Dragan Banjac: U ratu sam preko noći osedeo

Dragan Banjac: U ratu sam preko noći osedeo

Dragan Banjac: U ratu sam preko noći osedeo

foto: ustupio Dragan Banjac

Nema u Srbiji mnogo novinara koji su izveštavali sa ratnih područja bivše Jugoslavije, a koji su se držali pravila profesije i koji su u „oluji propagande, spinovanja i lažnih vesti“ bili svetionici razuma i proverenih, tačnih informacija. Nije bilo ni puno medija koji su objavljivali medijske sadržaje sa ratišta koji nisu bili usklađeni sa jezivom državnom ratnom propagandom. Neki od najvažnijih ratnih izveštača, poput recimo novinara nedeljnika „Vreme“ Dejana Anastasijevića i Jovana Dulovića, koji su svedočili na haškim i domaćim suđenjima za ratne zločine – na žalost više nisu sa nama. Po pravilu, oni koji su izveštavali drugačije (što će reći, u skladu sa novinarskim kodeksom i ljudskim osećajem za istinu i pravdu) – bilo da su u pitanju mediji, bilo da su u pitanju novinari – proglašeni su za „neprijateljske elemente“, i taj ih epitet prati do današnjih dana. Pored spomenutog „Vremena“, veoma važan medij u kojem ste mogli da saznate šta se zapravo zbivalo na ratištima, bio je čuveni dnevni list „Borba“ (kasnije su njegovi urednici i novinari osnovali „Našu borbu“, pa potom i „Danas“), čiji je ratni izveštač bio i naš sagovornik, čuveni beogradski novinar Dragan Banjac. Banjac je izveštavao i iz rata u Hrvatskoj, i iz rata u Bosni i Hercegovini, da bi bio i na Kosovu 1998. i 1999. godine. Kako nam kaže, u ratu je tokom jedne noći osedeo.

Rat u Hrvatskoj Banjca je zatekao na mestu dopisnika „Borbe“ iz Dubrovnika i tzv. hercegovačkog zaleđa. Dakle, bio je na „pravom mestu“ u „pravom trenutku“, tamo gde se dešavala istorija, koju je valjalo pribeležiti. Izveštavao je i iz ratne Slavonije. Prvi je novinar iz Srbije koji je tokom rata u BiH (preko Mađarske i Italije) stigao u opkoljene gradove – Sarajevo, Mostar i Tuzlu, odakle je slao svoje priloge koje su čitaoci „Borbe“ gutali, sa strahom i nevericom. Dragan Banjac je 1996. godine dobio nagradu "Stanislav Staša Marinković", koja se dodeljuje za novinarsku hrabrost i posebne domete u istraživačkom i analitičkom novinarstvu.

Dragan Banjac u Dubrovniku

Posle gašenja „Naše borbe“, Banjac je bio dopisnik sarajevske agencije ONASA, podgoričkih listova „Publika“, „Vijesti“ i „Pobjeda“, radio je i kao urednik u „Blicu“ i „Glasu javnosti“. Bio je beogradski dopisnik „Tages Zeitunga“, sarajevskog „Oslobođenja“, Radio Sarajeva, Federalne televizije. Pisao je za dubrovački list „Laus“, podgorički „Monitor“, nedeljnik „Vreme“, mesečnik „Republiku“. Zajedno sa albanskim kolegom Fahrijem Muslijuom, autor je knjige „Rasplitanje kosovskog čvora, pogled sa obe strane", koja sadrži 40 intervjua sa političarima, javnim i naučnim radnicima sa Kosova i iz Srbije.

Danas je saradnik regionalnog portala „Al Jazeera Balkans“ i vlasnik i urednik beogradskog informativnog sajta „Forum“.

„Raspad Jugoslavije zatekao me je na mestu dopisnika dnevnog lista ’Borba’ iz Dubrovnika i hercegovačkog zaleđa, kako se to govorilo u narodu. Moglo se lako desiti i da ne vidim sve te strahote, odnosno da na većini ratnih područja ne budem prvi, negde i jedini novinar, ali – desilo se. A izveštavao sam iz Slavonije, Dubrovnika, Hercegovine, Knina, Tuzle, Sarajeva, Brčkog, Slavonije ponovo, Srebrenice, Žepe, Kosova... Sve je počelo kada me je tadašnji glavni urednik ’Borbe’ Stanislav Staša Marinković, koji me je nekoliko godina ranije prosto oteo iz jednog dnevnog lista gde sam bio ’kaparisan’, zamolio da odem malo ’dole’, na jugoslovenski jug, u Dubrovnik. Stari lisac je osetio, ili je imao neke informacije, da će se stvari baš tamo ’zakuvati’. Stašina se nije pobijala i otišao sam. Uz obećanje da će me ’za jedno godinu dana’ vratiti u beogradsku redakciju. Ništa od Stašinog i mog plana. On je krenuo u Varšavu, odakle je trebalo da ’pokriva’ Poljsku, Čehoslovačku i istočnu Nemačku i, nažalost, uskoro preminuo, a meni su, ispostavilo se, ostala jugoslovenska ratišta“, kaže nam na početku razgovora Dragan Banjac.

On dodaje da je u toku rata bilo veoma teško odlaziti u žarište sukoba. „Što se tiče mog dolaska u Sarajevo, ono je posledica želje tadašnjeg urednika Slavka Ćuruvije da ’Borba’ dođe do istine šta se dešava u glavnom gradu BiH, ali i moje veze sa ’Oslobođenjem’, Kemalom Kurspahićem, Mehmedom Halilovićem, Stjepanom Kljujićem, Kemalom Montenom, Davorinom Popovićem, Mirkom Pejanovićem...“, kaže Banjac.

Kaže se da profesionalni ratni izveštači imaju težak zadatak, pokušavaju da pronađu istinu u „peščanoj oluji propagande“. Kako ste vi dolazili do informacija? Slažete li se sa pokojnom britanskom ratnom reporterkom Marie Colvin, da se iz rata mora izveštavati "tačno, precizno i bez predrasuda"?

Zapravo je najlakše stati uz istinu. Nikad se oko toga nisam dvoumio. Pominjete koleginicu iz londonskog „The Sunday Timesa“, koja je stradala u sirijskom gradu Homsu. Ona je, na žalost, ubijena i pored toga što je iz tako velike zemlje, tako i velike redakcije. I onda zamislite kako smo mi bili lake mete na pustarama balkanskim i pod “ingerencijama” balkanskih divljih plemena i njihovih ratnih kabadahija.

Kako sam dolazio do informacija? Veoma lako.

Pripadao sam novini koja se držala kursa, kratko rečeno – za istinu, protiv rata i mržnje. Nas nisu voleli u Srbiji (mogao sam slobodno reći da su nas i mrzeli, čak i u Beogradu) i srpskom delu Bosne i Hercegovine, ali u svim drugim delovima bivše Jugoslavije ljudi su znali da smo drukčiji, da imamo problema sa Slobodanom Miloševićem i srpskim nacionalšovinizmom, i da smo korektni. Ljudi su sami dolazili i davali valjane informacije. Posebno na Kosovu. A imao sam, kada to danas sagledavam, vremenom izgrađen vlastiti sistem. Proveo sam na Kosovu skoro godinu dana i u to vreme “Naša Borba” se u Prištini (procentualno u odnosu na broj stanovnika) prodavala više nego u Beogradu. Ne samo zbog mene nego, pre svega, zbog stava cele redakcije.

Evo jedne situacije iz Prištine. Ispred hotela “Grand” stajao je kombi kojim je trebalo da pođemo “na događaj”, ispostaviće se – izrežiran, podmetnut, izmišljen. Navodno je nekoliko Albanaca iz Albanije uz Rugovsku klisuru(!) donelo na leđima ogromnu količinu oružja i municije. A “naši“ su to otkrili. Uđem u kombi, ali on nikako ne krene. Sedim iza vozača i pitam ga zašto ne krećemo. Zbog tebe, reče. Pitam ga tiho za razlog a on, mučenik, šapuće da je jedan važan novinar rekao da ja ne treba da idem tamo... Izađem. Odem kod Ibrahima Rugove, koji je sa svojim Demokratskim savezom Kosova bio na pet minuta od „Granda“, u baraci pored stadiona FK Priština, i ispričam mu to. Rugova se smeška i kaže mi da ću imati pravu informaciju. Neko, veoma tupav je na ledinu iz vojnih magacina izneo puške, minobacače, mine i raznoliku municiju. Sve je bilo konzervirano, sa plastičnim futrolama oko pušaka i mnogo masti. Sve teže od tone. A srpskim novinarima je rečeno da je to nekoliko Albanaca donelo iz Albanije na leđima.

Kakva iskustva ste imali sa urednicima, da li su oni želeli da objavljuju sve informacije do kojih ste dolazili? Da li je bilo slučajeva cenzure?

Moram da kažem cenzure nije bilo. Ipak je to bila “Borba” ili, kasnije, “Naša Borba”. Uostalom, zbog toga su nas dva puta „gasili“, jednom JUL i Mirjana Marković, drugi put radikali, odnosno Aleksandar Vučić. Imam i rešenje s njegovim potpisom i odmah da kažem (ako dođu da to traže) da su rezervne kopije u Zagrebu, Sarajevu, Dubrovniku i u Puli kod prijatelja.

U to vreme sam već bio, da kažem, nekakva “faca” u “Borbi”, i teško da je meni mogao neko nešto da cenzuriše. Ali bilo je “nesporazuma”. Od bezbroj sitnica spomenuću samo dve, i one više govore o uredničkoj lagodnosti u Beogradu nego o mukama reportera na terenu.

U jeku “dubrovačke operacije”, u jednom trenutku se brzinom munje proširila vest da je gradonačelnik Dubrovnika Petar Poljanić na zidine istakao belu zastavu i grad predao „oslobodiocima“, pripadnicima JNA, a zapravo rušiocima jednog od najlepših svetskih gradova. Bio sam na terenu, severno od Dubrovnika, i sve kolege su se utrkivale da svojim redakcijama pošalju tu (lažnu) vest. Nekako sam se dočepao telefona i tajno pozvao Iliju Maršića i Zorana Ercega, kolege iz dopisnog odeljenja “Slobodne Dalmacije”. Ne sećam se ko mi je od njih dvojice – da li baš nedavno preminuli Ergec ili Maršić – rekao da je upravo okončao razgovor sa Poljanićem... Maršić nudi da ga pozove i stavi slušalicu na slušalicu, što sa oduševljenjem prihvatam. Petar me je pitao da li sam i ja poverovao u tu glupost. Nisam, rekao sam mu. Zato te i zovem. Hitno sam se javio redakciji. Urednik, koji je bio u prolazu pored deska, rekao mi je da su dobili agencijsku vest, da ne mogu da se iščude, ali da je već na prelomu. Ali, pričao sam sa čovekom, bacite tu vest, rekao sam. A sa druge strane “žice” usledio je smeh i preporuka da sutra pošaljem demanti. Počeo sam da urlam. Pustite li tu vest, čim dođem “gore”, nekome ću prste da polomim. Odmah sazovite kolegijum i recite svima da me niko od vas ne čeka ako to objavite. Uspeo sam! Poljanić je “preživeo”. To je ipak bila “Borba”, nešto danas nedostižno na ovim prostorima.

Ali i njoj se dešavalo da omane. U vreme “srebreničke operacije”, Zoran Petrović Piroćanac me pozove da odemo u tu enklavu i okolna mesta. Uzimam kameru iz Studija B... Kažem u redakciji da idem u Srebrenicu, a jedan od urednika mi – u najboljoj nameri – kaže: “Zar ti nije dosta ratišta, pokrićemo to agencijski!” Ipak sam otišao. Drugog dana imali smo susret sa Ratkom Mladićem. “Ko ti je taj?” – pitao je Piroćanca, pokazujući na mene. Moj pomoćnik, generale. Srbin je, ne brini, uverava ga Piroćanac, a na licu zlikovca vidim pomešana osećanja, osmeh i grč. “Znam ja ko je on, gledaću da ga neko od mojih ko ima laku ruku – zakolje noćas!” Ni dan-danas nisam načisto da li tom zlikovcu dugujem zahvalnost što sam živ.

Beleške tog paklenog jula 1995. godine dao sam jednom britanskom kolegi, koji mi je za to na račun prijatelja iz Ciriha uplatio neku crkavicu.

U kojoj meri su vaši prilozi služili za "prvu skicu istorije", u kojoj meri su citirani u nekim radovima i knjigama o ratovima na prostoru bivše Jugoslavije? Da li ste nekada imali priliku da svedočite u nekim sudskim procesima o stvarima koje ste videli tokom izveštavanja?

Ne verujem da su moji prilozi služili toj nameni u Srbiji, bar ne zvaničnoj istoriografiji. Mislim da će mene da citiraju neki “novi klinci” kada naše društvo dosegne jedan viši civilizacijski nivo svesti i kulture. Do tada će da se citiraju oni koji se zovu patriotama, da ne kažem lažovima. Svedočenja? Kolega Sejdinoviću, spadam u “gadne svedoke”, ali to nikome u Srbiji nije potrebno. Ipak, voleo bih da se jednog dana sazna kako je stradao Zoran Amidžić (RTS) i kolege iz Radio Šapca. Bezbroj puta je rečeno da su ih ubile – ustaše. Ne verujem! Bio sam tamo.

A šta smatrate svojim najvećim profesionalnim i ljudskim uspehom iz ratnog perioda?

Negde u Lici, u blizini Plitvica, otišao sam kod Hrvata. Zahvaljujući poznanstvu sa generalom Petrom Stipetićem, zadesio sam se u jeku rata među hrvatskim vojnicima. Pre nego što kažem šta se desilo, rekao bih samo neskromno da sam imao dosta poduhvata koji se mogu smatrati čak podvizima (Slavonija, Sarajevo, Mostar, Kosovo...), ali kada sve stavim na vagu ispada da je to skrajnuto iz dva razloga – zbog ljubomorne većine kolega koji su služili sve režime i zbog već rečenog, da je ono što sam slao sa ratišta bilo tek za manjinsku publiku, za istomišljenike, kako su nama u “Borbi” i “Našoj Borbi” govorile u šali kolege iz drugih redakcija. Ali, na Plitvicama sam uradio zaista nešto veliko. Obilazio sam položaje hrvatske vojske s jednim oficirom. Ovaj me je doveo do jednog vojnika koji je na snajperu držao drugu stranu, vojnike i oficire JNA. Pozvao me je da pogledam. Držao je na nišanu čoveka koji je bio komšija mom zetu (pukovnik JNA) u Zagrebu. Nemoj da pucaš na ovog čoveka, taj nikada ne bi nikome naudio. Iz Srbije je rodom (Žitni Potok), a kćerka jedinica je hrvatska snajka udata za naučnika sa Pelješca, koji dugo živi u SAD. Sklonio je pucu. To beležim u svoj uspeh, ostalo je manje važno. Spasio sam čoveku život. To mu nikad nisam rekao, čak ni njegovoj supruzi nakon njegove smrti, pre desetak godina u Beogradu.

I ovo: U Sarajevo sam stigao preko Budimpešte, Rima, Ankone... Nekoliko puta sam prolazio čuvenim “tunelom spasa”. Kada sam išao prvi put (sedam puta do Dejtona, toliko puta posle), prenosio sam bezbroj poruka, ali i kese za usisivače “Sloboda”, persantin, brufen... U povratku sam preneo 365 pisama. Ponosan sam na to.

Kakva su vaša iskustva sa kolegama? Možete li da navedete pozitivna i neka negativna iskustva? Da li ste svedočili na licu mesta primerima lažnih vesti i ratne propagande?

Nešto od toga jednog dana će se, nadam se, pojaviti u nekoj od mojih knjiga. Sada nije vreme za takve priče... Kolege? Na terenu je bilo komičnih scena. Kamermani i televizijski i radijski novinari znali su da opkole oficire, a ja sam se držao po strani. Ponekad bih nešto snimio na kasetofon, ali tu su uvek bili blok na kolenu i olovka. Jednom prilikom u mestu Zamasline, od mesta Doli na putu ka Orebiću, crnogorski kolega kaže pukovniku da ovi otuda “žestoko tuku”. Ovaj mu u mikrofon kaže da niko ne tuče. Uveče na TV Titograd vidim da “tuku”...

Koji ratni izveštači sa područja bivše Jugoslavije su se pokazali kao profesionalci, prema vašem mišljenju?

Opet moram da pomenem “Borbu”. Mi smo zaista bili drukčiji i imali smo privilegiju da smo  mogli i da objavljujemo istinu i prave informacije. Uz nas su rame uz rame bile kolege iz nedeljnika “Vreme”, Jovan Dulović i Uroš Komlenović, čak i Miloš Vasić, koji nije bio terenac, ali je mnogo uticao na časni gard tog nedeljnika.

Slaviša Lekić, Velimir P. Ilić, Srđan Radulović, Borislav Soleša, Gradiša Katić, Nikola Todorović – samo su neki iz naše redakcije koji su stavljali glavu u torbu na terenu i zbog istine. Jedino mi znamo, recimo, kako je (s)rušen vojni aerodrom u Željavi kod Ličkog Petrovog Sela. Moram da spomenem i naše foto-reportere koji su nam na terenu bili ogromna podrška – Užičanin Miloš Cvetković, Zoran Sinko, Matija Koković, Ivan Doroški, Zoran Rašević, Predrag Mitić, Nenad Stojanović, Božidar Petrović...

A oni drugi? Novinari koji su izveštavali neprofesionalno sa ratišta, da li su to činili samoinicijativno (smatrajući da je to patriotski čin) ili je to bila posledica cenzure i naredbe urednika? U kojoj meri su oni bili povezani sa lokalnim civilnim i vojnim vlastima?

Nerado opanjkavam kolege. A, zapravo, sve je to javnosti poznato. Urednici su to činili zbog uredničke politike da se što više, u vreme vladavine Slobodana Miloševića, dodvore strukturama u vlasti. Sumnjam da su novinari samoinicijativno neprofesionalno izveštavali. Bar ne na početku. A kasnije, pošto se nije radilo o novinarima nego o navijačima, prosto su se utrkivali ko će plasirati veću laž. Osim toga, bilo je vređanja i nekulture, ne samo u tekstovima nego i u opremi, naslovima. Evo nekoliko naslova sa šeste strane “Večernjih novosti” od subote, 22. jula 1995. godine: “Feslije bi Ozren”, “Jenki slomljenih krila”, “Ćirilica na lomači”, „Ljiljani venu – janezi plaču”. I još jedan naslov iz istih novina – “Purgeri žedni krvi”... O patriotizmu tu nema govora. Zar nije najveći patriotizam ne lagati svoje čitaoce!? Je li ovo novinarstvo!?

A onda se desilo ono što je moguće samo na brdovitom Balkanu, zapravo samo u Srbiji. Nakon poraza u svim ratovima koje smo počeli, lažovi i čankolizi su se preko noći preobrazili i usluge ponudili novim vlastodršcima. Kada sam, posle rata, uz dozvolu dubrovačkih vlasti dobio poziv da dođem u svoj voljeni grad, iz Herceg-Novog me je do granice sprovela policija. Pre toga sam sreo kolegu sa podgoričke televizije koji mi je zavideo na tome što me „ustaše primaju“. I tebe bi, rekao sam mu, da nisi snimao zarobljene Hrvate (potpuno nevine ljude) vezane bodljikavom žicom predstavljajući ih kao zlikovce... Plus, taj i mnogi drugi grlili su oficire JNA kada bi im poturali mikrofon pod nos. Oni su prošli mnogo bolje nego ja koji sam više od deset godina bio na birou za zapošljavanje, bez ikakve naknade.

Da li vam je nekada život bio u opasnosti?

Praktično, sve vreme mi je život bio u opasnosti. To je duga priča, s tim što jedan deo vezan za “vukovarsku operaciju” ne mogu da otkrijem. Kada sam u Lici otišao kod Hrvata, zadesio sam se u nezgodnoj situaciji. Da ne bih išao u Zagreb i posle preko Budimpešte za Beograd, odlučio sam se jedne noći da pređem do srpskih položaja, koji su se nalazili dva kilometra udaljeni. Puzao sam, poderao nove farmerke i teksas-jaknu, a kada sam stigao u Beograd ustanovio sam da sam – osedeo!

Kada pogledate iz sadašnjeg ugla, kakve je posledice ratno izveštavanja imalo na vašu karijeru i na vas lično? U pitanju su odista teška iskustva.

O tome je teško govoriti, posebno iz, kako kažete, sadašnjeg ugla. Uvek sam važio za novinara koji je pohranjivao solidnu dokumentaciju, još pre pojave Interneta i (ne)pouzdanih podataka uz pomoć pretraživača. Što se iskustava tiče, o onome što bi bilo najzanimljivije ne smem da govorim. Radi se o veoma ozbiljnim pretnjama, i samo mogu da kažem da je to vezano za hercegovačko ratište, Vukovar i Srebrenicu. Teška iskustva su lečenje na spinalnoj hirurgiji i teške prognoze koje su se kretale u rasponu da li ću da preživim, budem prikovan za kolica ili umrem. Evo me. Više ne mogu (neki ljudi su još živi) da otkrijem.

Koliko se po vama danas u medijima Srbije govori o tom periodu? Da li se može reći da u njima vlada svojevrsna amnezija i pokušaj da se stvari potpuno drugačije interpretiraju i mimoiđu istorijske činjenice?

Vi ste pitanjem sve rekli.

Čini se da se neka vrsta ratnopropagandnog novinarstva vratila u Srbiji na velika vrata.

To je tačno. Kako se boriti protiv toga? Teško. Ne može da se računa na podizanje svesti i kulture, a ostaje ono što kod nas, divljaka jedino donosi rezultat. Zvuči surovo, ali mnogo medija bi trebalo ukinuti, mnogim kolegama bi trebalo zabraniti rad u struci. Zašto, recimo, ne pokušati ukidanjem TV Dnevnika ili ga, dok se ne uljudimo, svesti na deset minuta, sa što manje slikanja političara. U tih deset minuta pola bi valjalo posvetiti edukaciji. Da se naučimo ulaziti u javni gradski prevoz, da ne pljujemo na ulici, ne bacamo smeće. Taj Dnevnik, ako govorimo o RTS, trebalo bi najmanje godinu dana da počinje slikom iz podzemnog prolaza na Zelenom vencu, jezivom slikom naše stvarnosti.

Tekst je napisan u sklopu projekta "Novinarstvo kao prvi nacrt historije" kojim se dokumentuju iskustva novinara koji su svjedočili pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju. Projekat implentiraju Mediacentar Sarajevo i Digitalni arhiv Infobiro.

___

Želite sedmični pregled vijesti, analiza, komentara i edukacija za novinare u Inboxu Vašeg e-maila? Pretplatite se na naš besplatni E-bilten ovdje.