Premda je postignut konsenzus oko činjenice da cenzura postoji ne samo u totalitarnim, već i u demokratskim režimima, te da je autocenzura jedan od najtežih planinskih grebena, kanjona ili pustinja, kako vam već drago, što ih umetnost mora savladati, govorenje o srazu umetnosti i cenzure ostalo je ipak u okviru opštih mesta. Za današnji Iran, te za nekadašnji Treći Rajh i SSSR znamo zbog čega i na koje načine sprovode cenzuru. Međutim, razumevanje cenzure kao fenomena koji sledi umetnost od njenog postanka, ponekad je gušeći, ali katkad je i usmeravajući i čeličeći je, na način na koji to roditeljska stega čini deci, nemoguće je bez dva pitanja: prvo, da li se u jednoj Americi čita Henri Miler, ne onaj dajdžestirani, već živi, krvavi, pulsirajući Miler, oblepljen sokovima pičke i vlastitom spermom, i drugo, važnije, gde su danas Henriji Mileri? Gde je danas umetnost koja svoja pitanja kao jatagane zabija u jetru stvarnosti?

 

Umetnost je večna, to je tačno. No ta njena večnost ne osigurava joj kvalitativnu konzistentnost tokom njenog povesnog trajanja. Postoje epohe koje otvaraju zemljotresna pitanja, te stoga potrebuju i zemljotresnu umetnost, kao što postoje epohe uspavanosti, a njih prati jedna sanjiva, zevajuća umetnost. Naravno, i u jednim i u drugim epohama uvek postoje čestice onih drugih, da prizovemo pred oči onaj već izanđali simbol jin-janga.

 

 

Pribeći ovde bilo kakvom pojednostavljivanju, bilo bi ne samo pogrešno, već i glupo – suviše je činilaca koji deluju na odnose što ih umetnost voljno ili prinudno, skoro mehanički gradi sa svojim potrošačima, sa vlašću i sa povesnošću trenutka u kom se ostvaruje. A opet, stvari su bolno jednostavne, no do te je jednostavnosti moguće doći samo gutanjem teških, skoro nesvarljivih, ponekad čak i otrovnih pitanja. Evo jednog od njih: da li je moguće da danas u Premijer ligi sarajevske (i one bosanskohercegovačke koja inklinira Sarajevu) umetnosti nastane delo, svejedno da li roman, film, pozorišna predstava ili ma šta drugo, u kom će, bez ikakvih povesnih eksplikacija i uterivanja receptora tog dela u suru povesne istine na ovaj ili onaj način, biti ispričana priča čiji je pozitivni, apsolutno pozitivni junak nekakav srpski paravojnik iz poslednjeg rata, a negativci, i to oni arhi-negativci u njoj da budu pripadnici ovih, kako im tepaju, patriotskih i odbrambenih snaga? U odgovoru na to pitanje sadržani su i mnogi odgovori na pitanje umetničke cenzure danas i ovde.

 

 

Evo još jednog pitanja za promišljanje – da li cenzura mora nužno biti restriktivna i mora li isključivo putem ograničavanja, gušenja, sankcija ostvarivati svoj pogubni uticaj po umetnost? Ja se, pri ovoj pameti, usuđujem reći da ne mora i da jednako pogubna može biti i ona cenzura – nazovimo je pozitivnom – koja ohrabruje i podstiče. Koliko god je po umetnost pogubno ono što radi iranska vlast – osuđivanje jednog filmadžije na zatvorsku kaznu i na dvodecenijsku zabranu bavljenja filmom – po nju je jednako poguban i ulazak ovog filma-nefilma u uži krug kandidata za prestižnu nagradu američke filmske Akademije. Štaviše, usudiću se reći da je represivno delovanje Irana manje opasno po umetnost, jer će u nekome probuditi onu iskonsku želju i volju za borbom protiv tiranina, dočim ovaj podilazeći postupak sa kandidaturom za Oskara u mnogima može probuditi raznovrsne šićardžijske porive.

 

 

Dopustiću sebi jednu poludigresiju – gledajući taj film koji nije film, nešto mi je zapelo za oko, na način na koji nam u cipelu uleti kamičak pa nas žulja. Kada Panahi govori o izboru glumica za njegov poslednji, nedovršeni film, on objašnjava zbog čega se odlučio za jednu od njih. Panahijevo insistiranje glumici čije lice odaje patnju, koja kao da je kvintesencijalni sadržaj njenog života, kako bi na taj način odaslao poruku budućem gledaocu, ili se upravo denuncirajuće suprotstavlja blagom i pitomom izrazu lica samog Panahija, ukazujući na odsustvo stvarne spone između obličja i sadržaja bića i tako čineći izlišnom, pa čak i lažnom poruku koju je trebalo da uputi lice odabrane glumice, ili nam, pak, iz toga pred oči iskače žuljajući zaključak da Panahi sa svojim blagim i pitomim licem i ne nosi toliku patnju u sebi. Ova primedba nipošto ne sme da se shvati kao diskvalificirajuća bilo po Panahija, bilo po njegov film, njena je funkcija samo da nas upozori na zahteve koji se postavljaju pred umetnike, a koji su ponekad teži od zahteva što se stavljaju pred vojnike u jurišu.

 

 

Vratiću se na pitanje cenzure i umetnosti pominjanjem jedne epizode od pre skoro osam desetleća. Krajem maja 1933.godine u dubrovačku, grušku luku uplovila su dva uredna i udobna putnička broda, „Kralj Aleksandar“ i „Prestolonaslednik Petar“, na svojim palubama noseći učesnike XI kongresa svetskog PEN-kluba. Nemačka delegacija, pročišćena po zakonima Rajha, uslovila je svoje učestvovanje na kongresu izostavljanjem pitanja o piscima izbačenim iz nemačkog PEN-kluba i o postupanju sa proskribiranim delima, zahtevajući povrh svega više demokratičnosti u radu kongresa. Otprilike u isto vreme u Minhenu i Berlinu plamtele su lomače sa knjigama.

 

Šalom Aš, koji je u Dubrovnik stigao kao gost, ne pripadajući nijednom nacionalnom udruženju, u razgovoru sa dopisnikom beogradske „Politike“ podsetio je na onu drevnu jevrejsku izreku o tome da „svaki narod ima onakve Jevreje kakve zaslužuje.“

 

Ja ću parafrazirati ovu sentencu i reći da svaka umetnost ima cenzore kakve zaslužuje.

 

Tamo gde umetnost otima vatru, cenzori će joj biti bogovi i demoni, tamo gde se ona bori za sponzorstva i za dopadanje, cenzori će joj biti karikature bogova i demona.