Ljubomir Živkov, komentator nedeljnika «Vreme» i TV B92, detaljno objašnjava tehnike koje koristi za komentarisanje, od metoda preterivanja, apsurda, nenaučne fantastike, parabole, pa do saveta «Nemojte ni na tren poželeti da vašeg junaka satrete! Neka se junak malko štrecne», osim ako...

Neskromna li naslova, razmetljiva li čoveka! Može biti, ali naslov mi se sam javio zato što sam nedavno pročitao knjigu operske pevačice Lilli Lehman "Moja umetnost pevanja". Nije to tako uobraženo kao što izgleda na prvi pogled. Čak ni ovo moje. Pre bih rekao da teži preciznosti: ovako to ja radim, dopuštam da može i posve drukčije.
 

Da li je za novinara možda bolje da ne dovrhuni naobrazbu?

Novinarstvom sam počeo da se bavim pre nego što sam diplomirao, malo mi je, znači, falilo da ostanem bez diplome i da ličnim primerom poduprem uvreženo mišljenje kako su za novinarstvo najdragoceniji talenti koji su se u nekom trenutku oteli prosvetnim i naučnim ustanovama, da bi ceo radni vek proveli dajući oduška svome oštrom oku i još oštrijem peru.

Barem dvojicu proslavljenih beogradskih kolumnista prati sve teže proveriva fama da nisu završili fakultet, usled čega su ostali duhovno radoznali kao kad su imali dvadeset četiri godine. Nisu otišli na postdiplomske studije (kako su i mogli?), nisu se nadali da će postati članovi SANU, nego su za tradicionalno bednu novinarsku plaću bespoštedno analizirali kojekave fenomene ne prezajući ni od zameranja nekome od ovih što su diplomirali. Još nešto. Da bi čovek mogao da piše komentare, sam on ne sme da bude uspešan iznad neke granice: osujećenost u pogledu titula, bogatstva i moći pogoduju razvijanju kritičko-rasudne moći.

Ja sam, dakle, diplomirao, uprkos takoreći neprekidnom kajanju i osećanju, ako ne baš krivice, ono svakako greške što studiram, što nemam propusnicu za Kulturni centar, za Kinoteku, ili što makar ne sviram skale u hladovini ponad Volgine ulice. Diplomu sam stekao stojećki, odbranivši seminar o samoupravljanju u holu Hotela Jugoslavija, gde je moj profesor bio na nekakvome simpozijumu: po njegovom licu video sam da moje delo kraj najbolje volje, a zbog brojnih svojih vanškolskih i partijskih obaveza, nije udostojio naučne i pedagoške pažnje, jer bi svakako reagovao na tri ili četiri kamena koja sam, u besu što me je prethodni put oborio, bacio v ego ogorod.

Svejedno, graduation na recepciji ubila je ono malo profesionalnog samopoštovanja koje sam kojekako bio skrpio tijekom studija.

Već sam radio u "Ekonomskoj politici" (beogradski nedeljnik - prim.ured.) gde su mi, ne znam zašto, poverili da pratim poljoprivredu, ah, da sam se držao sektora, danas bih bio drugi Zaharije (jedini beogradski novinar poznat po tome da prati sektor poljoprivrede - prim.ured.)! Moj zadatak bio je da iz Privredne komore donosim friške izveštaje o tome koliko su procenata državnog plana poljoprivredni proizvođači ostvarili. Službe na terenu sakupljaju koliko se hektara našlo pod pšenicom, neko to uporedi sa Planom i razdeli izveštaj novinarima, mi napišemo svi istu rečenicu, da su ratari (pazi to: ratari, bukvar i novine su jedina mesta gde se ta reč javlja) ispunili 97 odsto saveznog plana, ili da su ga čak premašili, iako niko od njih ne zna za plan, niti ga je briga kakav će biti savezni skor.

"Ekonomska politika" još i nije dobar primer za vreme o kojem bih nešto rekao, pre nego što pređem na stvar. Njezini novinari su još uzimali slobodu da komentarišu pa i kritikuju neke poteze državnih organa, mahom doduše na uopštenom nivou, uz izbegavanje ličnih imena, ali je drugde bilo još gore. Položaj komentatora (ili nekoga ko je sanjao da bude komentator) bio je u dlaku isti kao položaj humoriste: podrugljivost je bila dopuštena samo kao apstrakcija, "Veselo veče" (zabavna emisija na Radio Beogradu - prim. ured.) ismevalo je naravi, udvorištvo, tvrdičluk, omiljena meta humorista bio je poslovođa, šef sale, sećam se mađarske karikature koja je imala naslov "Direktorov sin".

Čovek za ruku vodi dečaka, mali drži vetrenjaču od hartije, drugi čovek koji ih je sreo, sagnut, jer mali ima četiri godine, duva u vetrenjaču da mu obrazi puknu, sinak stoji sav drvendupast kao i tata-direktor koji odsutnog pogleda čeka da se spontani susret spontano završi, sama karikatura je odlična, ali je i mera do koje se tada išlo. Od novinara su se očekivali hvalospevi rukovodstvu, poletni tekstovi o privrednom razvoju, nije ni čudo što se od tolikih komentara sećam samo onih gde je Bugarska kritikovana što hoće da nam uzme našu Makedoniju.

Je li moguće da između Miloševiča i slobode štampe ima neka tajna veza?

Za mene, sve do Miloševića nismo imali slobodu štampe. Ne idem tako daleko da tvrdim kako ju je on doneo, svaki vlastoljubac medije deli samo na njemu naklonjene i nenaklonjene, vidi ih kao poslušne ili buntovne, pouzdane ili verolomne, njega sloboda štampe ne zanima, i on ju nije doneo, ali su ta sloboda i on došli u isto vreme, njemu moram priznati da je, uza sve demagoške natruhe, on bio prvi političar u čijem se govoru moglo razabrati šta tvrdi, a šta poriče.

Sve do Osme sednice, vrtela se manje-više ista matrica iza koje je stajao svemoćni Komitet. Ako je nekoga i inspirisala da ju na satiričan način obradi, trebalo je taj da bude vrlo kuražan i da ima još kuražnijeg urednika koji bi akt sabotaže, uznemiravanja javnosti i neprijateljske propagande primio na svoja pleća. Ali, da je i bilo hrabrosti, ta se matrica nije mogla izvrgavati ruglu ne znam koliko dugo, suviše je dosadna i jednoobrazna bila. Karikaturista koji se danas muči da nacrta Velju Ilića (ministar za kapitalne investicije u Vladi Srbije - prim.ured.) tako da ovoga svak prepozna, u ono doba vodio je računa da mu neko od modela slučajno ne zaliči na nekog druga ili drugaricu. U "Ekonomskoj politici" radio sam zajedno sa Koraksom (čuveni beogradski karikaturista - prim. ured.) i niko osim najuže naše rodbine nije znao za nas. Ja sam pisao o planovima setve, Koraks je crtao neke situacije, Vlada se na primer upinje da poveća izvoz nečega, e, to treba da dočara, i onda se on preslišava i podseća ko je u grčkoj mitologiji gurao kamen uzbrdo a ko je bio čedan, i to crta.

Da. Ono što se za nekoliko medija i za stotinak novinara u Slobinom prapočetku pojavilo kao sloboda štampe, za sve ostale značilo je ne korak nazad, nego čitav marš unatrag, sve medije do kojih je držao, despot je upregao u jaram koji su neki nastavili da nose i posle petog oktobra, većina je uspela da mu služi i da za njega laže sa radošću i ponosom, a jedan koji mu je najbolje poslužio ostao je bezobrazan i nepostidiv do naših dana.

Da li se čovek rađa kao judgmental ili takav postaje jer ne može baš stalno preko svega da prelazi?

Srpskohrvatski jezik rekao bih nema reč koja bi bila puni ekvivalent reči "judgmental", a koja označava sklonost da se brzo, lako i poletno donese i izrekne sud, često baš i osuda. Ovu reč pominjem jer sam dosad napisao nekoliko hiljada komentara: je li moguće da sam toliko judgemental?! Izvan novinarstva važim pre za osobu koja odugovlači ako treba da zauzme stav, ako neko u društvu nekoga osudi, ja nađem nekoliko stvari koje idu u prilog osuđenome, ponekad to činim iz puke pakosti prema brzosudima, a nekada naglas razmišljam koliko su valjane olakšavajuće okolonosti koje sam na brzu ruku prikupio.

Prvi moji zaista kritički tekstovi kojih se sećam, a koje su prenumeranti "Ekonomske politike" verovatno prepustili zasluženom zaboravu, potiču iz devedesetih godina, pisao sam o opsadi Dubrovnika, o opscenim govorima Brane Crnčeviča (beogradski pisac i novinar poznat po brutalnom šovinizmu - prim. ured.), o tome kako je Miodrag Popov (novinar RTS - prim. ured.) intervjuisao zarobljene Hrvate protivno njihovoj volji i protivno verovatno kakvoj Ženevskoj konvenciji (mene tad nije tužio, a Peru Lukovića koji ga je javno nazvao ratnim huškačem jeste!), Hrvatska se još ne beše osamostalila pa sam pisao i o njihovoj ekstazi, o opijenosti tamošnjih domoljuba koji su u bočanju videli bit hrvatstva i vodeću sportsku disciplinu u budućnosti...

Možda sam pri svemu želeo da se malko pročujem i u okviru svojih mogućnosti proslavim, ali sam zaista smatrao da se sprema nešto mračno i bio bih tekstove dao i nepotpisane da su, što se kaže, okolnosti to zahtevale.

U to doba pojavilo se VREME i tamo sam odneo svoje prve antiratne, antirežimske, znači antimiloševićevske tekstove. Nisam mogao znati hoće li me šef države tužiti, hoće li dati da me mobilišu ili će učiniti nešto još gore, strahu od Slobe imam da zahvalim za silne mimikrijske obrasce koji su mi mnogo godina docnije doneli silesiju komplimenata kako od kolega tako i od svekolikog čitalaštva.

Devedeset druge godine otišao sam u Ameriku gde su mi savetovali da tražim politički azil jer ću, kao, ugroziti vlastiti život ako se vratim mečki na rupu, rekao sam im da o Miloševiću mislim rđavo, još i gore nego što sam pisao, ali da mi on nikada nije učinio ništa nažao, niko mi nije pretio, niko me nije pratio, nakon devedeset pete napisao sam sigurno stotinu ili dve stotine tekstova o njemu, njegovoj ženi i njihovoj grotesknoj sviti, nikad nisam dobio ni najmanji znak da je i jedno od tolikih mojih dela pročitao. Setio sam ga se sa nostalgijom kad su Koštunica (premijer Srbije - prim. ured.) i docnije Labus (vicepremijer Srbije - prim. ured.) ispoljili nervozu i nezadovoljstvo kako ih pojedini mediji ili karikaturisti prikazuju. Slobek sebi nije tako šta dopuštao, možda je nekoga ubio, možda nije, o tome ne mogu da kažem ništa, ali se na nivo "nisam ja toliko dežmekast, nije naša posteljina sva u petokrakicama" nikad nije spuštao.

Dobro, daj neki tekst, u vojsci se to zove pokazno zanimanje

Februara 1996. urednik "Borskih novina" osuđen je na šest meseci zatvora jer je iz "Onogošta" preneo fotomontažu gde su na dva bilderska poprsja postavljene glave Tuđmana i Miloševića, moj komentar ima formu pisma, zapravo žalbe, ali koju ne piše ni osuđeni, ni njegov advokat, ni Udruženje novinara (jer je to sve u ravni očekivanog), nego ju piše jedan od dvojice bildera:

„Sudija je uzeo u zaštitu onoga čija se glava našla u neprirodnom položaju, dok nas, čija su tela ušla u fotomontažu, nije ni pomenuo. [...] Ne tvrdim da je moja glava lepša od predsednikove (ne ulazim ni u to je li realno predsednikovo telo zgodnije ili manje zgodno od onog na slici), samo tvrdim da je montaža atak i na moj integritet. Voleo bih da i predsednik bude toga svestan. Njegova glava uzeta je bez pitanja, isto kao i moje telo, ako onoga ko je to montirao treba da tužimo, da ga tužimo zajedno. Borski proces mora biti obnovljen, presuda Raduloviću mora biti pooštrena i bezuslovna (dobro, to već jeste), osuđeni ne sme imati pravo žalbe. I ne sme se dopustiti da ga predsednik pomiluje ako ga i ja, kao ništa manje oštećena strana, ne pomilujem.“

Šta smo ovde imali? Imali smo stvarnu presudu kojom je sudija pokušao da ulepša diktatoru dan, komentar je mogao da bude i "jao Srbiji ako se u zatvor ide zbog šale koja sa svoje strane možda nije ni bila vrhunska", ali nadam se da je od koristi bilo to što sam uključio jednog od modela, koji je zapravo predsednikov obožavalac. Koji želi da se kroz pooštrenu presudu i u sudskim spisima, a ne samo u fotomontaži poveže i izjednači sa idolom. Dakle, osim

a) pripovedača koji nije standardan (što ćemo obeležiti kao jednu od čestih mojih tehnika) ovde naziremo još jednu konstantu, koju dakako nisam ja izmislio nego joj naprosto pribegavam a to je

b) preterivanje. Koje je plansko i koje, kad mi se posreći, ide do potpunog apsurda. Ovde već možemo da uočimo još nešto što ćemo za sada zvati prosto

c) izvesna uvrnutost koja će jednog dana prerasti u žanr čiji bih ja rodonačelnik voleo da budem (ako to nije već izmišljeno!), a to je nenaučna fantastika, NSF, non science fiction.

Evo teksta "Nojeva barka", iz jula 1999, kad je danima padala kiša. Opisao sam kako se elita ispred "Jugoslavije" ukrcava na jedini brod Jugoslovenske ratne mornarice, stanovništvo će se uskoro podaviti, ali još ima snage da isprati najmilije, evo finala Slobinog oproštajnog govora preko megafona:

„Preostali službenik Republičkog hidrometerološkog zavoda javlja mi preko mobilnog da vodostaj Dunava i dalje raste i vi nećete moći još dugo da mašete, tim pre što su mnogi od vas poneli zastave, za šta vam svi mi koji smo na brodu dugujemo zahvalnost, hajde Vuče, penji se, šta da li smo poneli, naravno da smo poneli, spakovali smo tri garniture moštiju, građani Srbije, mnoge od vas hvata opravdana panika, i ja se ne zanosim da će iko od vas upamtiti moje reči. Žao mi je što Srbija nije imala flotu koja bi i vama omogućila da se ukrcate, ali će sećanje na vas koji ste nas ovako veličanstveno ispratili živeti u nama, zato živeli mi, neka nas sreća prati...

Ovde nije izmišljen jedino povodanj (koji ipak nije prerastao u Potop) i nisu izmišljeni bezobzirnost i sebičluk glavnog junaka. Idemo dalje.
Jedna od tehnika je i

d) stavljanje čuvene izjave u kontekst koji je neprikladan, ali je unekoliko istinit. Izlazeći iz stanice našeg kakvog gođ metroa kod Vuka, prezadovoljni Slobek je rekao: "Ovako treba da izgleda železnica u Srbiji", usred potpisivanja Dejtonskog sporazuma skoknuo je do "Payless"-a... Moj tekst (13. novembar 1995.) započet je rečenicom: Ovako treba da izgleda obuća u Srbiji, reče predsednik Milošević i kupi dva para Timberland cipela u Ohaju....

Neću mladi naraštaj učiti i nagovarati da izmišlja, ali je prokleto privlačno kad komentator, kao i talentovan lažov, kombinuje činjenice sa kojekakvim izmišljotinama. Dragan Tomić, onaj grguravi, a ne ovaj koga je zavoleo predsednik Tadić, otvorio je u Slobino ime školu za čiju je izgradnju ideju dao lično Sloba, napisao sam da je Tomić o svom trošku kupio u Aranđelovcu kamen i doneo ga u Kosovo Polje tražeći najbolju lokaciju za Miloševičevu zadužbinu.

„Oko predsednika stvorio se buket razdraganih Srba. Klicalo se NIS Jugopetrolu, Skupštini Srbije, SPS-u, Draganu Tomiću lično. I staro i mlado osetilo je da Kosovo Polju predstoje bolji dani. "Znate li čega je ovo temeljac?" - upita Tomić. "čega god da je, mi ćemo ga udariti" - uzvraća glas iz mase. "Nećemo ga udariti, nego ćemo ga pažljivo položiti jer je to zavetni kamen. Predsednik želi da sva vaša deca, uključujuči i ponavljače, završe gimnaziju. Nosiću kamen po gradu dok se ne obeznanim, ali tu, gde budem pao, tu ćemo predsedniku ispuniti želju, a vašoj deci obezbediti srednje obrazovanje dostojno naše države".

U šta se uzdam dok ovo pišem? Zašto mislim da me predsednik Skupštine neće tužiti?! Pa zato što bih ga pitao: nije valjda da ne biste iz svog džepa platili ni temeljac, kad je predsednik Milošević već imao takvu neverovatnu viziju.

U ovom tekstu imamo još kad Tomić govori o Miloševiću: „U znak poštovanja sa glave je skinuo šlem i gle, kosa mu beše onako grgurava kao što je svi pamtimo i kao što će koju deceniju kasnije biti u čitankama (ovo poslednje nije tačno: rukovodilac Naftne industrije dobrano je nadživeo svoju slavu): livci "Sartida" su sa unutrašnje strane šlema napravili kontra-valove, tako da predsednik Skupštine može ići u rudarska okna, u ratom zahvaćena područja i drugde, a njegova frizura ne mora zbog toga da trpi.

Ovo nas dovodi do novoga poučka koji glasi:

e) autor je dužan da likovno koliko god dobro ume opiše svoga junaka. Predrasuda je i navika da novine treba da komentarišu samo ono što političari kažu ili učine. Naprotiv, celokupan njihov izgled, maniri, gestikulacija, sve je to novinaru na izvolte. Smatram, neskromno, da smo Pera (Luković) i ja toj predrasudi zadali priličan udarac. Naravno da bi isticanje nečije hendikepiranosti bilo odvratno i nedopustivo, ali ako ste javna ličnost i ako se ondulirani, nadajte se da će taj vaš kolmajz kad-tad doći na red.

f) pokušajte da prodrete ne samo u psihu nego, još i više, u jezik junaka. Na dobrom ste putu ako vaš čitalac nema dileme ko govori, to postižete tako što govor čiju ste sintaksu, metonimije, uzrečice i sl. proučili neupadljivo garnirate i podacima. Evo primera, ili zagonetke, ona je sada teža nego 2001. kad je bila zadata, to je dnevnik nekoga ko iz Vašingtona preko Amsterdama dolazi u Beograd. „Sa Džordžom sam se video možda sedamnaest, možda dvadeset puta, ne vodim evidenciju, meni to nije važno, ali njemu jeste. Ostale ambasadore (aha!) ako je primio jednom, dvared, mene zivka svako malo. Drugo, sa njima popriča pola minuta, nice to meet you, nice to see you, sa mnom je spreman da sprovodi sate, upija svaku moju reč. Rekao sam mu da me podseća na našu ministarku zdravlja koja je izjavila da puno nauči kad god sedne sa predsednikom Miloševićem, that's exactly how I feel, kaže Džordž, i stvarno gleda me kao đače željno znanja.

Za malobrojne koji nisu prepoznali Protića (bivši ambasador Srbije i Crne Gore u SAD-u – prim. ur.), evo šta je neimenovani zvaničnik zapisao sletevši na Šipol. „Zdravo Evropo! Evo jednog od tvojih najboljih sinova, iz jedne od najstarijih porodica u Srbiji koja je zajedno sa antičkom Grčkom kolevka tvoje civilizacije!“

Dosadašnji primeri su iz tekstova za novine, komentari su bili mahom na jednu temu, što nas dovodi do pitanja da li komentar želi da preraste u globalnu metaforu (kao film). Na to se ne može odgovoriti generalno, u najmanju ruku ne mogu ja, ali po meni

g) možda je bolje ako komentar ima jednu, ali što je moguće efektniju parabolu. Radeći za televiziju, koja mi daje tri minuta da obuhvatim minulu sedmicu, prisiljen sam da stvari zgušnjavam, ali da bi se to moglo

h) komentator mora biti zlopamtilo, mora upamtiti ono što je sadašnji predsednik Vlade na početku svog zlatnog doba kazao o Romima, da su nalik Srbima, kakav kompliment, da ih on voli i da deli njihov dert, sevdah i karasevdah, kasnije će nam otkriti da voli i karasevdah Igi Popa, a sudbina će ga, onako obrijanog i usporenog, jedne večeri povezati sa jednim od najeksplozivnijih igrača NBA koji će mu pokloniti dres: „Obožavalac Igi Popa, ciganskog derta, sevdaha i karasevdaha dobio je karadres od Ajversona, pretpostavljam da će ga pokloniti Crkvi...“

i) ne libite se da napišete na šta vas je neki zvaničnik potsetio, ako tu sliku povežete sa još nečim, utoliko bolje „Druga dobra vest je da su plavi pobedili San Marino. Za razliku od Beare (osumnjičenog za Srebrenicu) koji odlete specijalnim avionom, gosti iz prijateljskog San Marina doputovali su autobusom, baš kao i naša braća sa Kosova koja su ličnim prisustvom, slikom i rečju htela da izraze gnev zbog Tadićevog saveta da ipak iziđu na izbore, uzvikivali su "Borise, Turčine!", nosali transparente sa slikom Predsednika kome su na glavu montirali keče, uzaman, predsednikovom blagom i dobrohotnom licu bela kapica nije davala ništa separatističko, ništa zlokobno: blago osmehnut, Tadič je pre izgledao kao neki budući Sveti otac koga je SPC ipak pozvala da poseti Srbiju.

Naš predsednik Marović se u jednog etapi svog dijalektičkog razvoja mnogo izvinjavao, za šta je, istinabog, bilo dosta odličnih razloga, ali se događalo i da primi nekoga kome je naprosto nemoguće izviniti se. Znači:

j) pamtite što više pojedinosti i što više poličarskih navika i uzrečica kako biste ih kad kucne čas na pristojan način ipak umereno zloupotrebili: „U gostima nam je bio Džordž Robertson, kad sam čuo da dolazi kopkalo me je za šta bi njemu Marović mogao da se izvini: "Oprostite što ste na nas nedostojne trošili onoliku džebanu kojoj je doista već i isticao rok", izvinjenje je izostalo, gost je sa svoje strane predložio da zaboravimo na bombardovanje i da se okrenemo budućnosti koje dabome nema izvan NATO pakta i Partnerstva za mir, tamo svi jedva čekaju da se zbratime sa Srbijom i Crnom Gorom, od kojih bi bilo učtivo da pre obreda incijacije povuku glupu tužbu za ratnu odštetu. Može, ali ako vi sredite bezgotovinsko poravnanje sa svima koji su tužili pokojnu Jugoslaviju!

Iako će vaš komentar pročitati mnogi glupak

 

k) pišite kao da će vaš uradak čitati ljudi ravni vama i pametniji od vas, dakle, ne naturajte publici vaše političke nazore, ali

l) ako vam se ukaže prilika da kažete koju protiv monarhije, ne propuštajte je!

„Šanse Aleksandra Karađorđevića da se u dogledno vreme kruniše i da time kruniše onoliki trud Krunskog saveta opale su sa 0,1 promila na 0,012 promila - nezadovoljan što na Olimpijadi neće biti tretiran kao vladar, potomak bivše kraljevske obitelji u avionu je olimpijskom dužnosniku rekao: "F... you". Iako rečenica obuhvaća i partizanštinu koja je poslednjem jugoslovenskom kralju zabranila da se vrati tamo odakle je pobegao, svetina zamera budućem monarhu što se nije izrazio na jeziku otaca. Tako je jedna istorijska neminovnost, restauracija monarhije, odgođena zbog sitnice, ali držeć je Princ, dočekaće svoje: "Long life, King Aleksander!", to može da nam bude himna!“

Ako se meni ovoliko spava, mogu misliti kako je vama. Zato ću poslednjom snagom ukucati moj takoreći amanet

 

lj) ako vaš komentar nije hvalospev nego kritika, neka bude tek toliko surov da se junak malko štrecne, da pomisli: majku mu, stvarno sam mogao da na nekog ostavim i ovakav utisak! Nemojte ni na tren poželeti da vašeg junaka satrete! Kad god sačuvate makar mrvu razumevanja i milosrđa, šanse da napišete bolji tekst rastu, o spasu vaše novinarske duše da i ne govorim. Želeo sam da našim rukovodiocima ponekad ukažem gde preteruju, kad nas potcenjuju, želeo sam da poneko od njih možda i pocrveni, ali nikada, nikada nisam želeo da kao političari propadnu.

Osim kad je bio u pitanju Sloba.

Dobro. I Šešelj.

Naravno i Mira.

Sa komplet Direkcijom.

Radoman Božović.

Aleksandar Vučić.

Toma Nikolić.

Dejan Mihajlov.

Blaženi Aligrudić.

Anđelković zvani Baki koji ne ume imenicu "hiljada" da menja po padežima.

Milorad Vučelić.

Ivica Dačić.

Par Glavnih odbora.

Narodni poslanici koji prete da će primati mito ako im plate ne premaše dve hiljade evra.

Tomanović isto.

Ali on je advokat.

Neka je advokat.