8. aprila 2009. navršilo se petnaest godina od smrti novinarke Dade Vujasinović. Nađena je mrtva u svom stanu u Beogradu 9. aprila 1994. Ovaj slučaj razrešen je munjevito, za razliku od mnogih drugih slučajeva oduzimanja života vatrenim oružjem, koja su se tada dešavala u Beogradu i o kojima je Dada pisala, a koji ni do danas nisu razrešeni.

Već u prvom izveštaju sa uviđaja zvanično je konstatovano da je novinarka u nervnom rastrojstvu izvršila samoubistvo. Upravo zbog toga nisu proveravane mnoge okolnosti i činjenice koje bi se, inače, uzimale u obzir. Zbog toga što je zaključeno da je u pitanju suicid, tvrde u policiji, ni istražni sudija nije izašao na lice mesta.

Njena porodica i kolege nisu prihvatale ovaj zaključak. Porodica je angažovala nezavisne stručnjake koji su još 1995. godine utvrdili da je Dada ubijena. Međutim, sudski veštaci su tvrdili da je u pitanju samoubistvo i slučaj je zatvoren.

Svih ovih godina, međutim, slučaj je za javnost i porodicu stajao otvoren. U nizu detalja koje je donelo nezavisno veštačenje jedan je imao posebnu važnost: na mestu ubistva nađene su dve krvne grupe.

2008. godine ponovo je urađeno veštačenje. Međunarodno priznati veštak mr Vlada Kostić utvrdio je da je novinarka ubijena. Kostić je svoje nalaze saopštio krajem maja 2008, a krajem januara 2009. godine Tužilaštvo je saopštilo da pokreće predkrivični postupak za njeno ubistvo i da je podnet zahtev policiji da prikupi dokaze o ubistvu.

Okolnosti pod kojima je Dada Vujasinović ubijena do danas nisu utvrđene.

Advokat Branislav Tapušković, zastupnik porodice Vujasinović, izjavio je da je dobro što se stavila tačka na dilemu o ubistvu i navodnom samoubistvu, ali da istraga mora da se okrene pronalaženju ubica, kao i onih koji su pokušali da sakriju i ignorišu dokaze.

- Ima dovoljno elemenata. Na fotelji pored koje je Dada pronađena osim njene krvi pronađena je još jedna krvna grupa. Mora da se utvrdi i zašto su krili da su u nju ispaljena dva hica, što bi odmah isključilo mogućnost samoubistva - navodi advokat Tapušković, i dodaje:

- Ukoliko žele da rade svoj posao, istražni organi će tražiti ubice.

Istraga bez osvrta na pretnje

Dada Vujasinović se bavila najtežim vidom novinarstva pišući istraživačke tekstove u vreme ratova i krize u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji. Njeni tekstovi danas su posebno dragoceno svedočanstvo o prirodi rata u kome smo bili devedesetih godina.

Dadina koleginica iz redakcije “Duge” Vesna Mališić kaže da je ona pisala o “onima koje ne možeš preživeti”. “Junaci” Dadinih tekstova su bili Željko Ražnatović Arkan, Vojislav Šešelj, tzv. biznismeni, odnosno nova politička i “poslovna” klasa, ministri i političari koji su vodili glavne konce rata.

Dada je ostavila više reportaža sa ratišta, a jednu od njih je završila rečima: "Bila sam tamo i videla. Mene, hvala Bogu, neće moći niko da laže".

Nakon njene smrti istraga se nijednom nije osvrnula na činjenicu da su joj stizale pretnje iz vojske, od Arkanovih kriminalaca, a i sam Arkan joj je za tekst u kome je istraživala učestala ubistva bogatih ljudi u Beogradu, rekao: “Napiši da si ti sledeća i da sam ti ja to rekao”.
“Ne znam šta ga je toliko iznerviralo, nisam pitala za kriminalce, nego za biznismene", napisala je tada Dada.

Nakon ubistva njeni roditelji primetili su, između ostalog, da je iz stana nestala fascikla i audio kaseta na kojima su bili važni podaci za tekst i knjigu koju je pripremala, ali u policijskim spisima nije ostao zapisnik o stvarima iznetim iz stana.

Pisala je o korupciji u vojsci i policiji, o kriminalcma koji su promovisani u nacionalne heroje, o vezi politike i kriminala. 1993. godine u vreme kad je i Arkan postao poslanik parlamenta Srbije, rekla je u emisiji “Sedma sila” na televiziji Studio B: “Mislim da, ako stvarno vlast misli da se razračuna s kriminalom, onda treba pod hitno, ali pod hitno, da se odrekne usluga takvih ljudi jer je sramota i nedopustivo za jednu ozbiljnu državu da u establišment bira ili stavlja ljude koji su skloni kriminalu i koji su se bavili kriminalom i koji su dokazano kriminalci svetskog ranga”.

Tužbe i pretnje

Zbog jednog teksta objavljenog u “Dugi” Dadu je tužio Glavni odbor Socijalističke partije Srbije, a zatim je tužbu podneo i Borisav Jović, jedan od tada najuticajnijih ljudi u državi iz vrha SPS-a.

O tome je samo nekoliko meseci pred smrt govorila i u emisiji Televizije Studio B “Utisak nedelje”. Razgovaralo se o pretnjama i o strahu, a pored Dade u studiju je bio i Slavko Ćuruvija, novinar koji će biti ubijen pet godina kasnije. Na pitanje autorke emisije Olje Bećković da li je plaši optužba SPS-a, Dada kaže da je nije uplašila, samo ju je iznenadila: “Ne znam kako to da vam objasnim, jednostavno se ne plašim… Ja se Arkana zaista ne plašim, niti se plašim bilo koga zato što imam zaštitu samim tim što sam to napisala. Meni sad kad izađem iz studija, ako padne saksija na glavu, to može da se dovede u vezu s tim pretnjama”.

U istoj emisiji Slavko Ćuruvija kaže da mnoge stvari mirišu u Srbiji na to da se sprema neko veliko spremanje kuće. Pominje preteća pisma koje dobija on sam i njegove kolege. U njima se, kaže, u raznim varijacijama, ponavlja jedna rečenica: ako stvari eskaliraju, a sigurno će eskalirati, budite sigurni, poješće vas mrak.

Zašto su smetali Dadini tekstovi?

Sagledavajući njen rad petnaest godina posle izdvojićemo tekstove u kojima se vidi jedan jasan, vrlo važan smer istraživanja, sabiranja činjenica i usmeravanja pažnje čitalaca - koji je paradigma njenog pisanja. Ovaj smer Dadinog istraživanja ćemo prikazati analizom njenih tekstova iz “Duge” o Arkanu i Šešelju.

S jedne strane, zaključci ovih tekstova pokazuju zašto je i koliko je snažno tadašnju vlast moglo žuljati Dadino pisanje. S druge strane, iz današnje perspektive, pokazuju koliko su važna njena otkrića kako bismo sagledali karakter ratovanja i vladanja “ovim prostorima” tokom devedesetih godina.

Reč je o njenom upornom, sukcesivnom razotkrivanju glavnog mita koji je poturan ovdašnjoj javnosti o tome da se: “narod sam dogodio”, da su patriote – dobrovoljci sami nahrupili i organizovali se u tzv. paravojne jedinice pod uznemirujućim imenima raznih životinja: Beli orlovi, Tigrovi, Žuti mravi, Panteri…

Zatim, da su njihove vođe, samozvani komandanti ili vojvode, iznikli iz epskog, autentičnog patriotskog zova za odbranu nacije, sabrali nešto svoje opreme i, potpomognuti raznim patriotskim donacijama, branili živote i kuće svojih sunarodnika, u medijskom jeziku pretvorene u “ognjišta”.

U ovim tekstovima Dada razotkriva vezu paravojski sa policijom i Službom državne bezbednosti, njihov odnos prema vojsci i vojnim vlastima, uvod u policijsku kontrolu i organizovanje fudbalskih navijača, pljačke i zločine koje su činile pojedine paravojne formacije, i najzad, kako su te iste grupacije ugrožavale ili zlostavljale srpsko stanovništva na terenu, na kome su ga navodno branile.

Tekstovi – teme i vreme objavljivanja

Prvi tekst o Arkanu pod nazivom “Ratnik ogrezao u svetosavlju” na četiri strane napisala je u novembru 1991, na početku rata u bivšoj Jugoslaviji, u trenutku kad se on pojavio kao komandant Srpske dobrovoljačke garde.

Drugi tekst na pet strana o istoj ličnosti pod naslovom “Pedagoška poema” objavila je početkom 1993. godine kada je Arkan postao poslanik u skupštini Srbije.

Treći put Arkana je pitala za izjavu krajem 1993. pišući tekst o seriji ubistava imućnih beogradskih ljudi pod naslovom “Preživeli će biti nevini”. U ovom tekstu Arkan joj kratko poručuje da je “ona sledeća”.

Saznanja o Arkanu zaokružuju se u tekstu na pet strana, koji nije objavljen, pod naslovom “Sve patriotske tajne Vojislava Šešelja”. U njemu vođa Srpske radikalne stranke, pošto se krajem 1993. oštro sukobio sa dojučerašnjim političkim partnerom i patronom, Miloševićevim SPS-om, progovara o mračnim tajnama režima.

Budući da se Šešelj oteo kontroli i najavio obaranje vlade, SPS tada u predizbornoj kampanji optužuje prvi put njegove radikale za ratne zločine. Šešelj uzvraća tako što progovara o državnom organizovanju paravojski, pljačkanju, ratnim zločinima (koje su, naravno, prema njegovim rečima činile druge paravojske, između ostalog, Arkanovi ljudi). Vođa radikala govori u intervjuu za “Dugu” i o upotrebi oružane sile za politički pritisak i pojedinim ubistvima koje je, prema njegovim tvrdnjama, izvršila policijska bezbednosna služba.

Arkan - veza sa policijom i bezbednosnim službama

Iz prva dva teksta o Željku Ražnjatoviću Arkanu (“Ratnik ogrezao u svetosavlju” i “Pedagoška poema”) saznajemo kako je od prestupnika postao saradnik policijske službe. U prvom tekstu više mesta posvećeno je Arkanovom odrastanju i odnosu sa ocem, oficirom JNA, nekadašnjim borcem Prve proleterske divizije, sa kojim je Željko vrlo rano došao u sukob zbog strogih metoda odgajanja i pobegao od kuće. Ovde se već pominje njegova bliskost sa službama bezbednosti i burna kriminalna prošlost.

Intervju sa njim je pravljen na terenu u centru za obuku u Erdutu, Teritorijalne odbrane Slavonije, Baranje i zapadnog Srema, gde novinarki glavni junak pokazuje i propagandni film o svojoj jedinici. U ovo vreme Arkan ima novo lice kao vođa jedne paravojne jedinice, rat se tek zahuktava i sve izgleda kao veliki haos.

U “Pedagoškoj poemi” 1993. Dada je uspela da pronađe sudska dokumenta, koje citira, i iznosi činjenice o osuđivanju Arkana navodeći broj predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu. Prema ovom predmetu, potvrđuje se da Arkan nije nikad odslužio vojni rok, da je bio prvobitno kažnjavan na maloletnički zatvor od 3 godine, kasnije kaznom zatvora od 6 meseci za krađu u Beogradu, zatim 10 godina na kaznu zatvora u Belgiji zbog pljački, u Holandiji na kaznu zatvora od 7 godina zbog pljačke i razbojništva.

U istom tekstu otkriva se da je Arkan rano došao u vezu sa vojskom i policijom. Pominju se imena nekadašnjih Titovih generala, i Staneta Dolanca, jednog od najmoćnijih ljudi i nekada prvog čoveka policije bivše Jugoslavije. Dada navodi niz slučajeva u kojima Arkan nakon ozbiljnih prestupa i krivičnih dela biva odmah pušten intervencijom policijskih funkcionera, što potvrđuje da je, kada se vratio u zemlju nakon putešestvija po inostranstvu, odrađenim poslovima za policiju stekao poseban status. Po tome ko ga hapsi, a ko ga oslobađa, piše Dada, vidi se da je Arkan bio u zaštiti Saveznog SUP-a. Gradski SUP ga je hapsio i pokušavao da ga izruči sudijama, ali je uvek bivao pušten.

Dada navodi, zatim, i broj zvaničnog rešenja po kome je 1982. Željko Ražnjatović dobio stan kao saradnik Saveznog sekretarijata unutrašnjih poslova. Kasnije je, podseća ona, na jednom suđenju Arkan izjavio da je radnik SSUP-a.

O instaliranju Arkana od strane DB-a na ratištu u Slavoniji 1991. u Dadinom tekstu se navodi da je Centrom za obuku boraca u Erdutu rukovodio zajedno sa Radovanom Stojičićem Badžom, komandantom specijalaca policije, koji je, u vreme kada ona piše ovaj tekst, bio pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Srbije. Novinarka se poziva i na reči nekadašnjih obaveštajaca koji izjavljuju da se u Hrvatskoj znalo ko je Arkan.

Ova saznanja potvrđuju se i u Dadinom tekstu o Šešelju: “Od Vojislava Šešelja saznajemo da je, u principu, mnoge paravojske organizovala, naoružavala i kostimirala srpska policija. Kakve će kostime nositi panteri, tigrovi, mravi i ostali zavisilo je od namenjene im uloge. Jedni su bili umiveni i utegnuti, drugi neočešljani i dronjavi, a treći kao da su utekli iz komunističkih udžbenika istorije, poglavlje o četnicima i domaćim izdajnicima”.

Šešelj izjavljuje da njegova stranka nikad nije imala paravojne jedinice jer su bile pod zvaničnom komandom. “Naši su dobrovoljci uvek učestvovali ne samo u sastavu srpske vojske i policije tamo, nego i u sastavu vojnih i policijskih jedinica odavde...Sve tompsone upotrebljene u Borovu Selu dobili smo iz policijskih magacina”, kaže Šešelj i dodaje: “Posle sam pričao kako smo oružje nabavljali iz inostranstva, bajke sam od tog pravio, jer je bilo u interesu da se sakrije izvor”.

U trenutku kad je ljut na svog patrona - SPS - i najavljuje obaranje vlade, Šešelj progovara i o državnoj upotrebi Arkana: “Arkan je služio samo za pokrivanje. Njegov učinak je naduvan. Recimo, Badža [Radovan Stojičić, tada komandant specijalaca policije] osvoji silos u Bršadinu, ključnu tačku ustaškog otpora, a onda upadne Arkan sa kamerama i slika svoje borce”.

Zatim, Šešelj optužuje Arkana da izvlači ratni plen. Koliko? – pita Dada. “Nemam tačne podatke, ali mnogo”, odgovara Šešelj: “I to svi znaju, Arkan drži pod strahom sve. Radmilo Bogdanović (bivši ministar policije) drži Akrana na vezi i danas. To je provereno sto posto. Bogdanović mu sada stvara partiju”.

Šešelj pominje i kako se Arkan koristi za političke svrhe. “Bio je određen da ide u Bijeljinu da zastrašuje narod i poslanike da prihvate Vens - Ovenov plan. U Belom Manastiru Arkan je u strahu držao sve poslanike Skuštine RSK. On veštački drži na vlasti Gorana Hadžića. Zašto? Zato što Goran Hadžić u sprezi sa režimom iz Beograda pljačka Krajinu, pljačka se nafta iz Đeletovaca…”, izjavljuje Šešelj u intervjuu Dadi.

Važno je danas podsetiti kako su vođe paravojski, a pre svih Arkan, u vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji predstavljani javnosti kao nezavisni borci i patriote, odnosno, rat je predstavljan kao autentična težnja za odbranu samoorganizovanog naroda koji dobro pamti rane iz II svetskog rata.

Arkanu je posebno bilo stalo da se pohvali svojim podvizima na frontu, nabavio je kameru, snimio dokumentarni film u kojem je, kako piše Dada, prema rečima upućenih, mnogo toga bilo namešteno i odigrano. Arkan je gradio sliku o sebi kao o onome ko nesebično pomaže narod Krajine i nezavisan je. U okviru svoje garde sam, kao komandant, dodeljuje zaslužnima medalju Obilića, izmišljeni orden za hrabrost i patriotizam.

Mit o sebi kao nezavisnom patrioti gradi izjavama poput one koju beleži i Dada: “Ovo je skup rat. Mene samog dosad košta dvesta hiljada dolara”. Odakle pare, pita ga ona. “Ja sam uspešan poslovni čovek. Imam svoju poslastičarnicu”, izjavljuje na početku rata. Kaže da ga vlast ne interesuje. “Nikad nisam bio član ni jedne bande, pa ni komunističke. Ja sam svoj čovek. I ne zavisim ni od koga, pa ni od režima”.

Odnos Arkana prema vojsci

U Dadinim tekstovima otvara se i pitanje odnosa zvanične vojske prema paravojskama. Prema njenim informacijama, vidi se da su Arkan i slični dobili od policijskih službi status pretorijanske garde koja je iznad postojećih pravila i zakona, da je i vojska ponižena, jer policija i bezbednosna služba stvara paravojske ne obaveštavajući oficire vojske.

U tekstu u kome je Šešelj 1995. godine progovorio o tajnama režima Dada prenosi da joj vojni izvori kažu: “I da Šešelj nije odao, bilo je logično pretpostaviti da srpski režim ne sedi skrštenih ruku dok stranke fromiraju svoje vojske. Samo bi mnogo naivna vlast dozvolila da joj se politički protivnici naoružavaju pred nosom, a zatim odlaze na front ne bi li se tamo vojnički prekalili, sa posebnim osvrtom na vođenje uličnih borbi”.

O tome kakva je bila funkcija Arkana, Dada piše da je trebalo naprosto da on “glumi čestitog, doteranog i namirisanog, hrabrog, spretnog i odvažnog borca koji će stalno ‘trljati’ nos nesolidnoj i trapavoj JNA, a sve u cilju da bi popravio borbeni moral iste, izbio joj iz glave bubice kako nije pripremana za građanski rat ‘i ne zna kako da se bori protiv dela svog zavedenog naroda’, a njenim oficirima stalnim prozivkama i uvredama da su nesposobnjakovići, konačno probudio sujetu da jednom počnu da ratuju muški”.

“Kako je posvedočio general Vasiljević, Ražnatović je u zgradu SSNO-a (Savezni sekretarijat za narodnu odbranu) ulazio bahato, naoružan do zuba. Svi oficiri, uključujući i šefa KOS-a bili su dužni da dežurnom na ulazu pokažu propusnicu i oružje, samo za Arkana to nije važilo. Dežurni je samo jednom pokušao da ga zaustavi na šta mu je Ražnatović pokazao pesnicu, objasnivši da je to njegova popusnica. U posete nekim sremskim gradovima odlazio je vojnim helikopterima, spuštajući se pravo u centar”, piše Dada.

Organizovanje navijača

Dada Vujasinović ukazuje u svojim tekstovima i na način uspostavljanja kontrole nad fudbalskim navijačima od strane policijskih službi. Piše o tome kako je Arkanu povereno njihovo organizovanje.

U njegovoj sopstvenoj interpretaciji on je samo vatreni navijač i bori se za depolitizaciju zvezdaša. Novinarka pak otkriva da je on prvi veliki zadatak u Srbiji od vlasti dobio u vreme početka višestranačja, kada je trebalo da rastera stranačke lidere, a naročito Šešelja koji je krenuo u ozbiljan juriš na Marakanu.

Svim strankama bilo je tada itekako stalo da pridobiju naklonost navijača, što zbog dobre reklame koja bi se čula sa tribina, što zbog priličnog broja glasova poklonika fudbala. Arkan je odlučno interevenisao sprečavajući ulazak Šešelja sa grupom istomišljenika na ‘Zvezdinu’ utakmicu. Ovaj uspeh preporučuje ga i za naredne zadatke u vreme kad počinju prvi konflikti u Hrvatskoj, objašnjava se u tekstu “Pedagoška poema”.

Juriš na Patrijaršiju

Dada opisuje Arkana kao hvalisavca, tj. kao “gluvonemog koji je odjednom progovorio”, kad je postao odvažni borac za nacionalnu stvar i dobio priliku da zatre tragove svoje prošlosti. U želji da se potpuno kostimira i uđe u lik patriote i pravog Srbina, Arkan ponekad povede i svoju decu u trening centar. Ali mu je za ulaženje u zadati lik koji želi da predoči javnosti jako važno pretvaranje u velikog pravoslavca.

“Arkan kreće u nemilosrdni juriš na Patrijaršiju”, piše novinarka. “Prvo osvaja slavonsku eparhiju i postaje zaštitnik vladike osiječko-baranskog gospodina Lukijana”, a zatim se na Badnje veče pojavljuje kao telohranitelj vladike Amfilohija. Ovaj se, podseća se u tekstu  “Pedagoška poema”, kasnije “pravda da je crkva dužna da primi svakog ko dođe na Badnje veče, te da je Arkan rodom Cetinjanin”.

Dada beleži da Arkan odlazi još dalje, pa zatim pokušava da se nametne i kao lični telohranitelj samog Patrijarha, ali za tu uslugu biva odbijen: “Vladika Atanasije reaguje, rekavši da Arkan ne može da bude amblem pod kojim će srpski patrijarh da ide u svetosavsku crkvu”.

Zločini i pljačke

U neobljavljenom tekstu u kome je razgovarala sa Šešeljem, vođa radikala joj govori o ratnim zločinima za koje optužuje parapolicijske i paravojne sastave koji nisu bili pod njegovom koomandom. Na Šešeljevoj “listi optuženih” su Bokanovi Beli orlovi i odmetnute snage MUP-a pod imenom Žuti mravi. Vođa radikala pominje zločine u Voćinu i u Zvorniku, gde se jedan od vođa paravojski oteo kontroli i počeo da maltretira i srpsko stanovištvo i da pljačka srpske izbeglice.

Za pljačku po Slavoniji Šešelj optužuje Frenkijeve Crvene beretke [Frenki Simatović – nekadašnji čelnik Državne bezbednosti Srbije]. Pominje pljačke po Iloku, gde su sve odnosili, a zatim Srbe useljavali u prazne kuće.

Šešelj optužuje i da je čovek koga je kontrolisala vojna obaveštajna služba ubio Đorđa Božovića Gišku, komandanta tzv. Srpske garde, nekadašnjeg telohranitelja Vuka Draškovića. Zvanična verzija bila je da je Giška ubijen u borbi u Hrvatskoj.

Šešelj optužuje u ovom intervjuu i jedinice pod kontrolom Frenkija, Badže i Arkana za pljačku. “Otkud da Arkan otvara zlataru u centru Beograda? Odakle mu zlato? Verovatno ga je kupovao po Italiji?... To svi zaju. To samo javnost ovde ne zna. Pokušavaju da prikriju pljačku koju su tamo vršili”, zaključuje Šešelj.

Na Dadino pitanje - kako on može da dokaže da i on nije radio za policiju ako je od njih dobijao naoružanje – Šešelj odgovara da je radio za srpski narod.

Ugrožavanje srpskog stanovništva

U tekstu o Šešelju Dada podseća i da je, iako neosporno, “bilo da će se Srbi i u jednoj i u drugoj bivšoj jugoslovenskoj republici loše provesti ukoliko se ne budu branili, upad dve paravojne grupacije u Borovo Selo, odnosno Bijeljinu, pod parolom zaštite ugroženog srpstva, Srbe preko Dunava i Drine i Srbe u Srbiji mnogo više ugrozio nego zaštitio. Posle bitke u  Borovu Selu hrvatska javnost bila je zgrožena nad fotografijama poginulih mupovaca, izmasakriranih mecima iz zastarelih ‘tomsona’. Ceo svet je brujao o četnicima iz Srbije koji su prešli Dunav i kolju po Hrvatskoj. Vojvoda Šešelj i Mirko Jović su se javno hvalisali kako su nihovi ljudi tamo odradili posao. A meštani Borova Sela tvrdili su da su im više odmogli nego pomogli. I bili su u pravu”.

Dada dodaje: “Nešto slično se ponovilo i u Bijeljini, a kasnije, u Zvorniku i Brčkom. Čitava svetska javnost bila je u prilici da vidi fotografije vojnika sa amblemom Srpske dobrovoljačke garde na rukavu kako ubija i šutira već ubijene. Samo bi neprijatelj Srbiji mogao poželeti tako dobar alibi za uvođenje sankcija koje je usledilo nedugo zatim”.

Razotkrivanje pozadine ratnog pozorja

Ubijena novinarka zaključuje u svom tekstu: “Sasvim je svejedno zbog čega je Šešelj rešio da cinkari svoje bivše saveznike. Prikrivanje zločina takođe je zločin. Potpuno je svejedno da li je ova predizborna euforija ujedno i uvežbavanje nastupa u Hagu. Najvažnije je šta će reći Srbi kako su zadovoljni kostimiranim braniocima”.

Tako je tekstom “Sve patriotske tajne Vojislava Šešelja” zaokruženo razotkrivanje pozadine ratnog pozorja koje je zvanično prikazivano kao autentično patriotsko buđenje nacionalnog bića i odbrana kućnog praga. Ovaj tekst Dade Vujasinović bio je cenzurisan.

------------------------------------------------------------------------------------------------------------
U nastavku: Dadin istraživački metod
------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Deo tekstova Dade Vujasinović iz “Duge” i “Tikera”, među kojima su i analizirani članci o Arkanu i cenzurisani tekst o Šešelju, mogu se naći na web sajtu www.dadavujasinovic.com

Dadina izjava u emisiji televizije Studio B o pretnjama koje joj stižu može se videti na YouTube-u:

Tekstovi o ratnim događajima u Slavoniji, Kninskoj Krajini i Bosni i Hercegovini objavljeni su u knjizi “Svedočenja iz obeščašćene zemlje”. Na kraju knjige sabrana su i prezentirana lična pisma koje je Dada pisala svojoj sestri u Kanadi i drugarici u Londonu od jula 1990. do proleća 1994. kada je ubijena.  Knjiga se može naći u beogradskim knjižarama Plato i B92 Shop.

Dadine izjave iz 1993. godine u emisijima televizije Studio B “Utisak nedelje” i “Sedma sila”, o tadašnjoj situaciji u Srbiji i pretnjama koje joj stižu, mogu se videti ovde: