupuju samo jedne dnevne novine, sigurno nije promaklo da o određenoj temi najčešće govore isti ljudi. Problem je najuočljiviji kada se obrađuju zdravstvene teme za koje novinari »traže« sagovornike iz privatne prakse. Ako redovno nailazite na savete jednog stomatologa, ginekologa, farmaceuta ili kozmetičara, možete posumnjati da je reč o ljudima koji su »zadužili« novinara, lečeći i njega i njegovu familiju. Drugu veliku grupu »darežljivih« saradnika čine menadžeri iz raznih marketinških agencija koje se »svojim ljudima« u medijima adekvatno revanširaju. Iako tarifa nije jasno precizirana, zna se šta sleduje za dobro plasiranu vest, šta za izveštaj, a šta za reportažu. Naravno, ne treba zaboraviti ni treću kategoriju – one koji »ortake« forsiraju i hvale zarad porcije ćevapa i flaše dobrog pića.

Stilske greške 

Za birokratski rečnik najčešće se odlučuju početnici kojima, pored opšte kulture, nedostaje i "novinarski nerv". Uz njihove tekstove bi trebalo stavljati izvode iz rečnika manje poznatih reči i izraza, ili makar "prevod sa srpskog na srpski".

Primer: Ako su napisali da su "Radnici "Vodovoda i kanalizacije" započeli realizaciju planiranih aktivnosti na izradi dela asfaltnog puta..." želeli su da Vam kažu da je, zapravo, počelo asfaltiranje. Iza birokratskog rečnika i otrcanih fraza kriju se, najčešće, neznanje i neinformisanost. 

Novinari koji nemaju kritički stav prema izjavama aktera i događaju o kojem pišu uglavnom ne veruju zdravom razumu i svojim očima. Skloni su da izjave aktera prihvataju "zdravo za gotovo", bez želje da dodatnim pitanjima razbiju sve nejasnoće koje će se kod čitalaca, ako već kod njih nisu, sigurno javiti. Novinar početnik sebi retko dozvoljava "luksuz" da sagovornika dovodi u poziciju da odgovara na naprijatna pitanja bez obzira na to koliko je to bitno i ma koliko zadiralo u srž problema o kojem se piše. On će, čak i kada vidi ogromnu, izrazito masnu i gustu naftnu mrlju, poverovati da nije došlo do zagađenja reke, da životna sredina nije ugrožena. Mladi novinari koji nemaju kritički stav najčešće se brane odgovorom "Tako mi je sagovornik rekao".

Primer: »Slučaj Stokanić« podigao je Beograd na noge 3. oktobra 2004. godine kada je u udesu privatnog autobusa sa linije 88 poginula jedna osoba. Vlasnik preduzeća »Stokanić kompani« odmah je našao krivca – neiskusnog vozača Srećka Gašija, jer je »autobus bio potpuno ispravan«. Novinarima većine beogradskih dnevnih listova to je bilo dovoljno jer im se nije učinilo nelogičnim da profesionalni vozač sa dvanaestogodišnjim iskustvom nije pokušao da zakoči na nizbrdici od 600 metara. Nisu se zapitali ni kada je i gde je obavljen tehnički pregled autobusa, nije ih interesovao vozač koji je prijavio otkazivanje kočnica neposredno pre nesreće, niti izjave povređenih putnika koje je Gaši upozorio na neizbežni udes... Slučaj je još u tužilaštvu, istraga u toku, a novinari jednog dnevnog lista, koji nisu postupili kao ostale kolege, nadaju se da Srećko Gaši neće biti druga žrtva u »Slučaju Stokanić«.           

Nepoznavanje pravopisa i gramatike najčešća je "boljka" mladih novinara, a najtipičnije greške (iako je reč o gradivu iz nižih razreda osnovne škole) odnose se na velika i mala slova, upotrebu znakova interpunkcije, pogrešno slaganje vremena... Lek - neprekidno ukazivanje na greške i nadoknada propuštenog gradiva.

Prilog Medija centra Beograd