Devedesete su bile ispunjene ratovima, nemirima, nesrećama i svim što prati vanredne situacije. Redakcije su stekle značajna iskustva u timskom pokrivanju takvih događaja. Evo praktičnih saveta za vođu i članove takvog tima u štampanim medijima.

Voditi bilo kakav tim za izveštavanje u štampanim medijima verovatno je najteži i najnezahvalniji posao koji se u njima može dobiti. Voditi tim koji izveštava o vanrednim situacijama još je deset puta gora stvar. Verovatno baš zbog toga svi žele da se oprobaju na takvom poslu. I to obično urade tri puta: prvi, poslednji i nikad više.

Taj je posao, naime, nezahvalan jer ga gotovo uvek treba raditi sa ljudima (novinarima) koji su po definiciji individualci, osetljivi na promenu svakog zareza u sopstvenim umotvorinama. Zatim, takav se posao uvek radi prekovremeno, uvek do poslednjeg sekunda roka za predaju u štampu, uvek u izuzetno stresnim okolnostima.

Da bi stvar bila još gora, čak i najbolji tekstovi te vrste imaju za glavne rivale izveštaje radio i TV stanica, čiji novinari nastavljaju da prikupljaju informacije i izveštavaju još najmanje nekoliko sati nakon što novinari štampanih medija završe pisanje svoje verzije priče.

Na kraju krajeva, izveštaji štampanih medija o pomenutim »vanrednim situacijama« svoj neslavno kratki život nastavljaju jedino u arhivama i malobrojnim kolekcijama, a njihovi autori po pravilu ostaju zaboravljeni ili, još češće, sasvim anonimni, jer se takvi tekstovi uglavnom potpisuju skraćenicama koje znače nešto poput »Ekipa izveštača«, »Novinarski tim« ili slično.

Zašto se onda o svemu tome uopšte i piše? Zašto se takvim izveštajima daje veliki prostor na centralnim mestima u novinama? I zašto se u stručnoj javnosti ipak toj vrsti izveštavanja daje veliki značaj?

Zato što će narednog dana čak i oni koji o pomenutom događaju znaju više od svih novinara kupiti sve novine da pročitaju šta se desilo, da steknu kompletniju sliku događaja. Zato što će taj događaj biti tema dana i u kabinetu predsednika Vlade i u podrumu lokalnog dilera piratskih diskova. Zato što će ukupan kvalitet tog izveštaja (fotografije, tekstovi, oprema) umnogome odrediti tržišni i prestižni status novina u narednom periodu. Za vlasnika i urednike kvalitet takvog izveštaja najbolji je pokazatelj kvaliteta čitave redakcije, njenog trenutnog stanja, ali i njenih kapaciteta i dometa za budućnost.

Takav se posao, očigledno je, mora uraditi najbolje što se može, jer on predstavlja svojevrsno finale Kupa, vrhunac sezone, jedno pravo »biti ili ne biti«. Uzalud su nam lep prelom, mudri komentatori i kvalitetan marketing ako se na ovakvom izveštaju sapletemo. On je u punom smislu te reči – sudbonosan, iako na prvi pogled deluje beznačajno.

Šta su zapravo medijske vanredne situacije? Najkraće rečeno, to su oni događaji za koje dan ranije nismo mogli biti sigurni da će se desiti, a o kojima će ljudi i dan kasnije želeti da dobiju mnogo dodatnih i detaljnih informacija.

To su, nažalost, najčešće velike nesreće, prirodne katastrofe, ali i velike demonstracije, međusobni sukobi velikih skupina ljudi, sukobi ljudi i policije, ratni okršaji, razne vrste oružanih obračuna, trka, potera, potraga, pa čak i sahrana.Nešto ređe to mogu biti i velike proslave, grandiozni sportski, kulturni ili politički događaji.

Kako izabrati vođu ekipe?

Tokom prethodne decenije u mnogim redakcijama je spontano usvojeno pravilo da je »vođa parade« za izveštavanje o vanrednim situacijama ili urednik unutrašnje rubrike ili šef deska. Takav je izbor prouzrokovan trima činjenicama: da je većina događaja koji zahtevaju posebnu pažnju povezana sa političkom situacijom, da su dobri izveštači koncentrisani u unutrašnjoj rubrici, te da u ionako kadrovski slabašnim redakcijama tog doba niko drugi i nije mogao time da se bavi.

Po završetku ratova na tlu bivše Jugoslavije, a u Srbiji posebno nakon rušenja Miloševića, promenjena je struktura događaja koji zahtevaju vanredno izveštavanje. Istovremeno su redakcije finansijski i organizaciono značajno ojačale, pa je u mnogima formirana posebna rubrika tipa »događaj dana«, koja na sebe preuzima zadatak da svakog dana izvesti o onome što izaziva posebnu pažnju čitalaca.

Mobilnost i utreniranost takvih timova je nesporna, ali ni oni nisu uvek idealno rešenje. Najpre, postojanje takve rubrike, koja svakodnevno ima poveći prostor u novinama, gotovo da zahteva predimenzioniranje nekih malo manje važnih događaja, a istovremeno od izveštača pravi svojevrsne »Marice za sve«, ljude koji bi trebalo da sa jednakim znanjem i strašću izveštavaju o velikoj saobraćajnoj nesreći, koncertu Rolling Stonesa, tuči u Parlamentu i proslavi nove titule šampiona Crvene Zvezde... Teško je poverovati u konstantnu uspešnost takvog posla.

Najbolja je možda varijanta da samo vođa ovakve »specijalne jedinice« bude uvek isti čovek, ali da on timove izveštača stvara tako da u njima uvek bude jedan urednik i nekoliko novinara iz redakcije koja se bavi tematikom koja je srodna upravo aktuelnoj.

U svakom slučaju, čovek koji vodi ekipu za izveštavanje tokom vanrednih događaja treba da bude neko ko je dovoljno star da uvek ostane hladnokrvan (mladalačka ostrašćenost je često izvor problema u kritičnim situacijama) i dovoljno mlad da ima snagu da izdrži nekoliko dana rada u paklenom ritmu, jer vanredne situacije često potraju više od jednog dana i po pravilu ne dozvoljavaju mnogo spavanja i odsustvovanja iz redakcije.

Bez obzira na činjenicu da nikada neće raditi sam, vođa ekipe bi morao biti svestan da će vrlo često od njega zavisiti najveći deo konačne verzije izveštaja, a sasvim je moguće da će ponekad i čitav izveštaj on uraditi sam samcat. Ne zbog toga što će njegovi saradnici biti nesposobni i loši (mada se ni tako nešto ne može isključiti), već zato što su u vanrednim situacijama nagli obrti sasvim mogući, pa čitav dnevni učinak specijalnog tima može pasti u vodu u poslednjih desetak minuta uoči poslednjeg roka za predaju teksta.

To posebno važi u svim situacijama u kojima se može očekivati intervencija policije, poput celodnevnih demonstracija, jer po starom i sasvim logičnom pravilu policija  upotrebljava silu oko ponoći, ili u ranim jutarnjim časovima, kada je demonstranata, automobila i slučajnih prolaznika najmanje, odnosno taman pred zaključivanje dva glavna izdanja novina. Od sposobnosti vođe ekipe u takvoj situaciji će zavisiti da li će čitaoci sutradan pročitati veliku priču o demonstracijama i jednu rečenicu o intervenciji policije, ili će veći deo teksta biti posvećen upravo tome što se dešavalo u poslednji čas i što će najviše interesovati sve one koji kupe novine.

Kako izabrati ekipu?

Jednostavan odgovor bi glasio: u skladu sa događajem sa kojeg se izveštava i sa izveštačkim kvalitetima novinara koje imamo na raspolaganju. Lako za izreći, nimalo lako za obaviti. Glavno pravilo je da nema pravila i da svaku pojedinačnu situaciju treba posmatrati kao poseban događaj, što znači da su izuzetno retke prilike u kojima treba u potpunosti ponoviti način i ekipu koji su prethodno korišćeni.

U vanrednim okolnostima treba, pre svega, izbeći podleganje zabludi da tada svako može na neki način biti dobro iskorišćen. Ljudi koji se ne snalaze pod pritiskom ili u opasnosti, komentatori opšte prakse i novinari koji se u kriznim situacijama grupišu oko TV i radio aparata, sasvim su nepoželjni u redakciji tokom vanrednih događaja. Pametnije je poslati ih da se odmore i pripreme za naredni dan, ili im izmisliti nekakav, makar i sasvim besmislen posao van redakcije, nego ih imati u blizini onih koji zaista rade. Ljudi iz vašeg tima su nervozni, napeti, koncentrisani i njima najmanje od svega treba da vide rezignirano lice nekog kolege koji pije kafu, puši i zabrinuto pita da li ima nekih novih informacija...

Kada se iz redakcije izbaci višak, one koji će učestvovati u radu treba zaposliti u skladu sa njihovim sklonostima i sposobnostima što je, ponovo, lakše reći nego učiniti, ali ne bi trebalo ni da bude naročito veliki problem s obzirom da bi vođa tima za izveštavanje ipak morao da zna bar osnovne stvari o svojim saradnicima.

Podela posla

U vanrednim okolnostima, ako je moguće, nikoga i nipošto ne treba primoravati da radi ono što ne zna, ne voli, ili iz bilo kojeg razloga – neće. Stvar je naime isuviše ozbiljna da bismo sebi mogli dozvoliti bilo kakve rasprave na tu temu ili, još gore, kasnije suočavanje sa neuspehom ili nesrećama na poslu, koje bi bile vezane za činjenicu da smo nekoga «prisilno» poslali na neki zadatak.

U svakom slučaju, brze i snalažljive treba gurati u «prve borbene redove», na mesto događaja.

Iz ekipe koja izveštava sa mesta događaja treba isključiti najmlađe i najstarije članove redakcije, iz razumljivih razloga. Logično i preporučljivo bi bilo da svi članovi tog dela ekipe imaju između 25 i 45 godina. To je najčešća životna dob novinara koji su u isto vreme dovoljno iskusni i snažni za sve izazove ovakvog izveštavanja.

U ekipi ne bi trebalo da bude više od jednog člana koji se prvi put suočava sa izveštavanjem sa vanrednih događaja. Ukoliko je moguće, izveštač koji prvi put učestvuje u ovakvom poslu trebalo bi da stalno ima uz sebe iskusnijeg kolegu, nekoga ko bi mu precizno objašnjavao šta se, kako i zašto radi, ko bi mu «čuvao» strah i «hladio» strasti.

Od samog događaja koji pratimo (i onoga što očekujemo da će se desiti) zavisi koliko ćemo ukupno izveštača poslati na teren, i da li će oni ići pojedinačno ili u grupama od po dva ili čak tri novinara. Za događaje koji se dešavaju na većem prostoru, poželjno je da izveštača bude na što više različitih lokacija. Za one koji su koncentrisani na relativno malom prostoru (i u kojima postoji veća opasnost od nasilja), bolje je imati višečlane ekipe, kako bi se oni mogli međusobno pomagati i eventualno dojaviti redakciji ukoliko se nekome nešto nepredviđeno dogodi.

U slučajevima praćenja nasilnih demonstracija, navijačkih okršaja i svih događaja u koje je uključena i specijalna policija, obavezno je da deo izveštačkog tima bude postavljen i ispred gradske policije, gradskog zatvora, hitne pomoći, pa čak i lokalne mrtvačnice. To su, nažalost, jedina mesta sa kojih će se moći dobiti verodostojni podaci o broju povređenih, uhapšenih, mrtvih...

Ako za to postoje uslovi, najmanje jednog člana tima za izveštavanje sa mesta glavnog događaja (i jednog fotografa) treba zadužiti za istraživanje i otkrivanje bizarnih detalja koji se dešavaju paralelno sa glavnim događajem, obično u njegovoj ili njenoj najvećoj blizini. Prizori bakica koje sa zelenišem u cegeru prolaze pored policijskih kordona i kroz oblake suzavca uvek su interesantni za objavljivanje i daju vašem izveštavanju zdravu distancu – ne učestvuju, naime, svi čitaoci u vanrednim događajima, a na ovaj način se povezujete i sa njihovim interesima i tačkom gledišta. Ne treba zaboraviti da se na taj način vrlo često može doći i do veoma značajnih informacija poput onih odakle sve stižu demonstranti i policija ako se radi o demonstracijama, kao i šta se sve dešava u pozadini nekog značajnog događaja.

Redakcijski deo tima

Redakcijski deo posla (praćenje radio, TV programa i čitanje agencijskih izveštaja), po mogućnosti u izdvojenoj prostoriji i u potpunoj tišini treba prepustiti temeljnim i odgovornim kolegama. Njihov je osnovni posao da o svim značajnim detaljima koje su otkrili novinari drugih kuća brzo obaveste vođu ekipe i one novinare na terenu koji bi od toga mogli da imaju koristi. Stoga bi taj deo ekipe trebalo da pred sobom sve vreme ima raspored svih članova tima sa upisanom lokacijom i zaduženjima i krupno napisanim brojevima mobilnih telefona.

Zanimljive izjave i informacije, za koje veruju da našim izveštačima iz bilo kog razloga neće biti dostupne, treba da zapisuju najčešće u vidu antrfilea. Na ovaj način, vođa tima ili novinar koji piše glavni tekst može lako da ih inkorporira u glavni tekst, a još će ih lakše smestiti uz izveštaj kao poseban okvir, ne gubeći vreme na opremu i formulisanje teksta.  Važno je da ovi antrfilei budu napravljeni brzo, a radi preglednosti i kasnije mogućnosti lakog razvrstavanja i odbacivanja, poželjno je da budu memorisani kao posebni tekst fajlovi u kompjuteru, i odštampani -  svaki na posebnom listu papira. Podrazumeva se da izvor informacije obavezno treba navesti, po mogućnosti i u samoj opremi antrfilea. Naravno, treba odmah da budu dostavljeni i vođi tima i novinaru koji piše glavni tekst.

U konsultaciji sa vođom tima, reporterima na terenu treba što pre preneti telefonom svaku informaciju koja im može biti korisna.

Kako opremiti izveštače

Odeća sa mnogo džepova i kapuljačom (kapuljače su se pokazale kao praktična prva pomoć u oblaku suzavca), dovoljno topla zimi i dovoljno lagana leti, preporučuje se za članove tima koji borave na mestu vanrednog događaja. Džepovi (po mogućnosti sa zip zatvaračima) poneće mnoge korisne sitnice, od olovaka i blokova, prekom MP3 snimača i digitalnih fotoaparata do ličnih dokumenata i mobilnih telefona. Što je džepova više, to je i mogućnost odvajanja svih neophodnih stvari veća, pa se tako izbegava mogućnost nepotrebne i nekada gotovo nemoguće potrage za onim što nam treba. A kopanje po džepovima u velikim gužvama ili u pokretu često može da se završi i gubitkom tih važnih i skupih stvarčica.

Kratke pantalone i suknje – isključene. Osim što takva odeća nikada nema dovoljno džepova, njena se nepraktičnost pokazuje i prilikom trčanja, a posebno u gužvama, kada je moguće i padanje i kretanje preko manje gostoljubivih terena, kroz žbunje i granje, preskakanje ograda i penjanje po stepenicama, stubovima, krovovima, drveću...

U ovakvim situacijama, retki su novinari, čak i među najiskusnijima, koji su potpuno racionalni i u stanju da se koncentrišu na opasnosti, informacije i komunikaciju sa redakcijom i drugim kolegama jednovremeno. Zato podsećamo i na očigledno: neprekidno uključeni mobilni telefoni se podrazumevaju. U slučaju da se izveštač nalazi negde gde nije poželjno da se začuje zvono telefona, ili okružen bukom koja telefonsko zvono može učiniti nečujnim, mora se uključiti vibracioni signal dolazećeg poziva, pri čemu se telefon obavezno mora staviti uz samo telo.

Ukoliko je ceo tim podeljen na nekoliko dvočlanih ili čak tročlanih ekipa, bilo bi dobro da svaka od njih ima mobilne telefone različitih provajdera, za slučaj da jednom od njih »padne mreža«. Mada su takvi padovi relativno retki, oni se po pravilu dešavaju baš na mestima sa gustim telefonskim prometom i baš kada se dešava nešto izuzetno značajno.

Svi članovi tima, bez obzira da li su na mestu događaja ili u redakciji, moraju imati pri sebi telefonske brojeve svih ostalih članova tima, kako bi kontakt sa njima mogao biti uspostavljen brzo.

Svaki izveštač mora da ima uz sebe nekoliko olovaka i dovoljnu količinu papira za pisanje (u vanrednim situacijama idealni su blokčići manjih razmera, nešto veći od kreditne kartice jer ne zauzimaju mnogo mesta i jednostavni su za organizaciju i cepanje).

Ukoliko izveštači koriste i neke uređaje za audio snimanje, važno im je napomenuti da bez obzira na to, sve što je važno obavezno zapisuju, jer kasnije u redakciji niko neće imati vremena da odmah presluša 5 ili 6 sati snimljenog materijala kako bi pronašao baš onaj detalj koji mu je potreban.

Poželjno je da izveštači imaju i male digitalne fotoaparate sa sobom (nikad se ne zna šta sve mogu da zabeleže te male sprave), mada se od njih svakako ne mogu očekivati profesionalne fotografije. Naprotiv, trebalo bi im naglasiti da i ne snimaju mnogo, osim ako su zaista u prilici da zabeleže nešto ekskluzivno.

Takođe, trebalo bi da svako od izveštača ima uz sebe manju količinu vode, vlažne i papirnate maramice, kao i neki komadić čokolade ili keksa, pošto je veoma teško očekivati da će u slučaju višesatnog prisustva nekom vanrednom događaju imati drugi način da se okrepe i osveže.

Poželjno je i da svaki član ekipe ima kod sebe manju sumu novca, dovoljnu da dodatno kupi nešto za jelo ili piće i da može da plati vožnju taksijem. Ipak, trebalo bi da svi budu spremni i na mogućnost da će do redakcije biti prinuđeni da idu peške, gladni, jer taksisti i vlasnici fast food lokala ne vole da rade u sred noći (kada se ovakvi događaji najčešće okončavaju) niti u blizini događaja koji su potencijalno opasni. Mnogo takvih događaja, podsetimo se, završava uništavanjem automobila i pljačkom prodavnica koje nisu dovoljno dobro obezbeđene.

Šta sve treba da radi vođa tima

Nakon što izabere ekipu, vođa treba da je podeli i da svakom jasno kaže šta treba da radi, na šta da obrati posebnu pažnju, kada mora da se javi. Poželjno je da svi članovi tima čuju zadatke svih ostalih kako ne bi došlo do bespotrebnog dupliranja, a posebno treba proveriti da li svi znaju kada je pretpostavljeni rok, i šta treba raditi u slučaju da zbog eventualne zagušenosti mobilne mreže (veoma česta pojava u velikim gradovima tokom vanrednih situacija) takva komunikacija bude onemogućena.

Ukoliko ekipa koja odlazi na mesto događaja koristi redakcijske automobile, sastanku na kojem se priča o obavezama i rasporedima treba da prisustvuju i vozači, kako bi i sami čuli ko se gde nalazi, ko gde treba da ide i kada je planiran povratak u redakciju.

Kada izveštači napuste redakciju i zauzmu svoja mesta, vođa ekipe treba najpre da proveri telefonske veze sa svima, a potom da – počne da piše tekst!

Dobro ste pročitali, čak i pre no što bilo koja nova informacija stigne od naših izveštača, lider mora početi da završava posao. Naime, na osnovu onoga što ima kao startnu informaciju on mora što pre početi da razrađuje jedan ili više scenarija razvoja događaja, svojevrsni «kostur» priče u koji će naknadno dodavati «meso», odnosno informacije i izjave koje kasnije pristignu.

Da bi to dobro uradio, vođa ekipe mora najpre samom sebi razjasniti šta je suština onoga što se dešava i na čemu čitava priča mora imati akcenat. Ukoliko je neka velika nesreća – kako je do nje došlo i koliko ima nastradalih. Ukoliko je atentat – da li je uspeo ili nije i ko ga je počinio. Ukoliko je sukob dve grupe ljudi (bez obzira da li su navijači, demonstranti ili policija) – mora se znati povod i pokretač nasilja.

Obično se suština otkrije veoma brzo, i bez obzira što ćemo detalje saznavati možda i narednih desetak dana, vođa tima se mora koncentrisati pre svega na nju – na «srce» priče, na onaj njen deo od kojeg se pravi lid i od kojeg se pravi oprema.Sve ostalo će dopuniti novinari, izveštači, agencijske vesti, ali uvodnih nekoliko rečenica, ono na čemu će se bazirati naslov teksta i verovatno glavni naslov u novinama, sve vreme mora da smišlja upravo čovek koji vodi čitav posao.

Za pisanje samog teksta, vođa tima može birati između nekoliko varijanti, od kojih su najčešće tri:

1. Kao profesionalac opsednut kontrolom čitavog posla može se prihvatiti da sam napiše ceo tekst, tako što će vrlo često razgovarati sa svim članovima tima i na osnovu toga ubacivati delove teksta, da bi na kraju (ukoliko za to bude vremena) zatražio od svih da pročitaju čitav tekst i eventualno ga dopune i izmene.

2. Ukoliko u timu ima urednika rubrike kojoj po temi pripada vanredni događaj, može mu prepustiti pisanje ili nadgledanje pisanja teksta.

3. Može početi tekst, odrediti mu konture pisanjem međunaslova, a potom prepustiti izveštačima i uredniku da popune i prekontrolišu odgovarajuće delove.

Treća je opcija najsloženija i iskustveno moguća samo ako situacija dozvoljava više sati nesmetanog rada pred krajnji rok za predaju teksta. Takođe, takav način rada na tekstu izvodljiv je samo ako su zadaci unutar tima podeljeni tako da njihovi zasebni tekstualni doprinosi stvaraju preglednu i celovitu sliku o događaju. Ako su svi pokrivali isti događaj u isto vreme, ali na različitim mestima, vrlo je verovatno da će ovakav pristup doneti mnogo konfuzije i problema u pisanju. Međutim, ako su zadaci pojedinih novinara bili jasno razgraničeni, naročito tematski, potrebna je čvrsta kontrola jednog urednika-koordinatora, a idealno i više prostora u novinama, da se dobije veoma detaljan izveštaj.

Kao i u svemu ostalom, u novinarstvu je kontrola napisanog teksta i višestruka provera svih činjenica - posebno onih koje su iz bilo kog razloga sporne - neophodna.

Ipak, pošto se lako može desiti da tekst ode u štampu maltene direktno nakon kucanja poslednje rečenice, važno je da svi koji učestvuju u pisanju i prepravljanju teksta to imaju na umu i činjenice koje nisu u stanju proveriti i potvrditi ni ne stavljaju u tekst pre bilo kakve uredničke provere.

Najvažniji zadaci vođe tima

Ako pojednostavimo zadatak vođe tima, on se, do same izrade teksta, može podeliti na nekoliko najvažnijih zadataka:

• Saznati sve što se može o događaju pre formiranja tima

• Formiranje tima

• Organizacija transporta, komunikacije i sistema dostavljanja informacija vođi tima i ljudima na terenu

• Podela zadataka članovima tima

• Neprekidno planiranje i izrada delova teksta i pre dolaska svih članova tima u redakciju

• Reagovanje na promene situacije

• Zacrtavanje rokova i organizacija izrade teksta

Bitno je napomenuti da vođa svoj tim mora da vodi ka uspešnom prikupljanju informacija i njihovoj efektnoj prezentaciji, koristeći činjenicu da on nije na licu mesta i da on ima uslova za mirno i racionalno rasuđivanje. Ako sigurnost članova tima zavisi od njega, glavni čovek nikada ne sme izlagati svoje članove tima nerazumnoj opasnosti zarad posla.

Organizacijom do boljeg pokrivanja vanrednih događaja

Vanredne situacije su nepredvidive i veoma stresne. Iskusniji novinari će se snaći, ali čak i oni će često biti dovedeni u situaciju u kojoj jednostavno nemaju dovoljno informacija da donesu ispravnu odluku, ili će ih događaji sprečiti da urade svoj posao kako treba. Uostalom, na događaj vođa ne šalje robote, već ljude koji imaju osećanja, strahove i različite sposobnosti. Zato samo tim ima šansu da nadoknadi limitacije pojedinaca, ali je prava organizacija u vanrednim situacijama neophodna. 

Ništa od navedenih praktičnih saveta nije jednostavan zadatak za koji postoje precizni udžbenici. Ništa ne može zameniti iskustvo u pokrivanju vanrednih događaja. Ova generalna iskustva, međutim, mogla bi pomoći da se izbegne poneka nevolja u situaciji kada su vam one sigurno najmanje potrebne.

U drugom delu teksta, bavićemo se, između ostalog, i osetljivim odnosima vođe tima sa menadžmentom medija i najznačajnijim aspektima samog pisanja tekstova nastalih radom timova za vanredne situacije.