Suđenja za ratne zločine, bez obzira da li su optuženi pripadnici sopstvenog ili drugog naroda, imaju poseban zadatak u odnosu na suđenja za druga krivična dela - ne samo privođenje pravdi odgovorne za zločine, nego i zadovoljenje interesa žrtve.

Ostvarivanje tih ciljeva moguće je samo kroz nepristrasno i javno suđenje, pred sudom u koje stranke imaju poverenja. Samo tako sud može ispuniti oba ova zadatka.

Jedan od opštepriznatih, osnovnih principa pravičnog suđenja je javnost suđenja. Javnost se sa suđenja može isključiti samo u izuzetnim slučajevima predviđenim zakonom. U najkraćem, ti slučajevi se odnose na zaštitu javnog reda, morala, privatnosti i interesa maloletnika.

Prisustvo javnosti

Suđenja za ratne zločine ne spadaju u medijski važne teme, pa se tako šira javnost o njima najčešće informiše preko šturih i nepreciznih novinskih članaka, i sa druge strane preciznih ali isto tako šturih izjava portparola suda. Detaljnije izveštaje i ocene suđenja pišu nevladine organizacije, ali njihovi izveštaji često ne dobiju veći medijski prostor.

Analiza propisa kojima se obezbeđuje javnost suđenja pokazuje da su hrvatski i srpski propisi gotovo identični, prevashodno zbog sličnosti zakona o krivičnom postupku, a određene sličnosti postoje i sa bosanskohercegovačkim propisima. Ipak, i pored veoma sličnog pravnog okvira, u praksi je primena ovih propisa bitno drugačija. Dok je u Hrvatskoj gotovo redovna pojava da suđenja za ratne zločine snimaju tv-kamere, Vrhovni sud Srbije, koji je nadležan da odobrava ovakva snimanja u sudovima u Srbiji, do sada, ni u jednom postupku za ratne zločine nije dozvolio snimanje glavnog pretresa.

U konkretnom suđenju, sudsko veće princip javnosti suđenja praktično obezbeđuje time što dozvoljava da suđenju prisustvuju lica koja za to imaju interes. Iako je primetno da sudije prisustvo javnosti osećaju kao svojevrstan pritisak na njihov rad i narušavanje načela nepristrasnosti suda, prisustvo javnosti na suđenjima za ratne zločine iz više razloga doprinosi pravičnosti suđenja. Na prisustvo javnosti, za razliku od suda, blagonaklono gledaju i optuženi i žrtve, verujući da je upravo to garancija da će suđenje biti pravično za njih.

Interes žrtava

U praksi suđenja za ratne zločine najčešće prate porodice optuženih i novinari, a u poslednje vreme i porodice žrtava i stručna javnost. Svi oni, svako iz svoga ugla, su važan faktor pravičnog suđenja.

Tako je, stalno prisustvo porodica ubijenih na Ovčari, pred sudom u Beogradu, gde se o ovom zločinu godinama ćutalo, rezultiralo suđenjem koje su svi relevantni posmatrači ocenili pravičnim, a potvrdu ovakvoj oceni suđenja dale su upravo porodice žrtava, koje su se zahvalile sudiji Vesku Krstajiću na objektivnom suđenju i poštovanju njihovog dostojanstva.

U jednom drugom slučaju, takođe u Srbiji, gde su žrtve bile albanski civili, prisustvo žrtava i reagovanje nevladine organizacije Fonda za humanitarno pravo doprinelo je da se suđenje dvojici pripadnika jedinice "Škorpioni" izmesti iz u Prokuplja u Beograd. Stručna javnost - posmatrači nevladinih organizacija koji su pratile suđenje u Prokuplju, ocenili su da je sudsko veće Okružnog suda u Prokuplju stručno nekompetentno, da otvoreno preferira svedoke koji svedoče u korist optuženoga, a da sa druge strane, bez valjanih argumenata odbija svedoke koji bi mogli doprineti utvrđivanju činjenica i odgovornosti optuženih. Ovakvu inicijativu Vrhovni sud Srbije je prihvatio, pa je suđenje nastavljeno u Beogradu gde su prvi put javno o zločinima nad albanskim civilima govorile žrtve.

U slučaju ponovljenog suđenja za zločin u VIC Lora, pred Županijskim sudom u Splitu, (koje je vrlo stručno vodila sudija Spomenka Tonković) upravo je prisustvo žrtava i odlučujući stav sutkinje Tonković prema javnosti - da ne dozvoli da saborci optuženih remete red u sudnici i iskazuju svoju naklonost optuženima - doprinelo da ovo suđenje bude pravično.

Interes okrivljenih

Kako u međunarodnim konvencijama, tako i u zakonima u regionu, pravičnost suđenja se garantuje odredbama kojima se, pre svega, štite interesi okrivljenog i njegovog prava na odbranu. To su opšte poznata prava na odbranu uz pomoć advokata, pretpostavku nevinosti, ograničenom pritvoru, javnom suđenju itd. Iako su ova prava garantovana i u praksi se najčešće primenjuju, okrivljeni prisustvo posmatrača i javnu reč o "njegovom slučaju" smatraju vrlo važnim za svoju odbranu.

Pred sudovima u Hrvatskoj je česta pojava da članovi porodice Srbina - optuženog za ratni zločin, pozivaju novinare i nevladine organizacije da prisustvuju suđenjima. Ovakva pojava ne čudi jer se upravo u Hrvatskoj, (koja je prva od zemalja bivše SFRJ počela sa suđenjima za ratne zločine), velik broj suđenja protiv optuženih Srba, vodio bez prisustva javnosti i ono što je možda još gore, bez prisustva okrivljenih. Ovakva pojava rezultirala je dugotrajnim postupcima, čestim ukidanjima presuda od strane Vrhovnog suda Hrvatske, pravnoj nesigurnosti i nepoverenju Srba u hrvatsko pravosuđe.

Nevladine organizacije, a prvenstveno misija OEBS-a u Hrvatskoj, više puta su ukazivale na nepravičnost ovakvih suđenja, što je rezultiralo Uputstvom Vrhovnog suda Hrvatske županijskim sudovima da restriktivno tumače odredbe o suđenjima u odsutnosti. Iako se ne može reći da su svi Županijski sudovi ovo uputstvo poštovali (i dalje se pred sudom u Vukovaru za zločin u Lovasu vodi postupak protiv 18 optuženih od kojih je samo jedan prisutan suđenju, a slično je i za zločin u Mikluševcima) sve češće je primetno da sudovi ovakvu odredbu poštuju. Tako je u maratonskom postupku pred Županijskim sudom u Osijeku, za zločin u Baranji gde je od 58 optuženih Srba, samo njih šestoro bilo prisutno suđenju, sud doneo pravičnu odluku da za sada sudi samo onima optuženima koji su dostupni hrvatskim pravosudnim organima.

Opterećenost prošlošću

Iako su sudije u postupcima suđenja za ratne zločine, u poslednje vreme, više puta pokazali svoju profesionalnost i privrženost zakonu, opterećenost prošlošću, razni pritisci i suočavanje sa odgovornošću pripadnika sopstvenog naroda, mogu biti otežavajući faktori nepristrasnom i pravičnom suđenju i to je momenat za reakciju javnosti. Pri tom, treba naglasiti da posmatrači suđenja za ratne zločine nisu advokati optuženih niti advokati žrtava, niti javnost sme ulaziti u ocenu dokaza što je isključivo zadatak suda.