Nensi Durham, kanadska novinarka čiji film „Istina o Rajmondi“ Slobodan Milošević planira da prikaže u tribunalu u Hagu kao dokaz medijskih laži na Zapadu, za „Blic News“ priznaje da su je u propagandne svrhe iskoristile obe strane - prvo Albanci lansirajući veliku laž u svet, a potom Srbi prikazavši njen film na RTS-u kao dokaz manipulisanja informacijama na Zapad.

Svedočenje Slobodana Miloševića prošle nedelje nije bilo neprijatno samo za Mahmuta Bakalija, Karlu del Ponte, nekadašnje svetske lidere koji bi trebalo da svedoče, nego i za medijske kuće čije je filmove o greškama Zapada optuženi prikazao na otvaranju sudskog procesa. Prema najavama iz Haga, Milošević se dobro opskrbio video-kasetama i nastaviće sa ovom praksom kako suđenje bude odmicalo.

Kako „Blic News“ nezvanično saznaje, u Miloševićevoj arhivi nalazi se i film u produkciji kanadske televizije Si-Bi-Si „Istina o Rajmondi“, novinarke Nensi Durham, u kome ona hrabro priznaje da je tokom izveštavanja s Kosova bila obmanuta i da je na neki način poslužila za širenje propagande Oslobodilačke vojske Kosova u svetu. Da stvar bude još interesantnija, lako je moguće da će i glavni tužilac Tribunala u Hagu Karla del Ponte među svoje dokazne materijale uvrstiti novi dokumentarni film Durhamove „Exposed“ (Otkriven) koji se bavi „slučajem hladnjača“, a koji je premijerno prikazan na Bi-Bi-Siju pre tri nedelje i koji su mogli da vide i naši gledaoci u dva navrata putem Trećeg kanala RTS-a.

- Emitovanjem filma „Exposed“ neposredno pre otpočinjanja suđenja nismo želeli da pomognemo Hagu niti bilo kome drugome. Štaviše, tokom realizacije filma nismo dobili nikakvu pomoć tužilaštva. Jednostavno, želimo samo da osvetlimo važne događaje našeg vremena, a to je posao svakog novinara - kaže u razgovoru za „Blic News“ Nensi Durham, koju smo zatekli u Berkliju, u Kaliforniji, gde radi na snimanju novog dokumentarca za britansku televiziju Bi-Bi-Si.

Na pitanje da li je slučajno da se film pojavi baš sada, kada je „slučaj hladnjača“ obrađen u jugoslovenskoj štampi još pre godinu dana, kanadska novinarka odgovara:

„Film se ne pravi preko noći. Naša prva ideja kada smo krenuli za Beograd bila je da napravimo film o Miloševićevoj odbrani. Svi mediji govore o njegovim navodnim nedelima, a sasvim malo njih se bavi njegovom odbranom. Želela sam da slučaj njegove odbrane obradim kroz jedan od primera koji se pominju u optužnici. Cilj mi je bio da se sretnem sa njegovim braniocima u Beogradu, ali druga strana nije bila zainteresovana da mi izađu u susret. Jednom sam došla u Beograd i čekala da me Miloševićevi advokati prime punih pet dana, ali oni su me konstantno izbegavali. Jednostavno nisam uspela da dobijem priču sa Miloševićeve strane“.

Ono što je trebalo da bude priča o Miloševićevoj odbrani krenulo je drugim tokom.

- Moj film je sve više počinjao da liči na film koji će govoriti o optužbi. Kada sam čula za policajca Boška Radojkovića koji je bio zadužen za „slučaj hladnjača“ u blizini Kladova, pomislila sam da je to važna osoba koju treba čuti. On je otvoreno i hrabro govorio o stvarima koje je video i u kojima je učestvovao i ja sam mislila da je to jak glas koji bi mogao da bude glavna tačka u filmu. Razgovarala sam i sa Žarkom Koraćem, ministrom republičke vlade, koji predstavlja tu novu politiku u Srbiji koja je otvorena prema svetu. Moj film je trebalo da govori o Miloševićevoj odbrani, a zapravo na kraju je postao film o onome što se dešavalo u prošlosti - kaže kanadska novinarka koja odnedavno živi u Oksfordu u Velikoj Britaniji, sa svojim suprugom, inače univerzitetskim profesorom.

Durhamova je novinarstvom počela da se bavi pre 25 godina, a na Balkan je došla sredinom devedesetih, kada je izveštavala za najveće svetske televizijske stanice. Za razliku od drugih kolega, uvek je išla sama noseći sa sobom malu „sonijevu“ kameru kojom je snimala događaje i bila „sama svoj majstor“ - sama snimala, intervjuisala, montirala. Na jednom od takvih zadataka septembra 1998. godine, Durhamova je izveštavajući o ilegalnoj bolnici OVK upoznala pacijenta Rajmondu Reči, osamnaestogodišnju devojku. Rajmonda se u bolnici nalazila navodno zbog stresa izazvanog pogibijom njene sestre koju su ubile srpske snage. Istom prilikom ona je kazala da je zbog te nesreće odlučila da se pridruži OVK i da je njena sestra umrla zbog budućnosti Kosova te da je i ona spremna da učini isto. Priča o tužnoj Rajmondinoj sudbini ubrzo je obišla svet i dosta doprinela stvaranju slike na Zapadu o događajima na Kosovu.

Svega nekoliko dana nakon što su snage Kfora ušle na Kosovo juna 1999. godine, Nensi Durham se vratila u želji da vidi šta se tokom rata desilo sa glavnom junakinjom njene reportaže. Istina je bila bolna - ispostavilo se da ju je Rajmonda konstantno lagala i iskoristila za širenje albanske propagande.

- Imala sam utisak kao da tonem. Pomislila sam „ovo je katastrofa“. Saosećala sam s tim ljudima, a oni su me nasamarili. Bila sam jako depresivna. Pomislila sam da ako mi se ovo desilo, šta će biti ako nastavim da preispitujem moje druge priče. Pitala sam se koliko se sličnih stvari desilo i drugim novinarima - kaže Durham.

Vratila se u Oksford i posle nekoliko dana razmišljanja odlučila da opet dođe na Kosovo i snimi film o onome što joj se desilo. Kaže da je bilo dosta Srba koji su je zvali i rekli da je njeno izveštavanje doprinelo bombardovanju Jugoslavije, kao i Albanaca koji su rekli da je bilo dosta zaista ubijene dece i da je trebalo o njima da izveštava. Nakon svih muka koje je pretrpela zbog filma, postavlja se pitanje da li se kaje što ga je uradila umesto što je mogla da jednostavno kaže da je pogrešila - i nikom ništa.

- Znam da je to bila prava strana i da sam morala to da uradim. Nije mi bilo lako da priznam da sam bila nasamarena, ali nijednog trenutka nisam pomislila da bi trebalo da uradim nešto drugo. Ja živim sa tim. To mi je promenilo život. Najvažniji posao za novinara je da otkrije istinu i da je saopšti ljudima i da oni sami odluče šta je istina. Naš posao nije da ljudima kažemo šta da misle nego da otkrijemo istinu. Ja sam dosta naučila o izveštavanju i o ljudima, ne samo u ratu nego i svuda. Imam dosta prijatelja u Kanadi koji mi kažu: „Hej, da li ti znaš koliko ljudi u Parlamentu laže?“ Ni u jednom trenutku nisam zažalila što sam uradila priču - kaže Durhamova za „Blic News“.

Što se tiče najavljenog prikazivanja filma „Istina o Rajmondi“ u Hagu kao dokaza da su podaci u zapadnim medijima bili isfabrikovani, naša sagovornica kaže da se njenim materijalom manipulisalo i, kako stvari stoje, njime će se manipulisati i dalje.

- Mislim da su sve informacije iz mojih filmova javne i tako bi i trebalo da bude. Ako Milošević želi da prikaže ceo film, ja ne želim da ga sprečim, niti mislim da bi trebalo da ga sprečavam u tome. Međutim, ako on želi da prikaže skraćenu verziju filma koja je prikazana na RTS-u a koja je urađena bez moje dozvole, onda mislim da je to nepošteno i da je to loše. U mom filmu o Rajmondi ja sam htela da objasnim zašto me je lagala i zašto je meni trebalo tako dugo da shvatim da me je lagala. To je film o ratu, o medijima, o propagandi. To je najpošteniji film koji sam mogla da uradim. Mene su iskoristili u propagandne svrhe obe strane i to je veoma deprimirajuće iskustvo. Nakon što me je iskoristila kosovska strana, onda su me iskoristili i Srbi jer sam postala heroj, novinar koji je kazao da su strani novinari lagali o zločinima na Kosovu. I to je korišćeno da se kaže da srpske snage nisu radile te loše stvari koje im se pripisuju. RTS je uzeo film i prikazao ga u verziji koja je bila dobra za tadašnji režim. Moram da naglasim da je „Blic News“ prvi medij iz Srbije koji mi se obratio za objašnjenje iako sam uvek bila spremna na razgovor. Jednostavno, iskoristile su me obe strane - rekla nam je Durhamova drhtavim glasom, naglasivši da misli da je uradila pravu stvar i da bi uvek uradila isto.

Nešto slično rekao je i njen sagovornik iz filma „Exposed“ Boško Radojković koji je na pitanje šta misli o celom događaju rekao i da bi ponovo postavio eksploziv ispod hladnjače i uništio dokaze kada bi okolnosti bile iste kao kada je to učinjeno, početkom marta 1999. godine u vreme Nato bombardovanja.

- Za mene je to dokaz hrabrosti i poštenja - smatra Durhamova koja i u ovom slučaju pokazuje da se vezuje za likove iz svojih filmova. Reagujući na kritike gledalaca Bi-Bi-Sija posle emitovanja filma „Exposed“ da Radojković ne pokazuje znake saosećanja prema žrtvama i da se u jednom trenutku čak i nasmejao, Durhamova kaže da je to odlična vežba za studente novinarstva.

- Kamera vam iz jednog osmeha ili pogleda može da pošalje pogrešnu predstavu da je neko loš ili zao. Ja sam uverena da je Radojković veoma saosećajan čovek. On je isto tako izgubio u ratu dva prijatelja policajca, ali to nije moglo da uđe u film jer bi se time tema samo dodatno širila. Ono što njega interesuje je ko je bio u hladnjači. On nijednom nije spomenuo nacionalnost žrtava, da li su to Albanci, Kanađani, Bugari... On zna da su to ljudi i to je jedino što ga interesuje - zaključuje Nensi Durham.

Dva izbora koja novinar ima

Novinar ima dva izbora: može da ide na konferencije za štampu i tamo dobije nekakav stav koji ne mora da bude istina. Druga stvar je da novinar ne ide na konferencije i ode na teren i prati sudbine ljudi. Taj drugi pristup je riskantan jer ljudi mogu da lažu. Ja sam novinar preko 25 godina i imam utisak da ljudi obično ne lažu. Ono što se desilo na Kosovu mislim da je bilo neobično. Ne razumem zašto se to desilo. Ali kada je sve počelo u leto 1998. godine, ljudi nisu bili zainteresovani za ono što se dešava na Kosovu. Ljudi su lagali jer su se osećali ostavljeno i želeli su da privuku pažnju svetskih medija. Smatrali su da je to ispravno jer vodi ispravnom cilju. Ne znam. Mislim da je to osetljiv i klizav teren. Ali isto može biti klizavo i kada radite sa zvaničnicima.

Povratak na mesto zločina

- Želela bih da nakon izvesnog vremena ponovo dođem u Jugoslaviju i vidim Radojkovića i ostale ljude. Moj sistem rada sastoji se u tome da uvek pokušavam da ostanem u kontaktu sa ljudima o kojima izveštavam i da onda nakon izvesnog vremena napravim priču o njihovim životima. Iz filma „Exposed“ se ne vidi ko su ljudi u kamionu, a to bih volela da saznam. Volela bih da vidim da li su to rođake mog sagovornika Gašija koji nam je pokazao njihove slike koje su montirane u film. I, sigurno, da vidim Radojkovića, da vidim kakav mu je život, da li ga ljudi podržavaju, da li pričaju o prošlosti. On je veoma pošten čovek.

Ovom prilikom želela bih da se prisetim jednog sličnog događaja. Prilikom egzodusa Srba iz Krajine 1995. godine putovala sam u prikolici sa nekima od njih i o tome napravila priču. Mediji u svetu se nisu previše bavili ovom temom.

Nekoliko meseci kasnije, otišla sam u Krajinu, u mesto Živoja iz koga su pobegli moji junaci priče i tamo sam u njihovoj kući zatekla bosanske Hrvate. Oni su spavali u njihovim krevetima, jeli iz njihovog posuđa. I znate ko me je dočekao ispred kuće - njihov pas. Bio je to prvi dokumentovani slučaj etničkog čišćenja pasa. Kada su došli u tu kuću, oni su zatekli tog psa i pošto mu nisu znali ime, dali su mu drugo. Taj film sam donela u Beograd i pokazala ga tim izbeglim Srbima koji su živeli u očajnim uslovima. Pre nekoliko meseci, ponovo sam posetila te izbegle Srbe. Tada sam saznala da je jedna mlada žena iz filma s kojom sam bežala u prikolici umrla od infarkta, verovatno zbog stresa. Ta priča je pogodila mnoge ljude. Za mene je bilo važno da odem i vidim ko su oni, odakle dolaze, kakav im je bio život - reči su Durhamove.

Slika: www.cbc.ca