Političke stranke u Srbiji nisu naučile da koriste društvene mreže kako bi se povezale sa biračima već im služe kao još jedan kanal za promociju kampanje.

Foto: sns twitter

“Vučić: Kada imate velike snove, uvek možete da ih ostvarite, samo treba da se jako za njih borite!”

Ovaj vizionarski savet premijera Srbije Aleksandra Vučića na Twitter profilu njegove Srpske napredne stranke, SNS, je samo jedna od više stotina njegovih izjava koje se množe, kako se izbori približavaju.

Sudeći prema sadržaju tog naloga, ne bi se reklo da je Vučićev san bio da SNS ima uspešnu Twitter kampanju. Međutim, kao da ni njegovi rivali nisu sanjali taj san. Da se parlamentarni izbori održavaju samo na Twitteru, svaki pokušaj prognoze eventualnog ishoda bi unapred bio osuđen na propast. Twitter profile najvećih stranaka koje učestvuju na parlamentarnim izborima 24. aprila je teško razlikovati.   

Ta društvena mreža služi kao još jedna platforma na koju stranke kopiraju savete i obećanja vođe date tog dana drugim medijima, pokazuju vrpce koje su presekli i kritike koje su uputili rivalima. Sve to u jednoobraznoj tekstualnoj formi i sadržinski nemaštovito.

Nakon svečanog masovnog upliva Twittera na srpsku medijsku scenu tokom poplava 2014. godine, moglo se očekivati da će naredna tj. ova predizborna kampanja biti orijentisana na Twitter. Sve stanke koriste tu društvenu mrežu, aktivne su, izbacuju po nekoliko tweetova na dan. To možda funkcioniše za njihove glasače, ali se postavlja pitanje da li će takvom aktivnošću privući i one neopredeljene, kao i da li će imati efekta na omladinu koja je najviše na Twitteru.

Superheroji

Twitter zid je odraz offline kampanje, gde su glavni akteri uglavnom lideri stranaka. Oni su superheroji koji u toku jednog dana stignu da obiđu nekoliko mesta po Srbiji od gradilišta do pijaca, rukuju se sa nebrojeno mnogo ljudi i sve to uz osmeh na licu.

Ko ima koliko pratilaca:

SNS — 23100
DS — 21800
LDP — 13700
Dosta je bilo — 12600
SPS - 10000
SRS — 6837
DSS — 4965
SDS — 2705
Levica Srbije - 1668

Takve njihove aktivnosti se zatim promovišu na društvenim mrežama stranaka, uz povremeno retweetovanje samih lidera. To je naročito slučaj kod Naprednjaka, kao i sa Twitterom Liberalno-demokratske partije. Njen lider Čedomir Jovanović u toku jednog dana daje intervju za TV N1, šeta se Kalenić pijacom, u Vranju poziva ljude da iskoriste “našu šansu za slobodu” a u selu Grdelica jede srpske specijalitete i grli se sa meštanima.

“Kod divnih ljudi i naših velikih prijatelja Kostadinovića u #DedinaBara (#Grdelica). Hvala vam na gostoprimstvu!” poručuje Jovanović sa Twitter naloga stranke.

Socijalistička partija Srbije, predvođena Ivicom Dačićem, jedina ne prati taj trend kulta vođe na Twitteru već daje prostor i drugim stranačkim funkcionerima koji su se razleteli po različitim delovima Srbije.

“Mali Zvornik, velika pobeda,” uzvikuje potpredsednik Socijalista, Branko Ružić.

Nabacani tweetovi koji prate kampanju kao sekundarni izvor promocije ukazuju na izostanak bilo kakve strategije na društvenim mrežama. Jedina tema je vođa, ili funkcioneri u slučaju SPS-a, i sve što on kaže ili uradi. Poruke već distribuirane drugim kanalima se prenose u celosti, neprilagođene ciljnoj grupi te društvene mreže.

Tako se, na primer, Demokratska stranka na Twitteru obraća penzionerima, iako istraživanja pokazuju da su u Srbiji na toj mreži uglavnom osobe od 18-24 godine:

“@PajticBojan: Daju 28.000€ subvencija da bi radnici radili za 200€. Da su za 1/3 smanjili to rasipanje ne bi trebalo smanjivati penzije”.

Neshvatanje Twittera kao društvene mreže sa sopstevnom logikom funkcionisanja se ogleda i u stalnim najavama za intervjue koje njihovi lideri daju mainstream medijima.

“Večeras u 22:05 na RTS2 Saša Radulović predstavlja listu i program Pokreta ‘Dosta je bilo’. http://goo.gl/tnLbWk”, kaže tweet pokreta Dosta je bilo.

Twitter 1.0

Jedna od osnovnih prednosti Twittera u odnosu na ostale medije je što ljudima omogućava direktnu komunikaciju sa strankama i političarima: da postave pitanja koja ih zanimaju i otvore debate. Međutim, u Srbiji se to ne dešava. Stranke tu društvenu mrežu koriste kao još jedan promotivni kanal ili besplatni oglasni prostor.

Celokupna aktivnost stranaka na Twitteru se ogleda u hiperprodukciji sopstvenih reklama koje fanovi lajkuju i retvituju. Hashtagovi i tagovanja drugih imena su jako retka. Samo su Demokrate, Naprednjaci, Levica i LDP lansirale svoje hashtagove sa imenom kampanje.

Izostavljanjem hashtaga #izbori2016 i slično, stranke na Twitteru ne dosežu do drugih potencijalnih glasača, van okvira sopstvenih birača ili simpatizera.

S druge strane, samo Demokrate, LDP i Dosta je bilo odstupaju od tekstualne forme tweeta ubacujući s vremena na vreme neki video iz kampanje. Ostale stranke ne eksperimentišu sa drugim formama kao što su fotografija, gifovi, Twitter ankete, pravljenje Tweet Up-ova i slično.

Inspiracija spolja

U zemljama kao što su SAD i Velika Britanija pokazalo se da Twitter može da odigra važnu ulogu u kampanji ako se pravilno koristi. Stručnjaci za politički marketing u tim državama su shvatili da Twitter nije samo još jedan kanal za samopromociju i napadanje drugih, već pruža mogućnost personalizacije poruka i bolje upoznavanje kandidata. 

Tako britanska Konzervativna partija postavlja fotografije premijera Dejvida Kameruna kako doručkuje sa svojom suprugom.

Breakfast with Sam at Scottish Widows HQ in Edinburgh: the start of a one-day, four-nation tour of our United Kingdom pic.twitter.com/HVGh6cgeb8

— David Cameron (@David_Cameron) April 7, 2015

A američke Demokrate nam daju uvid u topli dom porodice Obama gde predsednik sedi zagrljen sa svojim ćerkama.

Michelle's biggest fans were watching from home: pic.twitter.com/nOYmACPG

— Barack Obama (@BarackObama) September 5, 2012

Škotska nacionalna partija je otišla korak dalje postujući video u kome se liderka Nicola Sturgeon lično zahvaljuje glasačima na podršci.

S obzirom na to da osnovne prednosti Twittera nisu iskorišćene, kampanje na Twitteru kao da nije ni bilo. Četiri godine bi trebalo da budu dovoljne da se ovlada tom društvenom mrežom. 

Ovaj tekst je objavljen u partnerstvu sa Osservatorio Balcani e Caucaso za projekat European Centre for Press and Media Freedom (ECPMF) i sufinansiran sredstvima Evropske komisije. Autori publikacije su odgovorni za njen sadržaj i stavovi koji su u njemu izneseni ni na koji način ne odražavaju stavove Evropske komisije.