Isječak iz intervjua sa Lazarom Stojanovićem, režiserom filma "Serbian Epics" (Arkzin). Kompletan intervju možete preuzeti ovdje.

Dok ste pripremali film, jeste li precizno odredili njegovu namenu?

Vrlo precizno. Namera je bila da se vidi kakvi su Srbi i šta to njih pokreće da čine ono što čine i govore, posebno što postoje veliki nesporazumi u dnevnom izveštavanju o Srbima, gde se nekim ratnim akcijama i politilkim događanjima markira jedna kultura, jedan narod i tradicija, na način koji, ako već nije do kraja nepravedan, nije ni sasvim tačan. Nije reč o takozvanoj satanizaciji Srba, nego je reč o tome da novinarsko izveštavanje ne zahvata ono što je izuzetno značajno kod krupnih društvenih i političkih fenomena kakav je rat na Balkanu, a to su socijalno-psihološki razlozi, stanje duha i civilizacijsko-kulturni aspekt nečega što se radi. Zato se mi namerno nismo ni upuštali u ono što se na frontu dešava i kakva su nečija politička stanovišta. Ideja je, zapravo, bila da se vidi – kada neko govori o Kosovskom boju – na šta se to u tradiciji, znanju i navikama lokalnog življa oslanja, i da se registruje na koji način ta tradicija jača i kako se ona, stavljena u političku svakodnevnicu, instrumentalizuje. Takođe, mi ni u jednom od karaktera koji smo stavili pred kameru nismo prišli polazeći od toga da je on krivac ili heroj. Mislili smo da je najbolje prikazati o kakvim je ljudima reč. Oni su imali punu slobodu, dakle, predstavljeni su njima samima. Oni nisu falsifikovani. Imali su priliku da kažu šta žele i pokažu ono što misle da je vredno za pokazivanje. Nismo izbacivali scene zato što one o Srbima govore dobro ili loše. Nastojali smo samo da se taj mitotvorni tipični karakter jedne ukrštene, mešane kulture, kakva je balkanska, čega stanovnici često nisu svesni, predoči na što jasniji i precizniji način.

Vaš film je film o ratu, a u njemu nema scena ubijanja, rušenja. Nema ni kapi krvi, ako se izuzme ono jagnje koje vojnici kolju i deru. Asocijativnost te scene je suviše snažna da bi bila slučajna.

(...) Mogli smo da snimimo scene masakra, mogli smo da imamo u kadru generala Mladića koji naređuje svojim vojnicima da pucaju, mogli smo da prikažemo mrtve ljude i da kažemo da su to Srbi koji su se samo branili od Muslimana, ali želeli smo nešto više. Da pravimo film o duhovnom stanju ljudi za koje svi znamo šta rade. Taj film nam zato ne zatvara puteve sopstvenih asocijacija i komentara. Nije mala stvar saznati o Mengeleu, nacističkom dželatu, da je voleo da svira klavir i da se užasavao krvi. Zato mi se čini da nije beznačajno da se, dok se zločini vrše, bez apriornog političkog opredeljivanja vidi o kojim je ljudima reč. Prikazali smo u filmu političara, državnika, psihijatra, pesnika, koji je uz sve to i guslar – Radovana Karadžića. Istina u životu je da taj čovek jeste pesnik i psihijatar, i upravo zato predstavlja paradoks nad kojim bi svi trebalo da se zamislimo.