Teške situacije poput ove u kojoj se trenutno nalazimo podrivaju naš osećaj sigurnosti, izvesnosti i normalnosti i izazivaju nas da opet uspostavimo red, ako nigde drugde onda bar svako u svojoj glavi. U tim trenucima, najčešća greška koju pravimo je da preterano pojednostavimo sve što se oko nas dešava i to tako što ćemo vrlo jasno odvojiti indijance od kauboja, partizane od švaba i državu od naroda, u ovom slučaju (naravno kada Toma, Vučić i drugi vlastodršci to rade, to nije greška već spin, ali to već znamo). 

 

Tako se trenutno javnost u poplavama pogođenom Balkanu podelila na one koji krive korumpiranu državu i one koji optužuju neodgovorni narod. Onda se pojavi neko ko kaže, "pa čekaj narod JE država" i čitava se zabava za čas pretvara u potpuni haos. Zbog toga je ova dihotomija (doduše kao i većina drugih) vrlo problematična i ukoliko se želi produktivna debata, mislim da je treba zaobići u širokom luku. Mnogo korisniji alat može biti već ortodoksna sociološka distinkcija na strukturu i delatnost. Pitanje je šta pojedinac može da uradi unutar strukture, kako je menja, ali i kreira i kako ga struktura ograničava ili ohrabruje da čini određene stvari i da je menja ili ne menja (naročito ovo poslednje). 

 

Prevedeno na postojeću diskusiju, svi mi koji živimo na ovim prostorima kao i svi oni koji na nas utiču iz daleka su stvorili strukturu u kojoj sistematičnost, odgovornost i saradnja nisu na visokoj ceni u našem društvu, kako kod političke kaste tako i kod svih drugih. Jednostavnog utvrđivanja krivca dakle nema, odnosno svi smo krivi. Ne govorim naravno o pravnoj odgovornosti, to rade sudovi i treba ih potaknuti da to i urade (ovde je bitno reći i da su građani snosili svoju odgovornost tako što su izgubili kuće i bližnje ili donirali i volontirali, pa je legitimno pitanje kako će predstavnici vlasti da snose svoj deo krivice). 

 

Pitanje koje je važno u dužem roku jeste odakle može doći promena. Ukoliko pokušavamo da se podelimo na narod i na državu, promena nije izvesna. Ali ona jeste moguća ukoliko veliki broj pojedinaca - uprkos ograničenjima koje im nameće struktura - čine sve što mogu da kreiraju drugačiju strukturu (a ne samo svoju poziciju unutar postojeće). Dakle, da pritiskaju na sve moguće načine one koji u ovom trenutku mogu da utiču da se struktura izmeni. To dakako ne uključuje vešanje i pljuvanje jedne po jedne vlasti dok se istovremeno spremamo da 'palimo' iz zemlje i dok usput plaćamo mito gde stignemo, jer, 'takva nam je država'. Život u uređenoj državi zahteva procedure, pravila, zakone, institucije i sve druge stvari koje ne milimo baš mnogo. Svako od nas, u manje ili više ograničenom prostoru snosi odgovornost za sve što uradi ili ne uradi. Ćutanje nosi nula poena.