Zakon koji je sada na snazi, i pored strogih zaprećenih kazni, daje fotografima mnogo više slobode u radu od prethodnog. Evo kratkog objašnjenja šta se po zakonu sme činiti sa opremom za snimanje u SCG, da li je fotografija validan dokaz na sudu i drugih važnih pitanja.

Pravo na fotografisanje i objavljivanje fotografija privatnih i javnih ličnosti u Srbiji regulisano je Krivičnim i Zakonom o javnom informisanju iz 2003. godine. Po ovom zakonu, za objavljivanje fotografije neophodna je dozvola osobe koja se fotografiše, jer je u protivnom predviđena krivična odgovornost, čak i zatvorska kazna. Ipak, zakonodavac je predvideo i mnoge izuzetke u kojima fotoreporter nije obavezan da traži dozvolu onoga koga fotografiše.

Krivični zakon Republike Srbije o neovlašćenom fotografisanju (član 71.) kaže: "Ko neovlašćeno učini fotografski, filmski ili drugi snimak nekog lica ili bez njegovog pristanka, a pri tome osetno zadre u njegov lični život, ili ko takav snimak preda ili pokazuje trećem licu ili mu na drugi način omogući da se sa njim upozna, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine. Ako ovo delo učini službeno lice u vršenju službe, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina. Gonjenje za delo iz ovog člana preduzima se po privatnoj tužbi".

Svako ko neovlašćeno objavi tuđi spis, portret, fotografiju, film ili fonogram ličnog karaktera, kako dalje kaže isti Krivični zakon, "bez pristanka lica koje je spis sastavilo ili na koga se spis odnosi, odnosno bez pristanka lica koje je prikazano na portretu, fotografiji ili filmu ili čiji je glas snimljen na fonogramu ili bez pristanka drugog lica čiji se pristanak po zakonu traži i time osetno zadre u lični život tog lica, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine". Kao i u prethodnom slučaju sudsko gonjenje se preduzima po privatnoj tužbi.

Nešto preciznije ovom problematikom se bavi i Zakon o javnom informisanju Republike Srbije. Informacija iz privatnog života, koja podrazumeva lični pisani zapis, zapis glasa ili zapis lika, koji pored crtanog, filmskog, video, digitalnog tretira i fotografski zapis, ne može se objaviti bez pristanka lica čijeg se privatnog života informacija tiče, odnosno lica čije reči, lik odnosno glas sadrži, ako se pri objavljivanju može zaključ iti koje je to lice, kaže se u ovom Zakonu. Ovakva informacija (fotografija) ne može se, po istom Zakonu, objaviti ni bez pristanka onoga kome je namenjena, odnosno onoga na koga se odnosi, ako bi objavljivanjem bilo povređeno pravo na privatnost ili koje drugo pravo tog lica. P

ristanak dat za jedno objavljivanje ne smatra se pristankom za ponovljeno objavljivanje, za objavljivanje na drugi način, odnosno za objavljivanje za drugu svrhu.

Zakonski nije regulisano da li je fotograf dužan da pored pristanka lica koje fotografiše ponudi finansijsku naknadu za fotografisanje i objavljivanje fotografije, kao što je to regulisano u nekim od zemalja EU, ali kaže da ako je za pristanak za fotografisanje primljena naknada, smatra se da je dat i pristanak za objavljivanje.

Nijedan od pomenutih Zakona ne navodi eksplicitno u kojoj formi mora biti taj pristanak, ali uputno bi bilo, zbog eventualnih pravnih konsekvenci da taj pristanak bude u pisanoj formi. Na zapadu se na ovo dosta ozbiljno gleda, pa čak i amateri u svojim foto torbama nose po nekoliko unapred pripremljenih formulara koje na licu mesta popune i traze potpis fotografisanoga. (u prilogu nudimo nekoliko primera ovakvih formulara koji su u primeni u Evropi i SAD)

Izuzeci

Zakon o javnom informisanju Republike Srbije navodi i primere u kojima fotoreporterima nije potreban pristanak građana koje fotografišu (član 45):

1) Kada je to lice informaciju, odnosno zapis, namenilo javnosti;

2) Kada se informacija, odnosno zapis, odnosi na ličnost, pojavu ili događaj od interesa za javnost, naročito ako se odnosi na nosioca državne ili političke funkcije, a objavljivanje je važno s obzirom na činjenicu da lice obavlja tu funkciju;

3) Kada je lice svojim ponašanjem dalo povoda za objavljivanje informacije, odnosno zapisa;

4) Kada je informacija saopštena, odnosno zapis načinjen u javnoj skupštinskoj raspravi ili u javnoj raspravi u nekom skupštinskom telu;

5) Kada je objavljivanje u interesu pravosuđa, bezbednosti zemlje ili javne bezbednosti;

6) Kada se lice nije protivilo pribavljanju informacije, odnosno pravljenju zapisa, iako je znalo da se to čini radi objavljivanja;

7) Kada je objavljivanje u interesu nauke ili obrazovanja;

8) Kada je objavljivanje potrebno radi upozorenja na opasnost (sprečavanje zarazne bolesti, pronalaženje nestalog lica, prevare i slično);

9) Kada se zapis odnosi na mnoštvo likova ili glasova (navijača, koncertne publike, demonstranata, uličnih prolaznika i slično);

10) Kada se radi o zapisu s javnog skupa;

11) Kada je lice prikazano kao deo pejzaža, prirode, panorame, naseljenog mesta, trga, ulice ili kao deo sličnog prizora

Da li je fotografija dokaz na sudu

Pravno gledano, svaka fotografija, objavljena ili neobjavljena, može poslužiti kao dokazni materijal u sudskom procesu, ali tek nakon izvršenih naknadnih i stručnih provera o autentičnosti i sadržaju fotografije koja se nudi kao dokaz u tom postupku, kažu nadležni u Prvom opštinskom sudu u Beogradu.

- Fotografija u postupku se tretira kao i svako dokazno sredstvo, ali podleže proveri, odnosno neophodno je izvršiti veštačenje. Naravno, sve zavisi od toga šta se dokazuje i pod kojim uslovima, ali u principu fotografski zapis može se koristiti kao dokazni materijal - kaže sudija Aleksandar Ivanović, predsednik odeljenja sudske prakse Prvog opštinskog suda u Beogradu.

Francuski primer

Francuski zakon o novinskoj agenciji AFP jedan je od primera kako je pravo na fotografisanje regulisano u zemljama EU. On kaže da je svaka osoba nosilac vlastitog prava na fotografisanje, što se odnosi i na dobra kojima ta osoba raspolaže, tako da je za svako fotografisanje neophodno njeno odobrenje. Pored toga ovaj zakon iznosi i primere slučajeva u kojima je zabranjeno svako fotografisanje i objavljivanje fotografija. To se odnosi na:

- saslušanja u sudskim procesima bez prethodnog odobrenja predsednika sudskog veća;

- slučajeve bilo čijeg pritvaranja;

- osobe sa lisicama na rukama bez njihovog odobrenja;

- okolnosti nekog zločina ili prekršaja koje bi mogle da štete ugledu žrtava

Međutim, nikakva dozvola fotografima i fotoreporterima nije potrebna kada se fotografiše javna ličnost prilikom nastupa u javnosti i kada je javna ili privatna osoba deo nekog aktuelnog događaja.

Pornografija

Srpski krivični zakon takođe je rigorozan za one koji učine fotografski, filmski ili drugi snimak pornografskog sadržaja sa maloletnim licima. Svako ko pravi, prodaje, rastura ili prikazuje takav materijal, ili navede maloletno lice da učestvuje u pornografskoj predstavi, kazniće se zatvorom od jedne do pet godina.

Ovaj paragraf Krivičnog zakona Republike Srbije ne bi bio deo ovog teksta, da neke beogradske dnevne novine nisu hladnokrvno objavile ovakav sadržaj na svojim straicama, uključujući tu i naslovnu.

Preporučuju se „Preporuke Saveta Evrope o pravu na privatnost“, sa kojima zakoni država članica Saveta Evrope moraju biti usklađeni.