Srbija posle oružanih sukoba još uvek je u ratu. Ovoga puta ratuje sa sopstvenim poricanjem uloge u teškim kršenjima ljudskih prava u prošlosti. Teške barikade postavljene pred istinom iz institucija teško je slomiti. Upravo u tom poslu, bar onako kako su taj „rat za mir“ i stvarali, mediji u Srbiji moraju otvoriti i svoje i arhive institucija i iznositi istinu kroz istraživačke tekstove i sve druge po kodeksu dozvolje forme izveštavanja. Ključno je promeniti zakonsku regulativu i stvoriti uslove da mediji izveštavaju uz sve tehničke predispozicije, izgfraditi kapacitete medija za izveštavanje i podstaći novinarsko odricanje od mračne prošlosti sedme sile koja je na rat huškala i još uvek brani nacionalni koncept izveštavanja.

Tretman teme suđenja za ratne zločine pred domaćim sudovima u medijima je rezultat opšteg političkog konsensusa u Srbiji. Reagovanja javnosti, koja se često prelamaju kroz medije, pokazuju da svest o uzrocima, veličini i tragičnim posledicama zločina, kao i značaju njihovog procesuranja nije potpuno razvijena. Mediji, kao deo javnosti u tranziciji, ne mogu se dovoljno snažno odupreti različitim izazovima kojima je zahvaćeno postkonfliktno vreme, uključujući političke i druge pritiske i sopstvene navike, nestručnost i neznanje. Proces pretvaranja medija iz generatora sukoba i nepoverenja među ljudima u faktor tolerancije i jačanja kulture mira, posebno kroz izveštavanje sa suđenja za ratne zločine teče veoma sporo.

Oni mediji, koji se izrazitio deklarišu kao zaštitnici nacionalnog interesa, u komentarima i informacijama proširenim izjavama svedoka, učesnicika događaja i političarima desničarskih stranaka se nekritički postavljaju prema zločinima i osumnjičenim za zločine, pripadnicima srpske nacije. Takvi tekstovi obiluju predrasudama, stereotipima, preuveličavanjima i uopštavanjima, kao što su “Pod nožem mudžahedina” (povodom istrage za ratne zločine koje je učinila Armija BiH ), “Srbiji nož u leđa” (povodom odluke da se dozvoli političko delovanje jednog optuženika sa Kosova nakon njegovog puštanja na privremenu slobodu) ili “Nikad neće biti suđenja za Vukovar” (sa obrazloženjem da će se Srbima oprostiti taj zločin).

Uočljiva je praksa da naslov određenog teksta sadrži informacije ili komentare koji se ne mogu pročitati u samom tekstu ili je izvučen iz konteksta i stvara drugačiju sliku o događaju ili temi. Takođe, izjave pojedinih sagovornika, nekad i sasvim nekompetentne ili bez dokaza i argumentacije, stavljaju se u naslov, bez navodnika i navođenja izvora, iz čega čitalac stiče utisak da je poruka iz naslova tačna (“Haški sud – politički sud”, “Niko za zločine nije odgovarao”, “Brišu sve srpsko”, “Škorpioni – montiran snimak”...).

Postavlja se pitanje da li izveštavanjeo sa suđenja za ratne zločine podstiče stare animozitete, održava predrasude i stereotipe ili pozitivno utiče na prevazilaženje konflikta, stvaranje poverenja i građenje novih odnosa među ljudima. Istini za volju, u štampi je pročitati i danas tekstove koji kao glavni kriterijum za procenu krivice i pravde imaju etničku pripadnost. Jer „naši“ ne mogu ubijati, zar ne? Taj kriterijum je posledica negativne selekcije informacija, kao što je slučaj da se neuporedivo manje pažnje posvećuje informisanju o suđenjima ili istragama ratnih zločina “svoje nacije” ili glorifikovanjem odbrane “svojih heroja” koji su se našli na sudu. Srbin ne može biti zločinac jer “čast, nacija, poštenje i koreni” to mu nikako ne dozvoljavaju.

Teško je proceniti koliko ovakvi tekstovi mogu negativno uticati na promenu vrednosti u društvu, ali samo njihovo vezivanje za aktuelne političke događaje i situacije iz svakodnevnom životu upozorava na opasan trend u tretmanu ratnih zločina. Zločinci će biti procesuirani, ali delovi javnosti će i dalje prihvatati to kao nepravdu. Mediji bi morali i informativno i edukativno uticati da se istina utvrđena na sudovima poštuje.

Velika je odgovornost medija što za deset godina rada Haškog suda javnosti nisu objasnili način rada suda, pozicije tužilaštva, mogući raspon kazni, kategorije odgovornosti (posebno komandne), uslove na osnovu kojih se neki slučajevi izvorno procesuiraju kod domaćih sudova, a drugi u Hagu ili naknadno prenose u zemlju.

Još se gotovo svakodnevno barata sa podatkom da je Međunarodni sud za zločine u bivšoj Jugoslaviji stvoren „da sudi Srbima“ i daju se lažni argumenti koji tu tezu potvrđuju. Argumentacija je slučna manje-više i u susednim zemljama.

U društvu postoji opšti konsenzus političkog establišmenta, medija, javnih ličnosti i “intelektualaca” o tome da se navodno u interesu Srbije ne smeju obelodaniti činjenice i dokazi o vezama državnih institucija Srbije, kao i vojske i njenih bezbednosnih službi sa počinjenim ratnim zločinima u BiH da bi se sprečio Međunarodni sud pravde da utvrdi odgovonost Srbije za genocid i agresiju i time “zaduže svakog građanina Srbije velikim svotama novca koje bi morali da plate kao odštetu”. Optužnice za zločine u Sjeverinu, Podujevu, Ovčari i u slučaju "Škorpioni" opisuju zločine kao incidente koji su se odigrali bez znanja i saglasnosti dravnih organa Srbije, vojske i policije. Optužnice sugerišu da su te zločine počinile paravojne formacije, naoružane grupe, bande pljačkaša, dobrovoljci (šešeljevci, arkanovci, Beli orlovi i drugi). Mediji, gotovo ni u jednom slučaju, nisu se drznuli da ovako postavljenu istinu istraže, provere ili dokumentuju. Puko prenošenje mišljenja jedini je oblik srbijanskog novinarstva.

Javnost u Srbiji nema priliku da na televiziji vidi kako teku suđenja za ratne zločine. Zakon ne dozvoljava slobodno emitovanje iz sudnice, što ozbiljno ugrožava pokušaje da se u srpskoj javnosti javi empatija za žrtve i da se zločinci konačno, umesto herojima, nazovu pravim imenom.  Na žalost dešava se potpuno suprotna stvar. Mediji u Srbiji o suđenjima za ratne zločine izveštavaju šturo i nedovoljno, a poseban problem je u tome što su u prvom planu medija skoro u svakom slučaju optuženi ili već osuđeni za ratne zločine. Tragične priče ljudi ljudi koji su preživeli ratne zločine, ili čiji su članovi porodica stradali, u medijima gotovo da ne dobijaju prostora. Mediji ne pokazuju nikakvu empatiju prema žrtvama.

U ovom trenutku javnost ne prati suđenja za ratne zločine kao jedan od oblika suočavanja sa prošlošću, odnosno utvrđivanja činjenica i vraćanja ljudskog dostojanstva žrtvama. To bi značilo da svi mi moramo biti „medijski prisiljeni“ da znamo šta je rekao svedok-saradnik a šta su o njemu kazali optuženi, ili da svako od nas sazna priče preživelih Hrvata sa Ovčare, ili, u nekom budućem postupku, Albanaca sa Kosova.

Audio-vizuelno snimanje suđenja uređeno je Zakonikom o krivičnom postupku Republike Srbije. Član 179. ZKP predviđa da se optička snimanja ne mogu vršiti na glavnom pretresu, osim kada za pojedini glavni pretres to odobri predsednik Vrhovnog suda Srbije. Ako je snimanje na glavnom pretresu odobreno, veće koje sudi može iz opravdanih razloga odlučiti da se pojedini delovi glavnog pretresa ne snimaju. Stavom devet istog člana propisano je da ukoliko snimanje bude odobreno, za javno prikazivanje snimka potrebna je pismena saglasnost stranaka i učesnika snimljene radnje.

Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja Republike Srbije propisuje dužnost organa javne vlasti, a time i suda, da odredi ovlašćeno lice koje će postupati po zahtevima za dobijanje informacija. Prema Sudskom poslovniku ova obaveza je za sudove sa većim brojem sudija (tj. okružne i veće opštinske sudove) postojala i ranije (s obzirom na to da Zakon važi od jula 2003. godine), pošto se u svakom ovakvom sudu mora osnovati informativna služba ili odrediti sudija ili drugo lice (portparol) u cilju informisanja javnosti o radu suda.

Takođe, do sada nijedan snimak glavnog pretresa sa suđenja za ratne zločine nije emitovan preko medija. Iako postoje adekvatni tehnički uslovi i praksa iz regiona, prema saznanjima dobijenim od RTV B92, ni jedan od upućenih zahteva za dozvolu korišćenja snimaka ili snimanja suđenja, uključujući i proces za ubistvo premijera Zorana Đinđića, nije odobren, tačnije uopšte nije bilo odgovora ni na jedan zahtev ove medijske kuće.

U javnosti postoje različiti stavovi po pitanju snimanja suđenja za ratne zloine. Na primer Siniša Važić, predsednik Okružnog suda u Beogradu i predsednik Veća za ratne zločine kaže: “Nema dileme da je potreba informisanja javnosti putem snimanja i emitovanja suđenja za ratne zločine važno i delikatno pitanje. Zakonodavac, a zatim i sud, treba da pronađe «zlatnu sredinu» između, s jedne strane nesporne i veoma važne potrebe informisanja javnosti o toku suđenja za ratne zločine i sadržini onoga što se kao dokazi na tim suđenjima izvode i time javnost upoznaje o događajima koji su predmet krivičnog postupka, a sa druge strane, treba voditi računa i o interesima samog krivičnog postupka, u prvom redu vodeći računa o načelima zakonitosti i efikasnosti krivičnog postupka, zaštiti ličnosti lica koja se pojavljuju u postupku, kao i onih koji se u tim postupcima pominju, u prvom redu misleći na zaštitu svedoka, oštećenih, žrtava, kao i samih optuženih“. Vesko Krstajić, sudija Veća za ratne zločine Okružnog suda u  Beogradu na pitanje: “Šta mislite o televizijskim prenosima naših suđenja za ratne zločine?” kaže: “Nadam se i očekujem da u naše sudnice nećemo uvesti televizijske kamere, mada takvih zalaganja ima. Ne mislim da sudnice treba u takvoj meri da budu izložene opštem pogledu javnosti.”

Domaća suđenja za ratne zločine se moraju učiniti javnim kao haški procesi jer ukoliko do većine građana Srbije ne dopre istina u vezi sa ratovima vođenim u naše ime, lako se mogu javiti nove vojskovođe sa identičnim idejama za ubijanje naših komšija.

Postavlja se pitanje kako izaći iz ovakve kolotečine prenosilaca informacija i izgraditi objektivniju sliku „o onome što nam se dogodlo“, „teškim događajima koji su se dogodili“. Činjenica je da nijedan novinar sa prostora bivše Jugolsavije nije odgovarao za zlodela iz svojih izveštaja. Setimo se sa srbijanske državne televizije čuvenog voza koji ide bez šina i goni mudžahedine, ili pojedenih beba u zolloškim vrtovima, ili na kraju „razularenih masa demonstranata koji napadaju bastion slobode RTS jajima“. Većina autora ovih konstrukcija danas su uticajni urednici i izveštači za medije u Srbiji. Neki brane nezavisnost medija. Mnogo je očekivati da isti ljudi mogu i žele da otkrivaju o čemu su nas sve lagali.

Na kraju, kao dobar primer trebalo bi uzeti izveštavanje medija sa suđenja za zločin u Lori. Fotografije, snimci i iskazi svedoka koji su preživeli Loru imali su znatno veći efekat na javnost Hrvatske, nego bilo kakve kampanje ili potezi drugih aktera. Ljudi su mogli čuti od preživeli kakve strahote su doživeli.