Izbori neregularni i pre nego što su raspisani

foto: Republička izborna komisija

Od dolaska Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića na vlast, u Srbiji ne postoje ni naznake fer i slobodnih izbora. U tom pogledu, zemlja se vratila u devedesete godine prošloga veka, odnosno u period ratotvorne i nedemokratske vladavine Slobodana Miloševića. Ne može se dakako reći da su izborni uslovi posle njegovog pada pa do naprednjačkog uspona bili idealni – ni kada je reč o političkoj instrumentalizaciji medija, ni kada je reč o drugim neprimerenim uticajima na odluke birača – ali problemi tog nivoa nisu bili neuobičajeni ni za druge tranzicione zemlje, uključujući i one koje su u međuvremenu postale članice Evropske unije. Ovo što se dešava u proteklih 12 godina dramatično prevazilazi uobičajene devijacije: Srbija je zemlja u kojoj se beleže sve izborne nepravilnosti i prevarne radnje koje su ikada konstatovane, a vlast to ne pokušava ni da prikrije.

Krenimo redom. Građani i porodice zaposlenih u javnim preduzećima i ustanovama ucenjeni su da glasaju za vladajuću stranku i da dodatno obezbede izvestan broj „sigurnih glasova“. Razvijen je i sistem iznuđivanja podrške pripadnika socijalno neprivilegovanih grupa. Građani i politički protivnici se zastrašuju, a beleže se i fizički nasrtaji na njih. Ove godine je zabeleženo čak četiri fizička napada na opozicione aktiviste tokom završnice predizborne kampanje. Birački spiskovi su, blago rečeno, neuredni: postoje mnogobrojne žalbe građana da su na njihovim adresama prijavljeni ljudi za koje oni nikada nisu ni čuli, a koji su ostvarili pravo glasa. Opozicione stranke su prikupljale žalbe, a postoji opravdana sumnja da su u pitanju tzv. fantomski birači. Postalo je sasvim uobičajeno da vladajuća stranka svoje „sigurne glasove“ dovozi na birališta iz drugih sredina, neke čak i iz inostranstva. Prevoženje birača tokom izbornog dana potvrdio je i sam predsednik Srbije posle izbora, na taj način priznajući, kako pravnici tvrde, koruptivni čin. Inače, građani iz susednih zemalja koji imaju državljanstvo Srbije ne mogu po zakonu da glasaju na lokalnim izborima, već samo na državnim. I u ovom slučaju je prekršen zakon, zahvaljujući fiktivnim prijavama prebivališta, tvrde u opoziciji, ukazujući da za tu tvrdnju imaju i dokaze.

Postoje brojne nepravilnosti i na samim glasačkim mestima, pogotovo onima koje opozicione stranke nisu uspešno kontrolisale. Zabeleženi su slučajevi kupovine glasova, ispred biračkih mesta, kao i tzv. bugarski vozovi. Oblik korupcije birača svakako je i dodela predizborne jednokratne novčane pomoći iz državnog budžeta određenim slojevima stanovništva, što se medijski predstavlja kao poklon građanima od vladajuće stranke i predsednika Vučića.

Uloga medija – ključna

Ipak, kada se kaže da su izbori u Srbiji neregularni i pre nego što se raspišu, zapravo se u najvećoj meri misli na medijsku scenu, koja je skoro u potpunosti upregnuta u političku propagandu vladajuće klase, i to na brahijalan način. Režim kontroliše sve televizije sa nacionalnom pokrivenošću, uključujući i javne medijske servise. Slično stvari stoje i sa lokalnim i regionalnim emiterima. Regulatorno telo za elektronske medije (REM), koje bi trebalo da sprovodi Zakon o elektronskim medijima, a koji zahteva i medijski pluralizam i poštovanje etičkih i profesionalnih standarda, ne radi svoj posao jer je visokopolitizovano i praktično eutanazirano. Da sprovodi zakone, REM bi odavno oduzeo većini elektronskih medija dozvolu za emitovanje. Nedavno istraživanje Fondacije „Slavko Ćuruvija“ pokazalo je da nacionalni emiteri nisu ispunili ni većinu preuzetih obaveza iz elaborata na osnovu kojeg su svojevremeno dobili licence, ali im ih je REM, i pored toga, obnovio.

U službi vlasti su, uz retke izuzetke, i drugi mediji: štampa (dnevna) i portali. Način instrumentalizacije je zapravo jednostavan: država novac građana usmerava ka sebi bliskim medijima, i putem konkursnog sufinansiranja, ali i putem državnog oglašavanja i drugih ugovora i(li) javnih nabavki. Zauzvrat, mediji izveštavaju zastrašujuće pristrasno: predstavnici vlasti, pre svega Aleksandar Vučić kojem se sistematski gradi kult ličnosti, predstavljaju se isključivo u pozitivnom svetlu, dok opozicija, kao i predstavnici kritičke javnosti – ili nemaju pristup ovim medijima, ili se u njima prikazuju u negativnom ili izuzetno negativnom kontekstu. Ignorišu se sve teme i informacije koje ne idu u prilog vlastima, pre svega mnogobrojne koruptivne afere koje otkrivaju nezavisni mediji i istraživački centri. Nezavisni mediji i novinari izloženi su konstantnim pritiscima – baza Nezavisnog udruženja novinara Srbije beleži da su ove godine bili napadnuti čak 174 puta.

U Srbiji postoje brojne „medijske pustinje“, područja gde građani koji ne koriste internet za informisanje, nemaju pristup niti jednom mediju koji je van kontrole režima. To se vidi i po rezultatima glasanja. Jasno je da većina građana ne može da donese kvalitetne životne odluke na osnovu kvalitetnih informacija, među kojima je i odabir koji će broj zaokružiti na glasačkom listiću. Pored toga, iz medija je potpuno izostala javna debata, argumentovano iznošenje različitih stavova, što stvara zabrinjavajuću društvenu podeljenost, koja može biti rezervoar ozbiljnih sukoba u budućnosti. Dok medijima bliskim vlasti, kako smo rekli, opozicija i predstavnici kritičke javnosti nemaju pristup, kako bi izneli svoje stavove, dotle predstavnici vlasti odbijaju da govore za nezavisne medije ili da učestvuju u debatama na nezavisnim televizijama.

Problem nije samo u političkoj propagandi, nego i u društveno-hipnotičkoj ulozi režimskih medija, koji temeljno izvrću sisteme društvenih vrednosti, „raspamećujući“ građane. Zahvaljujući ulozi medija, između ostalog i nekih televizija sa nacionalnom pokrivenošću, lista koju je predvodio teoretičar zavera i antivakser dr Branislav Nestorović uspela je da osvoji čak oko 180.000 glasova i uđe i u republički i u beogradski parlament. Nestorović tvrdi da je ljudska vrsta nastala na Marsu, a da je zemaljska kugla ravna ploča, tek malo zakrivljena.

Reakcije i istraživanja

Iako su problemi u medijima i u izbornim procesima (praktično, problemi su konstantni jer kampanja vlasti traje kontinuirano nezavisno od izbora, a izbori su svakako veoma česti) o kojima govorimo primetne još od 2013. godine – međunarodne organizacije i posmatrači ih donedavno nisu, bar ne u dovoljnoj meri, prepoznavali, a možda se može reći i da su ih i ignorisali. Čini se da je generalno deficit demokratije i medijskih sloboda u Srbiji stavljan – kada je recepcija Zapada u pitanju – u drugi plan, u odnosu na neke druge, velike političke planove i ideje. Zahvaljujući ignorisanju, odnosno nepostojanju pritiska, problemi su se godinama, i iz izbornog ciklusa u izborni ciklus – samo uvećavali. Opozicija i stručna javnost smatraju da su vanredni parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori, održani u nedelju 17. decembra, „najgori do sada“, da ne odražavaju slobodnu volju građana, odnosno da su „drastično pokradeni“, te traže njihovo poništavanje i ponavljanje pod drugim uslovima. Ovih dana u Beogradu traju protesti sa tim zahtevom. Ni međunarodna zajednica ovog puta nije potpuno suprotnog stava.

Neuobičajeno žestoka je nedavna reakcija Posmatračke misije OEBS-a (ODIHR). Misija je konstatovala da su ove izbore obeležile „ozbiljne neregularnosti, zloupotreba javnih sredstava, medijska dominacija predsednika države Aleksandra Vučića, negativna kampanja i širenje straha“. Reagovalo je veoma oštro u nedelju uveče, nakon zatvaranja biračkih mesta, i Ministarstvo spoljnih poslova Nemačke, koje se pozvalo na izveštaj OEBS-a. Saopštilo je da je sve ovo što se dešavalo na srbijanskim izborima „neprihvatljivo za zemlju koja ima status kandidata za članstvo u EU“. Da li će se ove reakcije odraziti na budući odnos Zapada prema autokratskom režimu u Srbiji, između ostalog i prema medijskim slobodama u ovoj zemlji, ostaje da se vidi. U međuvremenu su reagovali i Evropska komisija i SAD, koji su zahtevali „verodostojne izveštaje“ države Srbije o „navodnim nepravilnostima“.

Na konferenciji za novinare predstavnici ODIHR-a istakli su da je, kada je o medijima reč, kampanjom potpuno dominirao predsednik Aleksandar Vučić, koji nije bio kandidat na izborima, ali je svojim svakodnevnim pojavljivanjem u medijima „doneo prednost jednoj listi". Naveli su da su predsednik i vladajuća stranka imali značajnu medijsku prednost u odnosu na ostale učesnike u izbornoj trci, što je stvorilo nepravedne izborne uslove, a da je REM tokom kampanje bio „pasivan“. Takođe, rečeno je da su nezavisni novinari i aktivisti bili na udaru vladajućih političara i provladinih medija.

Iako je novim Zakonom o elektronskim medijima funkcionerska kampanja zabranjena u periodu od 30 dana, do zatvaranja biračkih mesta, predsednik Vučić beležio je rekordno prisustvo u medijima upravo u ovom periodu. Pronađena je rupa u zakonu: predsednik nije kandidat na izborima, a zakon se odnosi samo na kandidate. Pritom je Vučić bio nosilac svih lista Srpske napredne stranke i u javnim nastupima, zloupotrebljavajući funkciju, pozivao da se za nju glasa, te napadao i vređao opoziciju i njene aktiviste.

A kako izgleda ta dominacija kada se iskaže u brojkama? Na televizijama na nacionalnom pokrivenošću, prema istraživanju Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Aleksandar Vučić je imao 14.500 sekundi više nego svi predstavnici opozicije zajedno. Samo u osam dana tokom prve polovine decembra, predsednik je gostovao šest puta na tri privatne nacionalne televizije. Biro za društvena istraživanja (BIRODI) vršio je predizborni monitoring informativnih programa najvećih televizija i konstatovao da su dve vladajuće stranke (SNS i SPS) predstavljane isključivo u pozitivnom svetlu, uz nekoliko neutralnih „incidenata“. To se odnosi i na predsednika Srbije. Na Javnom medijskom servisu Srbije (RTS), koji bi trebalo da bude nezavisan i samostalan subjekt koji radi u javnim interesu i pruža sveobuhvatne medijske usluge svim delovima društva, Vučić je bio zastupljen dominantno u pozitivnom tonu (86,6 posto), delimično neutralno (10,8 posto), pa i „izuzetno pozitivno“ (2,6 posto). Dakle, njegovo ime nije niti u jednom slučaju imalo negativan ili bar delimično negativan prizvuk na javnom medijskom servisu. Na privatnim televizijama sa nacionalnom pokrivenošću situacija je još i gora.

Osim što je vlast pozitivno predstavljena, postoji izrazito negativan stav prema proevropskoj opoziciji, te marginalizacija desno orijentisane opozicije. CRTA je ranije saopštila da programska podela na redovne informativne sadržaje, kojima apsolutno dominiraju predstavnici vlasti, i izdvojene izborne blokove, u kojim se pojavljuju i drugi politički akteri – samo stvara privid pluralizma u medijima.

Indikativni slučajevi

U kampanjama, ali i van njih, dugo je već normalizovano da se u kontrolisanim medijima politički protivnici naprednjačke vlasti targetiraju, prozivaju, vređaju, proglašavaju za strane špijune, pa i optužuju za teška krivična dela. Time se dakako ne krše samo etički standardi profesije nego i krovni Zakon o javnom informisanju i medijima, kao i Zakon o elektronskim medijima. Već više od decenije režimski mediji, sledeći naprednjačke funkcionere, optužuju – navedimo to kao primer – predsednika opozicione Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa da je „ukrao 619 miliona evra“ dok je bio na vlasti (Đilas je bivši gradonačelnik Beograda i u jednom periodu lider Demokratske stranke). Optuživan i „osuđivan“ je u medijima i za druga krivična dela. Za sve ove godine, međutim, protiv njega nije pokrenut niti jedan pravosudni postupak. Đilas redovno tuži medije koje objavljuju dezinformacije o njemu, ali naknade koje mediji po izgubljenom sporu plaćaju jesu simbolične, s obzirom na to da su u pitanju glasila čiji se rad na različite načine finansira iz državnog budžeta, zbog čega ona nemaju problem sa „održivošću“ i „solventnošću“.

Tokom ovogodišnje predizborne kampanje, grupa od 14 javnih uglednih ličnosti različitih domena pokrenula je akciju ProGlas, koja je imala za cilj da motiviše građane da u što većem broju izađu na izbore, ali i da uzmu aktivnije učešće na njima, bilo u vidu kontrolora, bilo kao neko ko će motivisati apstinente da iskoriste svoje izborno pravo. Deklaraciju ProGlasa potpisalo je čak 190.000 građana, a njeni inicijatori su tokom protekla dva meseca bili meta žestokih napada u medijima bliskim vlasti. Najjačim udarima izloženi su sudija i književnik Miodrag Majić, i popularni glumac, režiser i producent Dragan Bjelogrlić.

Obnovljena je „stara priča“ o tome kako je sudija Majić svojevremeno oslobodio „terorističku albansku grupu“, čime se želi dokazati da je antisrpski orijentisan. Gostujući na televiziji sa nacionalnom pokrivenošću, Aleksandar Vučić će reći da je Majić „po nalogu albanskih lobista i zapadnih ambasada“ pustio na slobodu „gnjilansku grupu optuženih za ubistvo desetine Srba i nealbanaca na Kosovu“, kako bi „postao najvažniji čovek zapadnih zemalja u Srbiji“. Interesantno je da je tom prilikom Vučić rekao da Majić nikada nije poslao niti jedan humanitarni SMS za bolesnu decu. Logično se postavlja pitanje otkud njemu ta informacija osim ako je nije dobio na nelegalan način, politički zloupotrebljavajući pravosudne ili bezbednosne institucije. Premijerka Ana Brnabić će za Majića reći da je „najgori politikant“. On, tvrdi propaganda vlasti, nema pojma sa pravom, nego je napredovao u pravosuđu „zahvaljujući vezama“.

Nedavno je započelo emitovanje TV-serije po veoma čitanom Majićevom romanu „Deca zla“. Roman i njegova ekranizacija tematizuju, između ostalog, stanje u srbijanskom pravosuđu, ali i posledice ratova i zločina u BiH tokom devedesetih. Govoreći o seriji, mediji bliski vlasti tvrde da je ona jasan dokaz da Majić mrzi Srbe, da je autošovinista, te da srpske heroje proglašava zločincima. Politički analitičar Saša Borojević, blizak vlastima, gostujući na TV Pinku, kazao je: „Usred kampanje drugosrbijanaca koje ja gledam kao izdajnike, oni puštaju serijal ’Deca zla’. Serija koja ponižava Srbe, opravdava genocid u Srebrenici, stavlja Srbe na stub srama – strašno je što je to pravio Srbin”. Onaj ko je pročitao knjigu ili pogledao seriju, neće zapravo znati o čemu propaganda govori, ali očigledno da oni i nisu ciljna grupa.

Jedna od neistina koju je režim plasirao o javnosti jeste da Majić u Beogradu ima zgradu u svom vlasništvu. Majić će u jednom intervjuu reći da se uvek iznenadi kada čuje takve notorne neistine o sebi i drugima, te da je donedavno smatrao da one mogu samo da budu kontraproduktivne za vlast. „A onda su mi ljudi koji se bave marketingom rekli da nisam u pravu, da su u pitanju pojednostavljene i precizno poslate poruke, te da je potpuno nebitno da li su istinite i logične. Princip je to po kojima laž koja bude izgovoreno mnogo puta postaje – istina! Ako neko za vas dovoljno puta ponovi da ste ’lopov’, onda će građani u razgovoru da vas tako i percipiraju i kažu: znaš, to je onaj lopov! Nedavno sam se ponovo iznenadio kada se u javnosti pojavila glupost da u vlasništvu imam zgradu u Beogradu. Ali, ne bih se čudio da neki ljudi, kada se moje ime spomene, kažu sebi: e, to je onaj što ima zgradu!“, rekao je Majić.

U jednom razgovoru Bjelogrlić je kazao da je očekivao napade na inicijatore ProGlasa, ali da je ovo što se dešavalo u kampanji prevazišlo i njegove najveće strahove. U medijima je predstavljen kao „poznati nasilnik“, koji je – pored ko zna koga sve ne – pretukao i novinarku Olju Bećković, što su njih dvoje ubrzo demantovali. Bjelogrlić je i „lopov“, „antisrbin“ i „srpski nacionalista“ istovremeno, proukrajinski fanatik, i mnogo šta drugo. U jednoj ranijoj izjavi glumac je rekao da je srpsko društvo postalo „zverinjak“ pod vlašću. Njegova izjava je u medijima bliskim vlasti prezentovana tako da je ispalo da je on izjavio da su svi Srbi – zveri.

I drugi predstavnici opozicionih stranaka i kritičke javnosti prošli su sličan tretman. Ipak, najdrastičniji slučaj jeste političko-medijska diskreditacija aktiviste stranke „Zajedno“ Đorđa Miketića. Miketić je izneo dokaze o postojanju tzv. fantomskih birača, a onda mu je vlast objavila rat. U jednom od mnogobrojnih gostovanja na nacionalnim televizijama, Aleksandar Vučić je izjavio da je imao priliku da pogleda video-snimak na kojem se vidi Miketićevo nedolično ponašanje. Ubrzo je na društvenim mrežama osvanuo privatni video-uradak sa detaljima iz Miketićevog seksualnog života. Uradak sa pregršt pornografskih detalja uskoro je emitovan i u jutarnjem programu TV Pinka, gde je i „stručno komentarisan“. Snimak je, po svemu sudeći, dospeo u javnost tako što je svojevremeno obijen stan ovog aktiviste, i iz njega ukraden kompjuter. Predsednik Srbije je jasno indicirao da je snimak dobio od Bezbednosno-informativne agencije, iako je to agencija posle demantovala.

Ovim zaista zaprepašćujućim činom prekršeni su i medijski zakoni, i zakoni koji štite pravo na privatnost i zabranjuju političku zloupotrebu bezbednosnih službi. Ali, sasvim je sigurno da niko zbog toga neće snositi konsekvence. Smatra se da je obelodanjivanjem privatnog video-zapisa vlast zapravo želela da pošalje poruku drugim opozicionim akterima i pripadnicima kritičke javnosti da je spremna da ih i na ovako drastičan način diskvalifikuje, koristeći sav materijal koje „tajne službe“ o njima poseduju, protivzakonito naravno.

Kampanja, region i svet

Izbori u Srbiji uvek imaju i regionalnu dimenziju, iz više razloga. Prvi je jasan: jedan broj građana susednih država ima i srbijansko državljanstvo, odnosno pravo da na ovim izborima učestvuje. Propaganda iz Srbije šalje poruku da je Vučić jedini koji je zaštitnik njihovih prava, a njihova prava su po definiciji – ugrožena.

Drugo, teme iz regiona su, nekada manje a nekada izrazitije, zastupljene u izbornoj kampanji. Model je nasleđen iz devedesetih. Jedino su Vučić, njegova stranka i partneri – zastupnici državnog interesa i vlasnici patriotizma, a opozicija radi za „tuđina“. Tokom ove kampanje, prema medijima bliskim vlastima, leva opozicija je radila u službi „naomraženijih suseda“, Hrvata i kosovskih Albanaca. Pre nekoliko dana, nakon izbora, Vučić je izjavio da jedino od Hrvatske nije dobio čestitku povodom pobede na izborima na kojima on nije ni učestvovao. Razlog je, kaže Vučić, jer su za Hrvate izbori u Srbiji frustrirajući pošto znaju da će „njihovi da izgube“. Režimski mediji izveštavaju da u Zagrebu vladaju opšta histerija i bes zbog Vučićeve pobede, pošto je Vučić taj koji neće da dozvoli da Hrvati unište Srbiju. Ne samo leva nego je i desna, nacionalistička opozicija – prohrvatska. Jedan medij izveštava da je nepobitan dokaz za to ni manje ni više nego flaša hrvatskog soka „Jana“ koji se našao na stolu na kojem su desničari sastančili. Na aktuelnim postizbornim protestima učestvuju i promoteri „Velike Albanije“, a cela „Đilasova opozicija“ smatra da su Srbi genocidan narod.

Treće, srpski političari iz regiona zdušno učestvuju u predizbornoj kampanji Srpske napredne stranke. Tu je, pre svih, predsednik bosanskohercegovačkog entiteta Republika Srpska Milorad Dodik, koji i inače poslednje dve decenije podržava svakoga ko u Srbiji obnaša vlast. Na postizbornoj konferenciji SNS-a, rame uz rame sa Vučićem ovoga puta nije bio samo Dodik, već i ministar sigurnosti BiH Nenad Nešić, kao i Andrija Mandić, predsednik Skupštine Crne Gore. Neki ovo smatraju simboličkim otelotvorenjem projekta „srpski svet“.

Regionalna dimenzija je ove godine dodatno otežana jer postoje brojni pokazatelji da su glasači organizovano dovoženi i iz susednih zemalja, pre svega iz BiH, i pre svega u Beograd. Na društvenim mrežama i u nezavisnim medijima pojavili su se snimci koji ovo dokumentuju, a opozicija tvrdi da ima i dodatne dokaze. Beograd je bio posebno važan, jer je tu opozicija imala najveću šansu da pobedi, pa je potrebno bilo povećati broj glasova za vlast. Navodno, građani susednih zemalja protivzakonito su glasali na lokalnim, beogradskim izborima. Režimska propaganda je ovu tvrdnju opozicije izokrenula: navodno, opozicija mrzi Srbe u BiH i otežava im položaj, pa im se onda Vučić izvinio zbog toga.

Narativ iz devedesetih je potpuno obnovljen i kada je reč o odnosu prema Zapadu. Opozicija je „NATO-opozicija“, a ProGlas je „još jedna zapadna podvala“. Rečito o ovome govore neki odabrani naslovi: "Osvedočeni srbomrzac podržao proteste u Beogradu i umešao se politiku Srbije", "Zapad ima ogromnu želju da se u Srbiji dogodi Majdan! Zaharova bez dlake na jeziku o situaciji u Srbiji: Oni će sami sve rešiti, vide dokle je Zapad doveo Ukrajinu", "Nemci umešali prste u haos ispred RIK-a?! Mračna pozadina nasilnog skupa opozicije", "Nemački plaćenik Dojče velea u centru zbivanja ispred RIK-a", "ProGlas je isto što i Otpor: Nova podvala Zapada Srbima", "NATO opozicija kupuje glas za 200 evra, i nudi ’benefite’ posle izbora: Šokantan snimak kupovine glasova, ovako to rade Đilasovci", "Zapadne obaveštajne službe pripremaju obojenu revoluciju u Srbiji: Otkriveno ko finansira ProGlas i ko je projektovan za vođu novog Otpora"...

Na kraju treba još jednom podvući da prizemna i agresivna politička propaganda srbijanskih medija u korist Vučića i naprednjačke vlasti traje kontinuirano već 12 godina, a da se u izbornim kampanjama tek ponešto zaoštrava i intenzivira. Propagandu prati promocija nakaradnog vrednosnog sistema. Sve to ostavlja izuzetno loše posledice po društvo. Dodatni je, međutim, problem to što su mnogi od ovih, programiranih medija transgranični, odnosno što govor mržnje u njima, širenje nacionalne nestrpeljivosti, dezinformacije, spinovanja i maligni sadržaji – imaju negativne reperkusije i u susednim državama, u Bosni i Hercegovini pre svega.